SMS atentat
Već neko vreme aktuelne su priče o pripremama atentata ili najavama ubistava visokih državnih činovnika. Pod uslovom da se niski rastom ne uvrede. Visoki je odrednica za funkciju. Ovih dana stigao je SMS upozoravajuće sadržine kojom izvesni Vuk Jovanović sa drugog kontinenta obaveštava srpske organe gonjenja o navodnoj pripremi atentata na Borisa Tadića, patrijarha Irineja, ministra Ivicu Dačića i direktora policije Milorada Veljovića. Mogućnost da se nešto slično dogodi policija je uzela u razmatranje. Prevencija je tekovina evropskih vrednosti.
Sve to, naravno, saznali smo odmah po prispeću američkog SMS-a jer niko od obaveštenih nije mogao da drži jezik za zubima smatrajući (valjda) da javnost treba da zna šta se sprema izabranima. Tajnost zagarantovana. Bez namere da se ospori moguća opasnost, o njoj se ne talasa u žutoj štampi. O tome brinu tajne službe diskretno analizirajući svaki zarez predmetnog SMS-a, obave to u tišini i bez pompe, utvrde postojanje opasnosti i (ukoliko je postojala) eliminišu je. Izgleda da je ipak bilo lakše podizati tiraž tabloidima i nalepiti SMS na naslovne strane. Uz njega i četvoricu označenih.
Ne znam da li su se zaduženi za bezbednost potencijalnih meta zapitali koji je to ludak (ili grupa ludaka) spreman, moćan, vešt, organizovan i opremljen da ubije četvoricu jednim udarcem. Pod uslovom da se oni nađu na istom mestu u isto vreme. I kakva je logistička podrška potrebna da se načini takav pokolj? A šta ako se četvorica nikada ne okupe? Hoće li ludaci ići da im zvone na vrata? Posebna priča jeste motiv. Ko bi poželeo smrt nabrojane četvorice? Šta je njihov najmanji zajednički sadržalac? To su pitanja za analitičku službu tajne policije. Odgovore smo čitali na recikliranom papiru onoga što je registrovano kao dnevna štampa.
A čitali smo da je atentator programirani narkoman! Taj ne samo što je opasan po okolinu u trenucima apstinencijalne krize nego je opasnost od njega veća utoliko što je čipovan nekim programom za ubistvo. Usput, pominje se i radnja filma „Mandžurijski kanidat“ kao uzor po kojem bi programirani trebalo da deluje. Nadam se da o nagađanjima o takvoj teoriji Meril Strip nije ništa čula. Denzel Vošington zna o čemu pričam, on tamo igra ludaka.
Postoje bar još dve verzije pripreme ubistava navedenih ljudi iz vrha vlasti, svetovne i duhovne. Jedna govori o tome da mudžahedini planiraju njihov odstrel, druga kaže da vehabije imaju istu ideju. Nema tragova o tome iz kojih je filmova uzet pelcer za takve teorije.
Pošiljalac SMS-a, Vuk Jovanović je takođe filmski interesantan, naizgled epizodista, dobija glavnu rolu u priči. Kaže da nema dojavu o atentatu ali da ima pouzdane informacije da se atentat priprema. Koliko god bio oprezan i svaku informaciju prihvatao ozbiljno dok se drugačije ne utvrdi, moram da primetim da mi Jovanovićeva teza deluje glupavo. Pa niko mu neće reći „ej, mi ćemo pobiti polovinu srpske vlasti, ajd sad idi javi najtiražnijem smeću na trafici“!. Ako nema dojave a ima samo informacije, zar one tako lako cure do njegovih ušiju pa se dalje prosleđuju SMS-om. Pa ni to nije dovoljno, Jovanović o svojim „saznanjima“ govori za novine. I ne plaši se da bude peti na listi atentatora. Valjda zbog toga što nije na funkciji. Ili možda nije visok?!
Bilo kako bilo, o atentatu se priča, piše, fotografiše i snima. Pune ruke posla, i za medije i za policiju. Najmanji zajednički sadržalac obema profesijama jeste – kloniti se ludaka. A šta, osim priče o atentatu, spaja četvoricu junaka SMS-a? Psiholog često maše kandilom dok pop političari, kao što i Ivica hapsi dok Veljović daje izjave. Neko bi pomislio da su hiperaktivni, da to nekome smeta i da o tome nešto više treba da zna Vuk Jovanović. Smanjite doživljaj gospodo, kako Mirka od finansija niko ne dira. Nema razloga da se plaši mandžurijskog kandidata. Čovek tihuje u svoja četiri zida i nema problem sa SMS-ovima. Kako god da oduzme i pomnoži, nema šta da sabere i podeli.
