Srbija je daleko od pravne države

„Početna euforija naših političara po pitanju brzine završetka pregovora je splasla i pitanje je da li će Srbija, imajući u vidu teškoće sa poglavljima 23, 24 i 35, biti efikasnija od Hrvatske pre neku godinu“, kaže u intervjuu za Istinomer Marko Kmezić profesor Centra za studije Jugoistočne Evrope Univerziteta u Gracu, komentarišući dosadašnji tok pregovora Srbije o pristupanju Evropskoj uniji.

Godina 2025. je prvi put pomenuta u kontekstu proširenja od strane predsednika Komisije Žan Kold Junkera u njegovom pismu o namerama predsednicima Evroskog parlamenta i premijeru Finske koja je u tom trenutku predsedavala Evropskom Unijom. Nekoliko dilema postoji u vezi sa ovim datumom. Prvo, nejasno je da li se ova godina odnosi na krajnji rok ili najraniji mogući datum za proširenje. Takođe, u kontekstu proširenja u pomenutoj godini, Junker eksplicitno spominje samo dve zemlje – Srbiju i Crnu Goru. Da li to znači da ostale zemlje Zapadnog Balkana nemaju šanse da sustignu trenutno vodeći dvojac i uđu istovremeno u EU. Nadam se da ćemo odgovore na ova pitanja saznati u najavljenoj strategiji za uspešno pridruživanje Srbije i Crne Gore. U međuveremenu, iako ova Junkerova izjava nije pravno obavezujuća, meni se ona čini dobrom uzevši u obzir da je to prvi put da je proširenje vezano za konkretan vremenski okvir, te da je od pokretanja procesa Stabilizacije i Proširenja na Balkan (1999) prošlo već više od 25 godina, što je predugo. Dakle, dobro je da nekakav rok postoji kako bi motivisao kandidate za članstvo da se posvete unutrašnjim reformama. Međutim, pravi test kredibiliteta Junkerove najave sledi već kasnije ove godine kada će zemlje članice pregovarati EU budžet za naredni sedmogodišnji ciklus. U odnosu na izdvajanja predviđena za predpristupne fondove bićemo u stanju da predvidimo koliko je realno proširenje u pomenutom terminu.

To je deo novog pregovaračkog pristupa koji je EU zauzela prema zemljama Zapadnog Balkana. Bez obzira na napredak u ostalim poglavljima, ukoliko bilo koja zemlja članica EU signalizira izostanak napretka u poglavljima 23 i 24, ceo proces može biti obustavljen. Srbija je zapravo dobila opomenu time što joj nije dozvoljeno da otvori jedno pregovaračko poglavlje. Bojim se da će ukoliko u narednom periodu izostane reakcija na ovu packu slediti ozbiljnija reakcija EU u vidu prekida u pregovorima dok se stanje u poglavljima 23 i 24 ne popravi.

To su kolege sa EWB iskoristile kao zanimljiv naslov koji će skrenuti pažnju čitalaca, a radi se o matematičkoj jednačini. Dakle, ukoliko je samo dva poglavlja zatvoreno tokom tri godine koliko sada već traju pregovori Srbije u EU, onda je potrebno još 12 godina kako bi došli do brojke od 35 završenih pregovaračkih poglavlja. Naravno, ja ne smatram da će dinamika pregovora pratiti matematičke formule, te da će Srbija biti znatno brža, ali ukoliko se stvari ne budu odvijale po šablonu koji od Srbije zahteva EU, period pregovora može biti i duži. Zapravo mi treba da razvejemo mit o postojanju pregovora u klasičnom smislu gde dve strane razgovaraju i  prave dvosmerne kompromise. Jedini predpristupni pregovori jesu mogući u vezi sa eventualnim tranzicionim periodom tokom kojeg bi pojedini sektori domaće privrede bili zaštićeni od konkurencije na zajedničkom evropskom tržistu, na primer petogodišnje protekcionističke mere u cilju očuvanja domaće poljoprivrede i slično.

Od zemalja iz regiona poređenje se može praviti jedino u odnosu sa Hrvatskom, pošto je od 2007. godine kada su Bugarska i Rumunija pristupila EU pregovarački proces znatno izmenjen, naročito u smislu praćenja i provere prethodno dogovorenog u oblastima poglavlja 23 i 24. Pa opet, i ovde treba napomenuti da Hrvatska recimo nije imala poteškoća da zatvori pregovaračko poglavlje 35 koje se odnosi na specifična pitanja vezana za pojedine zemlje. U našem slučaju poglavlje 35 je znatno složenije, pre svega,  jer se odnosi na rešavanje pitanja u procesu normalizacije odnosa sa Kosovom, tako da se ni ovde ne može u potpunosti povući paralela između dva pregovaračka procesa. Ono što se može opaziti u slučaju hrvatskih pregovora jeste da je od početka pregovora pa do zatvaranja poslednjeg pregovaračkog poglavlja bilo potrebno šest godina, i da je nakon toga trebalo još dve godine kako bi sve države članice ratifikovale pristupanje Hrvatske. Dakle, ukupno osam godina od zvaničnog početka pregovaračkog procesa. 

Najproblematičnije tačke u procesu EU integracija biće one koje se tiču izgradnje pravne države. Srbija je trenutno daleko od ovog cilja. Problem je pre svega institucionalne prirode, ogleda se u nepostojanju jakih i nezavisnih institucija koje služe kao brana u odnosu na autoritarne tendencije političkih elita. Trenutno, vi nemate nikoga ko može kontrolisati izvršnu vlast u zemlji koja je bez obzira na funkciju personifikovana u lideru vladajuće stranke. Poglavlje 23 bavi se upravo ovakvim stvarima. Kako bi ovaj zadatak bio ispunjen potrebno je vratiti se na osnove, odnosno jačati nezavisnost državnih institucija i tzv. četvrte grane vlasti – medija i civilnog društva. Osim ovoga, postoji i niz više tehničkih poglavlja koje će zadavati glavobolje pregovaračima, na primer poglavlje koje se bavi ekološkim standardima. Srbija je užasno daleko od evropskih standarda u oblasti zaštite čovekove sredine, i vremenom ćemo videti da će se i ovakva poglavlja pokazati problematičnim za našu zemlju.

Ja ne vidim kako bugarsko predsedavanje, pa i austrijsko koje sledi, a o kome se isto govori kao bitnom, može da značajno pomogne EU integraciji zemalja Zapadnog Balkana. Tokom ova dva predsedavanja vrlo je izvesno da će dinamika sastanaka političara biti intenzivirana i to će biti dobra prilika za grupno slikanje i plasiranje vesti o uspešnom nastavku pregovora za domaću javnost. A činjenica je da su i do sada EU predsedavale zemlje koje su prijateljski nastrojene prema proširenju. Pa ipak, to ne menja kontekst u kome je u većem broju zemalja EU veliki broj evroskeptičnih građana i da je u pojedinim čak tri četvrtine građana protiv daljeg proširenja, na primer: u Finskoj, Austriji, Nemačkoj, Belgiji i Holandiji. S tim u vezi, na samim zemljama Zapadnog Balkana je da što iskrenije pristupe reformama koje će ih približiti standardima EU i tada neće biti važno ko predsedava Unijom.