Solidarna kuhinja: Niko nije sam odabrao da bude siromašan

„Solidarnost, a ne milostinja“, parola je aktivistkinja i aktivista Solidarne kuhinje, kolektiva koji obezbeđuje hranu onima kojima je najpotrebnija. Postoje od proleća 2020. godine, a sagovornica Istinomera, Ema Stepanović, postala je njihov deo već u maju te godine.

„Iako oduvek radim u civilnom sektoru, trebalo mi je nešto još ‘aktivističkije’. Trebalo mi je nešto što ima direktnog smisla, direktan kontakt sa ljudima”, objašnjava Ema svoj put ka Solidarnoj kuhinji.

I sada je sa ljudima na ulici – sredom, subotom i nedeljom popodne kada hrana iz Solidarne stiže na punkt kod Vukovog spomenika, u centru Beograda. Nedeljom se hrana priprema iz „Solidarne kuće“, koja je centar svih aktivnosti. Sredom i subotom, aktivisti spremaju hranu u svojim privatnim kućama.

„Dan ranije, vozači dolaze u kuću, njima je logistika već spremila namirnice i velike šerpe i nabavila namirnice, i to se radi na nedeljnom nivou kako bi namirnice bile sveže“, približava Ema proces koji se zasniva na principu samoorganizovanja.

Ideja samoorganizovanja je, kaže, zapravo organizovanje pojedinaca, tako da ne sklapaju nikakve saradnje sa firmama ili fondacijama, jer im je bitna horizontalnost, da nema „velikih i malih“, niti bilo kakve samopromocije. 

„Horizontalni odnos je nama ideal i to dosta dobro funkcioniše, baš smo uhodana mašina, jer nam je svima stalo“, kaže Ema. 

Solidarna kuhinja do sada je pripremila više od pet hiljada obroka, a kroz nju je prošlo preko 300 aktivistkinja i aktivista. 

„Na početku je krenulo od tri drugara koji su u jednom trenutku izgubili poslove i imali su višak vremena. Tada je bilo vanredno stanje, sve je stalo. I oni su rešili da kod sebe u dvorištu skuvaju hranu nekome kome je stvarno potrebna. Podelili su je, a potom cimali svoje drugare da skuvaju po 30 obroka pasulja. Tako se zaukalo”.

Ema kaže da se broj aktivista konstantno povećava, da se ljudi sami raspitaju i prijavljuju.

„Princip je da baza aktivista bude što šira, kako bi svako bio manje opterećen, da ne dođe do pregorevanja, jer svi ljudi imaju svoje poslove, fakultete, obaveze, veze”, kaže Ema. 

Solidarnost koju zagovaraju ne ide samo ka spolja, već im je, kaže, važna i solidarnost među samim aktivistima. 

„Mi treba da prepoznamo kada je nekome loše, kada nekome treba pomoć, kada mu treba pitanje kako si, solidarnost je način života”, kaže Ema, a zatim ispravlja samu sebe: „Solidarna kuhinja je način života”.

A šta u praksi znači solidarnost, a ne milostinja? 

„Ne želimo da opravdamo poredak koji postoji, da neko ko ima nešto daje nekome ko nešto nema i onda svi nastavljaju svojim životom. U okviru Solidarne se nekako susrećemo i zajedno smo sa tim čovekom koji dođe po hranu, razumemo da mi možemo da završimo u tom redu, borimo se protiv individualizacije siromaštva i ideje da je ta osoba sama odabrala da bude siromašna, jer nije. To je sistemski problem i nama je važno da na to ukazujemo“, objašnjava Ema. 

Ona dodaje da nije poenta da se nekome nešto udeli – već da se razmišlja kako da se prepozna problem, odvoji malo svog vremena, resursa, znanja, kontakata i napravi nešto veliko.

Jedan od izazova Solidarne kuhinje je kako da artikuliše direktne političke akcije.

„U narodnim kuhinjama mogu da se hrane samo ljudi koji se kvalifikuju za to. Da bi uopšte došao po obrok u neku od narodnih kuhinja, ti prvo moraš da imaš odobrenje Centra za socijalni rad koji će proceniti da si ti kvalifikovan da dobiješ taj obrok i tu puno ljudi ispada“, objašnjava ona i kaže da je sa Solidarnom kuhinjom stvar drugačija – svako ko dođe i kaže da je gladan, mi mu verujemo. 

„Država odlučuje da ne brine o tome što su ljudi gladni”, kaže naša sagovornica.

Solidarna kuhinja radi samo na nivou Beograda, jer im toliko dozvoljavaju kapaciteti, ali ovakvi kolektivi postoje i u Novom Sadu i Subotici. Na punktovima kod Vukovog spomenika, za šta su oni procenili da je čvorišna tačka glavnog grada, u proseku po danu dođe 120 ljudi.

„Mi možemo da otvorimo još 30 punktova, na još 30 mesta u Beogradu, ali onda će doći novih 120 ljudi i onda postavljamo pitanje da li to želimo ili idemo ka tome da nije normalno da postoje ovakve stvari. Dakle, nije normalno da ljudi moraju da se samoorganizuju da neko ne bi bio gladan”, objašnjava nam aktivistkinja Solidarne kuhinje. 

Ema ističe da je „posao svih nas da taj problem ne bude problem”, već da vidimo šta je normalno i ka čemu težimo.

U njihovoj borbi velika je i uloga medija.

„Mi nikada nismo zvali medije, a bili smo zastupljeni u manje više svim medijima. A sad zašto smo mi toliko zastupljeni? Zato što to ljudi vide kao toplu ljudsku priču i onda si ti neki plemeniti sugrađanin i humanitarac, dobra duša, a to nije nešto sa čime se mi identifikujemo”, jasno ističe Ema.

A sa čime se identifikuju?

Siromaštvo mora da se politizuje

„Solidarna kuhinja je samoorganizovani kolektiv ljudi koji su se udružili, jer su prepoznali da postoji jedan od problema u društvu i pomislili da mogu nekako da ga adresiraju”, objašnjava ona.

„Mi smo politički aktivni, moramo da budemo politički aktivni, samim tim što smo deo društva, sve što se tiče javnog je političko, ta podvala koja pokušava da se podvuče – ne treba da politizujemo stvari, pa sve treba da se politizuje”.

Ona kaže da se sada pod „politizovanjem” podrazumeva „strančarenje” i da je to izašlo na loš glas, pošto nas je mnogo toga izneverilo, ali je to klopka u koju možemo da upadnemo, jer je politika važna.

„Politika je kada odeš ujutru i kupiš hleb, koliko košta taj hleb je politika”.

Solidarna kuhinja našla se i u fabrici Linglong u Zrenjaninu, kada je pomoć bila potrebna vijetnamskim radnicima. 

„Mi smo o tome čuli od drugih aktivista koji su se tamo zadesili i popričali sa radnicima, onda smo međusobno rešili da moramo nekako da pomognemo tim ljudima, nemaju pasoš, ne znaju kineski, ne znaju srpski“, objašnjava Ema.

„Pomislili smo šta možemo da uradimo i sledeći dan smo im odneli hranu, jer za to imamo mehanizme“, kaže ona uz naglašavanje prednosti samoogranizovanja.

Iako se zatalasalo u javnosti, ona kaže da je tim ljudima i dalje potrebna pomoć.

„Oni su i dalje u užasnoj situaciji jer su zarobljeni između tri države koje ne žele da im pomognu kineske, vijetnamske i srpske i oni su tako prepušteni, bez ikakve političke volje da se to reši“.

Jedan dan u Solidarnoj kuhinji

„Dani su nam različiti, svašta se dešava, nijedan dan nije isti, idemo u Zrenjanin da delimo mandarine ili se recimo pokvario secko i blender i moramo da tražimo majstora da ga popravi ili nam treba još posuđa ili idemo na Makiš, ili beremo grožđe kod nas u dvorištu koje je rodilo”, objašnjava Ema.

U dvorištu Solidarne kuće ima jabuka i grožđa, kao i cveća koji su zasadili aktivisti. U planu je sađenje začinskog bilja i povrća.

„Jedno vreme smo bili bez prostora i to je logistički bio pakao, sada u kući gde smo imamo na primer sobu samo za lonce, jer njih ima toliko i oni mogu samo na podu da stoje koliko su veliki”, kaže naša sagovornica. 

Kada aktivisti kuvaju u svojim kućama, tada četiri kuhinje spremaju po trideset obroka, donose se lonci koji su toliko veliki da idu na četiri ringle.

Nedeljom se ipak kuva drugačije:

„Tad imamo veliki gorionik, imamo veliku plinsku bocu koju zakačimo za taj gorionik, to mora da bude u dvorištu, imamo lonac u kom se kuva, i tu može da bude od 150 do 160 obroka”.

Spremanje hrane iziskuje dosta vremena, kuvaju se jela koja mogu da se prave na velike količine, a da budu nutritivna, poput pasulja, boranije, graška, pilava…

„Kreće se na sabajle, uglavnom se subotom radi priprema, jer ako za 160 obroka mora luk da se isecka, to su kese i kese crnog luka, često subotom dolaze ljudi koji će to iseckati, onda zavisi od toga šta se kuva da li je u dva lonca ili u jednom. Princip je da se hrana deli sveža, istog dana se i kuva i deli, u četiri mora da bude kod Vuka na punktu, a samo da voda provri u tolikom loncu treba dva sata”, objašnjava ona.

Iako Ema obožava da kuva u Solidarnu je ušla sa željom da bude na punktu.

„Najviše volim da radim na terenu, da popričam sa ljudima kakav im je dan, šta im je problem, da li im je bio dobar pasulj prošle srede ili im je bio loš, sve te priče su meni poenta rada Solidarne”.

Dalji planovi Solidarne kuhinje su prema rečima naše sagovornice da održe tempo koji imaju i da promisle šta su dalje direktne političke akcije koje mogu da utiču na to da se situacija promeni.

Naslovna fotografija: Istinomer / Zoran Drekalović