Šta čeka Srbiju: Izbori ili ulica

Fer izbori posle dijaloga, fingirano glasanje uz bojkot dela opozicije ili sukobi sa nesagledivim posledicama – pitanje je koje se svakim danom sve više nameće pred ovdašnjom javnošću kao jedine moguće opcije budućeg razrešenja političke krize u koju sve dublje tone Srbija.  

Ovakav izbor je, čini se, logična posledica stranačkog života koji već predugo vibrira između ulice i institucija. Odsustvo dela opozicionih stranaka iz parlamenta i najava bojkota izbora, sa jedne, i uporno odbijanje bilo kakvog dijaloga o razrešenju duboke institucionalne krize, ostavljaju utisak da Srbija živi u nekoj vrsti neproglašenog političkog vanrednog stanja čiji se kraj ne nazire.

Višemesečni protesti “Jedan od pet miliona”, miting opozicije, pa SNS “kontramiting“, nisu očigledno bili dovoljan motiv ni razlog da se pokrenu mehanizmi koji bi, ako ne doveli do nekog rešenja, a ono barem smanjili napetost između sukobljenih političkih grupacija. Naprotiv, u ovom trenutku se ne može sa sigurnošću reći kako će se okončati aktuelan politički konflikt: u institucijama sistema ili na ulici.

Postoji i treća mogućnost koja bi mogla da se ogleda u održavanju ovakvog stanja i zapravo formalizovanju postojećih suprotnosti kao konstante političkog života. U tom slučaju logičan ishod bi verovatno bili redovni izbori na proleće sledeće godine uz učešće vlasti i fingirane opozicije.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević smatra da Aleksandar Vučić nije “čovek dijaloga“ i da to stalno, iznova pokazuje nervoznim reakcijama kad god se susretne sa argumentima koji su suprotni njegovim stavovima. On, medjutim, smatra da će Vučić, pritisnut spolja i iznutra, na kraju morati da prihvati neku vrstu razgovora, makar morao da delegira nekog umesto sebe za te razgovore. Milivojević podseća da i Milošević devedesetih, u sličnim okolnostima, nije seo za isti sto sa opozicijom, već je na pregovore poslao tada mlađane Ivicu Dačića i Gorana Perčevića.

“Vučić ne može da kaže da želi da ne razgovara sa nekim od lidera opozicije jer mu nije simpatičan ukoliko su oni izbor određenog broja građana Srbije, bez obzira da li su u parlamentu ili nisu. Neko će morati, ipak, da pregovara, neko ko ima pun mandat da odgovara na ono što su zahtevi opozicije. Ne mora to nužno da bude Vučić lično, neka odredi nekog, recimo, Nikolu Selakovića, ali do pregovora mora da dođe, jer je očigledno da ne postoje uslovi za održavanje fer izbora“, smatra Milivojević.

“Vlast će imati alibi zbog jednog dela nazovi opozicije koja će učestvovati na izborima. To neće proći kod evropskih institucija, ali očigledno da vlast sve manje brinu upozorenja koja stižu iz EU oko toga da se kod nas sve više urušava vladavina prava i sužavaju medijske slobode. Režim je postao otporan na tu vrstu pritisaka i kao da nikoga više ne brine to što smo prošle godine, na primer, otvorili dva poglavlja, ove, verovatno, samo jedno, a u javnosti je potpuno neopaženo prošla činjenica da se Tanja Miščević, šefica pregovaračkog tima, već godinu dana ne pojavljuje u javnosti“, objašnjava Popov.

Iako, naravno, ne treba isključiti ni tu mogućnost, postavlja se, međutim, pitanje dometa eventualno održanih izbora bez Saveza za Srbiju i Pokreta slobodnih gradjana. Takva situacija, naime, ne bi amortizovala nezadovoljstvo upravo onih građana koji se okupljaju na protestima. I ne samo njih.

“To nije dugoročna opcija. Takva vrsta izbora bi teško izborila legitimitet, ne samo u Briselu ili Vašingtonu, nego i u Moskvi. Mnogo zavisi od toga kako bi se Vučić posle takvih oktroisanih, krnjih izbora ponašao, recimo, u odnosu prema Kosovu. Ukoliko bi popustio pred zahtevima Zapada, logično je da bi onda Moskva delegitimisala izbore. I obrnuto. Ukoliko bi se suprostavio stavovima Brisela i Vašingtona, EU i SAD bi doveli u pitanje legitimitet takvih izbora. U oba slučaja, ta vrsta izbora njemu ne bi donela dugoročnu stabilnost i vrlo brzo bi morali da uslede vanredni, relativno ravnopravni i fer izbori na kojima bi se pojavio i ostatak opozicije“, zaključuje Milivojević.

Očigledno je da će Kosovo imati nemalu, ako ne i odlučujuću ulogu u načinu na koji će se način razrešiti politička kriza u Srbiji. Zapadu je neophodan makar privid stabilnosti u našoj državi kako bi politički dijalog Beograda i Prištine mogao da rezultira nekakvim sporazumom jer teško je pretpostaviti da će Aleksandar Vučić bilo šta potpisati dok mu značajan deo građana i opozicije osporava legitimet.

Cvijetin Milivojević podseća da su Vučićevi birači bivši Šešeljevi simpatizeri i nekadašnji sledbenici Slobodana Miloševića. Oni nisu glasali za Vučića zato što će nas on najbrže uvesti u Evropsku uniju, već su dali svoj glas Vučiću sa uverenjem da je on jedini u Srbiji koji će spasiti Kosovo i da ćemo na kraju ući u Evropsku Uniju sa sve Kosovom. 

Pregovori oko Kosova, međutim, ne kreću se u pravcu koji bi zadovoljio taj veliki deo Vučićevih glasača i to je ono, smatra Milivojevič, što zapravo brine Aleksandra Vučića.

“Nije Vučić toliko siguran da bi dobio te izbore. U suprotnom, on bi te izbore organizovao i pobedio ali ne onim rezultatom za koji on misli da je dovoljan da formira vlast. Šta je značilo ono njegovo ‘kada padnem ispod 40% tada ću se povući’? Kad se to desi, Vučić je u tom trenutku najnepoželjniji koalicioni partner tako da bi to bila Pirova pobeda. On bi imao rezultat koji ne može da pretvori u formiranje vlasti. Vučić je više nego svestan toga i zato ne organizuje izbore“, naglašava Milivojević.

Sa druge strane, splašnjavanje građanskih protesta, ako se posmatra iz ugla sve manjeg broja ljudi na ulicama, mogli bi da budu dodatni motiv vlasti za ignoraciju opozicionih zahteva koji se tiču izmene izbornih uslova i ravnopravnog medijskog tretmana. Ukoliko se Srpska napredna stranka odluči za ovakav manevar, na velikom ispitu biće opozicione stranke okupljene oko Saveza za Srbiju, koje svakako neće mirno posmatrati sopstvenu propast.

Ukoliko vlast nekim svojim budućim potezima ne natera ponovo građane na masovniji izlazak na ulice, realno je pretpostaviti da će opozicione stranke morati da idu na radikazaciju protesta koja sa sobom nosi određenu dozu rizika od otvorenih sukoba.

Aleksandar Popov misli da postoje dva moguća činioca koja mogu da dovedu čak i do mogućih sukoba. Jedan faktor je svakako opozicija koja je najavljivala 13. april kao Dan D, kad se očekivalo da će oni izaći sa planom na koji način da se natera vlast da se ispune njihovi zahtevi. Međutim 13. april je bio i prošao i ništa se nije desilo i Popov smatra da opozicija nije smela da ide sa tako velikim očekivanjima. Kad se ništa nije desilo, videlo se da kod onih koji su se okupljali ne postoji dovoljno energije kao devedesetih godina i to se sve svelo na tu slobodnu zonu ispred Predsedništva.

“Ukoliko se protesti radikalizuju, deo opozicije koji je ekstremno desno ima svoje pristalice koji mogu da naprave neke incidente. I vlast, međutim, ima pod kontrolom ekstremističke elemente tih raznih obraza, navijačkih grupa do pojedinaca koje smo videli u Borči, ili na izborima kako obilaze biračka mesta i ponašaju se kao stranačka paramilicija. I vlast i opozicija imaju taj potencijal za izazivanje incidenata što može jednog trenutka da dovede do otvorenih sukoba“, smatra Popov.

Od vlasti i poteza koje će ona vući u bližoj i daljoj budućnosti zavisiće u kom će se pravcu Srbija kretati. Građanima Srbije ostaje samo nada, ako ništa drugo, da Aleksandar Vučić neće izabrati put kojim se ređe ide. Jer, Vučić će snositi odgovornost, a posledice svi građani.