Snaga nemoći
Ne bih se osvrtao na svih sedam proteklih dana, to uostalom sjajno radi Ljuba Živkov. A i nasilja je bilo taman toliko da je previše i za sedam godina. Neću da pitam ni gde su „najk“ patike od nedelje. Odgovor daju fotografije iz Đenove od utorka. Na nogama su. Posle su noge pronađene u autobuskom pretincu za bagaž.
Neću da priznam i da sam se rasplakao nad jednim pismom pisanim britkim rukopisom i anđeoski potpisanim. U tom pismu pevaljka uči naciju civilizacijskim tekovinama a Nenad Čanak joj tercira kao nekad dok su pevali duet. Šta to beše ljubav? Reče Čanak da je u tom pismu „Jelena Karleuša jedina digla glas protiv nasilja na beogradskim ulicama…“. E, neka nam je rekla. Hvala Nenadu zbog toga što je to prvi uočio. Sedi, kec! Digni joj spomenik, samo neka nam propirači biografija i zagađivači mentalne higijene ne drže lekcije o tome da je čistoća pola zdravlja. Zbog toga je valjda „nezadovoljna mladost“ i kidisala na patike i pendreke kao da je doručkovala „domestos“!?
Beogradska slika u reprintu viđena u Đenovi pojašnjava prirodu prošlosedmičnih događaja. Loptanje krivicom obelodanjuje da su ovde svi krivi a da niko nije kriv. Klupče vunice ubačano u lavirint. Dok Tomislav Karadžić manipuliše imenima organizatora divljanja po Italiji navodeći da je sve već rekao policiji, ona pojma nema da je vandalizam na stadionu bio pripremljen i najavljen. Zbog toga je na kraju za sve kriv Fudbalski savez Italije. Donekle i Italija ima puter na glavi jer nije ništa učinila da spreči divljaštvo što je, međutim, nikako ne svrstava u uzrok nemoći srpske države. Italija je uprkos tome označena kao najveći krivac, kao u lošim krimićima u kojima je od petnaest sumnjivih kriv šesnaesti.
Nisam imao nameru – kao što to na početku rekoh – da češljam proteklu sedmicu, ali ponese me pero. Izvini Ljubo, otelo se kontroli kao cigla na putu ka izlogu „Najkija“.
Razmišljao sam, zapravo, samo o jednom: o pitanju koje je ovih dana na socijalnoj mreži postavio slikar Florian Hajdu: „Da li je dr Dabić lečio Karadžića ili je bilo obrnuto?“. Metafizika tog pitanja objašnjava suštinu opstanka u državi koja nije normalna a u čijoj se senci šunja nenormalna paradržava. Samoodržanje imanentno imaginaciji.
Jedan od odgovora na Florianovo pitanje dala je Holandija koja je još jednom rekla da nas neće ovakve kakvi smo i da za participiranje u evropskom društvu treba da overimo kartu u Hagu. Pre toga, na istu adresu treba da isporučimo teret. Niko ne zna gde se krije. Sad isplivavaju neke istine o propalom hapšenju pre četiri godine. Ovih dana, tek, saznajemo da je Rade Bulatović zvani BIA nudio pregovore o Mladićevoj predaji. Dakle, znalo se gde je. Preciznije, znali su gde je. Trebalo je samo da zavire u prtljažnik autobusa. Bliska prošlost.
Zbog jedne takve priče iz prošlosti slikar Florian živi hiljadama kilometara daleko do Beograda. Otišao je pre 20 godina da se, možda, nikada ne vrati. Za isto to vreme otišle su na desetine hiljada Floriana. Imali su isto onoliko snage da odu koliko država nije imala da ih zadrži. Da je država jaka kao što nije danas bi Bris Taton navijao za Tuluz a Kimi ne bi Barancu sedeo u krilu; da je jača nego što jeste, ne bi Floriani odlazili a Mladići ostajali. Odlaskom odavde ne bi morali da dokazuju da je njihova vrednost veća od mnogih koji su ovde ostali.
