Slučaj Račak: Istine, laži i video trake

Vest da je Priština na 24. godišnjicu Račka raspisala međunarodne poternice za 18 osoba srpske nacionalnosti, među kojima je i komandant specijalnih snaga srpske policije Goran Radosavljević Guri, vlast i provladini mediji u Srbiji dočekali su ocenom da je reč o „lažnim optužnicama za lažni zločin“. Pored tvrdnje da je reč o „izmišljenom događaju“ i „navodnom masakru“ zbog kog je NATO bombardovao Srbiju, čuli smo i tezu da kosovski premijer Aljbin Kurti „podgreva“ Račak „kako bi pomerio fokus sa formiranja Zajednice srpskih opština“, ali i „kako bi se u jeku diplomatske bitke za status Kosova retrospektivno opravdala agresija NATO na našu zemlju“.

Isti mediji Račak su upoređivali sa Bučom u Ukrajini, insinuirajući da je u tom ukrajinskom gradu „inscenirano“ masovno ubistvo civila. Tako su Večernje novosti u aprilu pisale – „Buča, kao Račak u Kijevu“ ili „Srebrenica, Račak, Buča – jedno lice propagande“. Ovaj narativ Kremlja nekoliko naših medija je zdušno podržavalo i promovisalo, tvrdeći da Zapad Rusiji „smešta masakr civila kao što je to 1999. uradio Srbiji u Račku“.

Poruke provladinih medija u skladu su sa zvaničnom politikom Srbije, prema kojoj se u Račku nije dogodio zločin nad civilima, već su u legitimnoj akciji srpske policije i vojske protiv pripadnika Osobodilačke vojske Kosova (OVK) ubijeni isključivo albanski teroristi. Poput predstavnika političkog, policijskog i vojnog vrha s kraja devedesetih prošlog veka, i aktuelna vlast uporno tvrdi da je reč o insceniranom događaju koji je poslužio kao povod za NATO bombardovanje.

Da je bivši šef Verifikacione misije OEBS-a na Kosovu Vilijem Voker, koji je u Račak ušao dan nakon pogibije Albanaca, „izmislio masakr“, govorio je i predsednik Aleksandar Vučić. Jednom ga je nazvao velikoalbanskim lobistom, a drugi put je otišao dalje u kvalifikacijama rekavši da je Voker „belosvetski hohštapler, lažov i prevarant“, koji je fabrikovao zločin u Račku. Burna reakcija predsednika usledila je nakon što je bivši kosovski ministar Ivan Todosijević u decembru 2019. osuđen u Prištini zbog izjave da je povod za agersiju na Srbiju „bila takozvana humanitarna katastrofa na prostoru Kosova i Metohije, izmišljeni Račak“. Funkcioner Srpske liste tada je osuđen na dve godine zatvora zbog „podsticanja na nacionalnu, rasnu, versku mržnju, nemir ili netoleranciju“, ali mu je posle žalbe Vrhovnom sudu kazna smanjena na godinu.

I bivši ministar policije Aleksandar Vulin, poznat po negaciji zločina srpske strane, imao je slične izjave o Račku. Smatrao je da je zadatak ove generacije da, kako je rekao, pokaže celom svetu da su nas bombardovali i od nas napravili zločince zahvaljujući lažima.

„Račak je strašan falsifikat. Račak je velika uvreda za čitavo čovečanstvo, za svakog onog ko je ovu laž izrekao, ali Račak je naša prilika da pokažemo koliko smo kao narod nepravedno uništavani, ubijani“, izjavio je Vulin krajem 2021. na snimanju filma o Račku, u koprodukciji Radio televizije Srbije i Ministarstva unutrašnjih poslova.

Naša „istina“ i njihove „laži“

Dokumentarno-igrani film „Dosije Kosovo-Račak“ prikazan je na javnom servisu pre nekoliko dana kao „dokument koji pokazuje istinu“. U njemu se zločin negira i tvrdi da nema dokaza da se masovno stradanje civila dogodilo.

O tome šta se dešavalo tokom vojne i policijske akcije u Račku pre 24 godine govorili su brojni učesnici tog događaja, među njima i Goran Radosavljević Guri protiv kog je kosovski specijalni tužilac raspisao poternicu. Svi sagovornici tvrde da su u međusobnoj razmeni vatre sa srpskom policijom poginuli isključivo pripadnici UČK (OVK).

Prikazane su i „ekskluzivne fotografije pripadnika račke UČK jedinice“, koje, kako se tvrdi, demantuju tezu da su u Račku ubijeni nedužni civili.

„Ono što policija tada nije imala, a što mi danas putem društvenih mreža saznajemo, jesu fotografije pripadnika račke jedinice. Iako je na suđenju, koje će događaj od 15. januara pokrenuti, komandant operativne zone Nerodimlje tvrdio kako je baš svaki pripadnik 161. brigade nosio uniformu, na autentičnim fotografijama nastalim u Račku i okolini to se baš ne bi reklo. Na fotografijama se vidi da ima mnogo pripadnika UČK koji su bili obučeni u civilnu odeću, ali i da je u račkoj jedinici bilo i žena.“

Policija je tog 15. januara 1999. napravila, tvrdi se dalje, dve greške nakon antiterorističke akcije – odnela je oružje pre nego što je započeo uviđaj i pre nego što je napravljena neka fotografija teroriste i oružja iz kog je pucao, a onda je napustila rovove OVK-a koje je tog jutra zauzela, iako je, kako se kaže, znala da u selima oko Račka ima na desetine terorista. Albanci su to navodno iskoristili („uz podršku Viljema Vokera“) i „narušili lice mesta“, „sklanjali“ i „premeštali tela“,“razdvajali muškarce i žene“, tako da je sutradan – 16. januara, u Račku bila „sasvim nova slika“.

„Masakr civila, nova Srebrenica, vađenje očiju, odsecanje glave. Bile su to reči koje su u svim svetskim medijima odzvanjale tog dana“, kaže narator.

U filmu se jedino eksplicitno ne ponavlja stari narativ o presvlačenju boraca OVK, već Goran Radosavljević tvrdi da su „terorsiti imali običaj da ispod uniforme nose civilnu odeću“.

“Oni su, tvrdim, ostavili samo ljude koji su imali svoje civilno odelo, ali da su im skinuli jaknu… jer je najveći broj terorista ispod uniforme nosio civilnu odeću”, rekao je Radosavljević i tako objasnio poklapanje ulaznih rana na telima i odeći žrtava.

Ko je fabrikovao?

Istražni sudija u slučaju Račak Danica Marinković ponovila je u filmu ono što govori više od dve decenije – nisu ubijeni civili već teroristi, a na telima ubijenih nije bilo tragova masakra. Marinković je o Račku svedočila na suđenju Slobodanu Miloševiću, ali njen iskaz sud nije procenjivao jer je optuženi umro pre izricanja presude. Međutim, u postupku protiv Vlastimira Đorđevića, gde je svedočila o istom događaju, sud je zaključio da se njeni nalazi u velikoj meri razlikuju od stvarnog stanja na terenu. Danica Marinković, naime, nije videla „da je jednom broju žrtava pucano u glavu iz neposredne blizine, nije videla ni telo osamnaestogodišnje devojke, niti telo dvanaestogodišnjeg dečaka, kao ni leševe ljudi u civilnoj odeći u jarku što je zabeleženo na jednom video snimku“.

U filmu se navodi i da je šefica finskog forenzičkog tima Helena Ranta, koja je 17. januara 1999. saopštila na konferenciji za novinare da se u Račku dogodio zločin protiv čovečnosti, kasnije priznala da je bila pod velikim pritiskom Vilijema Vokera. Ranta je, inače, u intevjuu za Insajder pre pet i po godina naglasila da stoji iza svog izveštaja i da su mediji u Srbiji više puta fabrikovali njene izjave navodeći netačne podatke. Šefica finskih patologa naglasila je da nije bilo premeštanja i presvlačenja žrtava u Račku, te da su svi ubijeni iz blizine. Iako je potvrdila da je na njen izveštaj pokušavao da utiče Vilijem Voker, rekla je da su isto to radili i drugi diplomatski krugovi i predstavnici Srbije.

Haški dokazi

Kao jedan od argumenata da se zločin u Račku nije dogodio navodi se i činjenica da u Haškom tribunalu niko nije osuđen za događaje u tom selu blizu Štimlja – Milošević je umro, a sudija je u procesu protiv Šainovića, Milutinovića i ostalih odustao od Račka. Najzad se zaključuje da Srbija nije bila bombardovana zbog Račka, već „zbog protivpravnog oduzimanja dela teritorije Srbije“.

Poslednju tvrdnju, kojom se film i završava, izneo je branilac Slobodana Miloševića u Haškom tribunalu, advokat Zdenko Tomanović. Iako je Račak bio prva tačka optužnice protiv bivšeg jugoslovenskog i srpskog predsednika, Tomanović iznosi smelu tvrdnju da Milošević ne bi bio osuđen za Račak da je ostao živ.

Poznavaoci rada Haškog tribunala i suđenja za zločine na Kosovu kažu, međutim, da nije tačno da je Račak ostao bez sudskog epiloga zato što dokaza nije bilo.

„To što Račak i zločin u zatvoru Dubrava nisu ušli u konkretne optužnice ne znači da se ti zločini nisu dogodili ili da ne postoji dovoljno dokaza, što je teza koja se u Srbiji potura – da je tužilaštvo navodno odustalo od Račka jer nije moglo da dokaže zločin. To nije tačno. Sudsko veće je u predmetu Milutinović i drugi tražilo od tužilaštva da se Račak izbaci iz optužnice kako bi postupak bio što efikasniji i ekonomičniji, što je bila uobičajena praksa Haškog tribunala“, kaže za Istinomer Jovana Kolarić iz Fonda za humanitarno pravo.

Ona naglašava da je i bez Račka u optužnicama bilo dovoljno drugih slučajeva koji su potkrepljivali obrazac i bazu zločina dokazivanih u tim predmetima. Podseća i da su dokazi za Račak izvođeni u postupku protiv policijskog generala Vlastimira Đorđevića, koji je osuđen na 18 godina zatvora za zločine na Kosovu.

„Ovde Račak nije bio tačka optužnice zato što se Đorđević nije teretio za ubistva koja su počinjena u njemu, ali Račak jeste korišćen kao jedan od događaja kojim se potkrepljuje udruženi zločinački poduhvat. I u presudi i u žalbenoj presudi Vlastimiru Đorđeviću imate izvođenje dokaza oko Račka i razrešene sve dileme oko forenzičkih nalaza“, naglašava Kolarić.

Sud: Odmazda stvarni cilj operacije u Račku

Haški tribunal je utvrdio da je 15. januara 1999. u zajedničkoj operaciji MUP-a i Vojske Jugoslavije, koja je izvedena u Račku kao reakcija na to što je OVK nekoliko dana ranije ubio pripadnike policijske patrole, ubijeno najmanje 45 kosovskih Albanaca. Otprilike 20-24 tela imalo je prostrelne rane glave i činilo se da su ustreljeni iz relativne blizine, barem jednoj žrtvi je odsečena glava, a među ubijenima su bili jedna žena i jedno dete, navodi se u presudi Vlastimiru Đorđeviću i dodaje:

„Mada u dokazima ima naznaka da je cilj te operacije možda uključivao hapšenje lica
odgovornih za ubijanje srpskih policajaca nekoliko dana ranije, po mišljenju Veća, veliki broj angažovanih srpskih snaga, veličina i snaga korišćenog naoružanja, broj i opremljenost uključenih snaga i žrtve, naročito izuzetno veliki broj ubijenih kosovskih Albanaca, dokazuju da stvarni cilj ove operacije nije bio hapšenje već odmazda za ranije ubijanje policajaca od strane OVK, kažnjavanje potencijalnih izvršilaca i onih za koje se verovalo da su podržali ubijanje tih srpskih policajaca, kao i terorisanje i kažnjavanje stanovništva sela koje je smatrano uporištem OVK.“

U presudi se kaže i da je bivši policijski general Vlastimir Đorđević imao „vodeću ulogu u nastojanjima MUP-a da se ograniči svaka nezavisna istraga o ubijanju najmanje 45 muškaraca u Račku“.

Inače, za zločin u Račku jedino je osuđen bivši policajac sa Kosova Zoran Stanojević. On je 2002. pravosnažno osuđen u Prištini na 15 godina zatvora zbog ubistva jednog i pokušaja ubistva još dvojice Albanaca, ali ga je pomilovao bivši predsednik Srbije Boris Tadić u avgustu 2009. godine. Stanojević tvrdi da je osuđen nevin jer, kako kaže, tog dana nije bio u Račku, već je sa jedinicom bio na položaju u selu Crnaljevo.

Naslovna fotografija: Istinomer