Sramotno i strahotno

Da nije bilo antologijskog intervjua državnog sekretara Aleksandra Gajovića na Radiju Slobodna Evropa, javnost možda nikada ne bi saznala da u poslednjih četvrt veka zapravo nije bilo pravih novinara i pravih redakcija u Srbiji.

„Vi imate samo jednu stranu, da je on to doživeo što je doživeo, ali pravi novinari i prave redakcije moraju imati i drugu stranu„, rekao je o nedavnom napadu na novinara N1 Nikolu Radišića u intervjuu za RSE Aleksandar Gajović, državni sekretar u ministarstvu kulture i informisanja. „Ako se to zaista desilo“, napomenuo je sekretar Gajović i upitao: „Da li su pohvatani napadači, mene interesuje njihova verzija, tih koji su pohvatani? Da li su oni to zaista uradili ili nisu?“.

Zbilja, ovo jednostavno izlaganje državnog sekretara ogolilo je višedecenijsku neprofesionalnost domaćih medija. Kada su 2007. godine novinaru Dejanu Anastasijeviću na prozor spavaće sobe stavljene dve bombe (od kojih je jedna eksplodirala), napadači nikada nisu pronađeni, tako da je javnost ostala uskraćena za drugu stranu – umesto da se mediji potrude i nađu napadače, kako bi imali kompletnu priču, oni su potpuno jednostrano izvestili da su nepoznati napadači pokušali da ubiju novinara Vremena, u stanu u kome su se nalazili i njegova supruga i dete.

Skoro jedanaest godina mediji uporno guraju i podsećaju na ovu jednostranu priču, i zbilja su retki pojedinci poput državnog sekretara Aleksandra Gajovića koji bi upozorili da ovde nedostaje i mišljenje druge strane.

Slično, mogao bi se zapitati sekretar Gajović, zašto mediji u poslednjih skoro četvrt veka jednostrano podsećaju na ubistva novinara – Dade Vujasinović (1994) i Milana Pantića (2001. godine) – i ne čekaju da se ti slučajevi najzad reše, pa da lepo intervjuišu ubice, daju im medijski prostor, da lepo objasne i tu drugu stranu?

Stvar je još gora – na primer, kada je 2010. godine metalnom „štanglom“ pretučen novinar Vremena Teofil Pančić, prilično brzo su uhvaćeni tada jedva punoletni napadači. Ovde je druga strana maltene odmah bila dostupna za izjave, za objašnjenja – pa zašto su onda mediji u godinama koje su usledile jednostrano podsećale da je poznati kolumnista premlaćen, a da nisu pozivali mlade nasilnike da čuju njihovo mišljenje? Uostalom, već odavno su oni izašli iz zatvora, s obzirom na to da su dobili kaznu od po tri meseca, daleko ispod zakonskog minimuma…

No, kolega Radišić je još i dobro prošao – državni sekretar Gajović je samo zahtevao da se čuju i nasilnici, ta neophodna druga strana, i tek ovlaš napomenuo da se napad možda i nije dogodio („ako se to zaista desilo“), uz opasku da će se uvek potencirati „’nezavisni’ novinari, koji na ovaj ili onaj način istupaju i na izvestan način nisu, da tako kažem, hajde da upotrebim tu reč, provladini novinari“.

Mogao je Radišić da prođe mnogo gore – da ga državni sekretar Gajović praktično optuži da je sam organizovao napad na sebe, kako bi „sebe predstavio kao žrtvu“.

Što je državni sekretar propustio u vezi sa kolegom Radišićem i napadom na njega, dočekalo je Nedima Sejdinovića. Na reči novinarke RSE Ive Martinović da su predsedniku Nezavisnog društva novinara Vojvodine upućivane pretnje smrću, sekretar Gajović je rekao da jako dobro poznaje „gospodina Selimovića„, upitao novinarku da li je sigurna „da nije on organizovao to pisanje, da bi sebe predstavio kao žrtvu“ i sagu o „gospodinu Selimoviću“ završio svojim mišljenjem da je to „čovek koji nema dobre namere“.

Dakle, šta smo imali samo u ovih nekoliko izjava državnog sekretara Gajovića? Nedovoljno pojavljivanje nasilnika u javnosti da bi objasnili drugu stranu, sumnje da se napadi na novinare koji „na izvestan način nisu provladini novinari“ uopšte nisu ni desili, ili da su ih ovi sami organizovali, a kao šlag na tortu, za jednog od novinara koji je prijavio napade je, u svojstvu državnog činovnika, rekao da misli da „nema dobre namere“.

Prvo i osnovno: nema druge strane u slučajevima nasilja, pa tako ni u slučajevima nasilja nad novinarima. Nasilnicima i ubicama se ne daje da u javnosti iznose svoje mišljenje o tome zašto su nekog napali ili zašto su nekog ubili, to treba da rade na sudu, u okviru svoje odbrane. Kada državni sekretar ministarstva kulture i informisanja zahteva da se čuje ovakva druga strana, iza toga stoji ili izvanredna nekompetentnost, ili pak puna svest onoga koji postavlja da osoba sa stavovima aktuelnog državnog sekretara treba da zauzima tu poziciju.

Nešto poput Ljiljane Čolić, koja je kao ministarka prosvete zabranjivala deci da od prvog razreda uče strane jezike i kompjuterske veštine, i vodila sveti rat protivu Darvinove teorije. Koji god da je slučaj u pitanju – nekompetentnost ili postavljenje s razlogom – ne treba da očekujemo ni smenu ni ostavku sekretara Gajovića: ako je ovo prvo, zar je državni sekretar jedini ili najgori po tom pitanju u Vladi Srbije? Ako je drugo, pa, upravo zato je i postavljen, da bi iznosio ovakve stavove.

Dalje, nastavlja se sa praksom deljenja novinara na provladine i neke druge, po logici stvari antivladine novinare. I nije mnogo mašte potrebno da se shvati da „antivladini“ novinari po definiciji rade protiv države, s obzirom na to da Vlada, po zakonu, između ostalog, utvrđuje i vodi politiku države i zastupa Republiku Srbiju kao pravno lice. No, državni sekretar nije ostavio nimalo mesta mašti: direktno je kao državni službenik označio Nedima Sejdinovića kao čoveka koji „nema dobre namere“.

Ako državni sekretar, iza koga stoji država, za novinara koji je više puta dobijao pretnje smrću kaže „da nema dobre namere“, šta će da pomisle – i još važnije, šta će dalje da urade – ti koji su pretili Sejdinoviću? Zbilja, g. sekretaru države, ovako nešto da kažete, ni mesec dana nakon što je ubijen Oliver Ivanović? Zbilja? Ova jedna jedina rečenica bi trebalo da bude dovoljna da Aleksandar Gajović bude momentalno smenjen. No, s obzirom na to da je to zvaničan kurs predsednika, Vlade i naprednjačke većine, ova i sve ostale izjave Gajovića proći će kao „štapom po vodi“ – zatalasaće se žabokrečina malo, pa će onda sve ponovo da se smiri, do naredne prilike.

Da je Srbija uređena država, nastup sekretara Gajovića bio bi samo sramotan – jer bi u roku od odmah usledila njegova smena i izvinjenje javnosti i novinarima od strane Ministarstva kulture i informisanja i Vlade Srbije. Pošto to Srbija nije, nastup sekretara Gajovića je strahotan – jer predstavlja zvaničnu politiku vladajuće stranke prema onima koji se usude da kažu nešto drugačije od zvanične dogme, koja će se nastaviti i u budućnosti.

Imao je državni sekretar još gomilu – rekli bismo „bisera„, da je stvar iole zabavna: da novinari treba sami da se brane, da je najveći problem srpskog novinarstva to što se ne čitaju zakoni, da Ministarstvo kulture i informisanja nije nadležno da osudi napade na novinare, a iskoristio je i „čuveni“ argument Marijana Rističevića iz testa opšte kulture onomad kad se kandidovao za predsednika (kad nije znao ko je Najdžel Kenedi, pa upitao „a što me ne pitate za Bregovića?“), pa je na pitanje o napadu na kolegu Radišića novinarki rekao (Gajović, ne Rističević): „A što mi ne postavite pitanje ’kada će se istražiti napad na Dragana Milanovića 5. oktobra?“

Da ne ulazimo u takve sitnice da je osuđeni direktor RTS-a iz vremena Miloševića Dragoljub, a ne Dragan Milanović…

 

Ima toga još: Gajović de facto tvrdi da je za sve one užase koje TV Pink već godinama širi i satanizuje pojedince nadležan samo i isključivo REM (a zaboravlja da mu na sajtu ministarstva kulture i informisanja piše da je Sektor za informisanje zadužen za „vršenje nadzora nad sprovođenjem zakona kojima je regulisana oblast javnog informisanja“).

Ako bismo malo ušli u sadržinu tih zakona na koje se Gajović poziva – mada nije baš siguran kako se zovu, jer Zakon o javnom informisanju i medijima zove „Zakon o javnoj informisanosti i medijima“ –  tu, na primer, piše – a za to nikako nije zadužen REM – da su „ustanove javnih medijskih servisa i drugi mediji koji deluju u skladu s načelima javnih medijskih servisa posebno dužni da o pojavama, događajima i ličnostima izveštavaju pravovremeno i nepristrasno, da omoguće izražavanje ideja i mišljenja koja su zastupljena u zajednici, da podstiču na raspravu u duhu tolerancije, o svim temama od interesa za javnost, da proizvode raznovrsne programske sadržaje i da teže najvišem nivou kvaliteta usluga“ (član 10).

Ili, da je javni interes u oblasti javnog informisanja „istinito, nepristrasno, pravovremeno i potpuno informisanje svih građana Republike Srbije“ (član 15).

Ili, da se Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave staraju „o ostvarivanju javnog interesa podstičući raznovrsnost medijskih sadržaja, slobodu izražavanja ideja i mišljenja, slobodan razvoj nezavisnih i profesionalnih medija, što doprinosi zadovoljavanju potreba građana za informacijama i sadržajima iz svih oblasti života, bez diskriminacije.“

Ili, da se „idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“ (član 75).

I tako dalje.

Drži se, dakle, sekretar Gajović, nečeg ili nekog drugog „kao pijan plota“, a ne zakona. Zato je i postavljen na to mesto.