Šta prosečan građanin, pa i narodni poslanik, može da zaključi o tome da li nas je aktuelni saziv skupštine zadužio mnogo ili malo? Koliko se u javnosti uopšte zna o tim zaduživanjima?
Evo male pomoći u vidu ilustracije koliko vrede dve milijarde evra. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno je izjavio da će nova kovid bolnica u Novom Sadu, zajedno s okolnim infrastrukturnim radovima, koštati nešto manje od 28 miliona evra. Fabrika vakcina koštaće manje od bolnice. Planirana investicija u dečju kliniku “Tiršova 2” vredna je 110 miliona evra. Ili, ako ćemo o velikim brojevima, izgradnja dve linije beogradskog metroa (koji se čeka decenijama i nikako da počne izgradnja) zahteva ulaganja od šest milijardi evra. Mi se svake godine zadužimo po dve, ali za neke druge stvari.
Zašto ekonomskom tigru trebaju toliki krediti?
Znamo, sve se države zadužuju, znamo da i građani žive na kredit, ali isto tako znamo da ukoliko istovremeno dignete kredit za kuću i za auto, morate da imate baš veliku platu. Pošto svakodnevno od državnog rukovodstva čujemo da je Srbija “ekonomski tigar” i da “nikad bolje nije bilo”, nameće se pitanje za koje projekte država ima para, a za koje se zadužuje. Kako bi bilo koliko toliko jasnije, sve zajmove za koje se odlučila država pokušali smo da podelimo u četiti grupe: ekologija, kovid 19, infrastruktura i dugovi javnih preduzeća. Takođe, analizirali smo koliko se i kako u skupštini govorilo o tim zajmovima i da li su se narodni poslanici potrudili da se upute u to za šta su glasali.
Za kovid malo manje nego za kompletnu infrastrukturu
Za sisteme daljinskog grejanja, projekte energetske efikasnosti, takozvani “zeleni oporavak” i prečišćenje otpadnih voda država se zadužila u iznosu nešto većem od 520 miliona evra. Za izgradnju puteva, rekonstrukciju železnice, obnovu rečnih koridora i gasifikaciju nekih gradova – odobreni su zajmovi od 867 miliona evra.
Međutim, samo četiri zajma namenjena hitnom odgovoru na epidemiju kovida iznose oko 600 miliona evra, kojima treba obezbediti pomoć javnom sektoru, malim i srednjim preduzećima. Nije mnogo – ukoliko se zna da je za dugove samo tri (privilegovana) javna preduzeća izdvojeno 237 miliona evra. I to 28 miliona za skijališta, 40 miliona za Elektromrežu Srbije i sve ostalo za Srbijagas.
Da se ne zaboravi šta se gradi
Podsećanja radi, Narodna skupština je u novembru 2020. godina u jednom danu dozvolila zaduživanje za rehabilitaciju sistema daljinskog grejanja u Srbiji, za projekat „Energetska efikasnost u objektima javne namene, faza II“, pa za isto to u zgradama centralne vlasti, kao i za Vodosnabdevanje i postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda.
Ne možemo analizirati sve, pa evo dva slučajna uzorka. U decembru je usvojen Zakon o zaduživanju Republike Srbije “za potrebe finansiranja projekta Ruma-Šabac-Loznica”. Nije greška, tako se zakon zove. Kog projekta? U skupštinskoj raspravi ministarka za državnu upravu i lokalnu samoupravu Marija Obradović je obrazložila da je reč o izgradnji puta koji je važan jer će povezati 600 hiljada ljudi. (Izvor: Steno beleške 22. decembar 2020. godine). U raspravi su njeno obrazloženje o povezivanju ponavljali poslanici vladajuće koalicije, bar onih sedmoro kojima je to bila tema. Sve u maniru: “Ulaganjem u kapitalne projekte želimo da ostvarimo ubrzani rast i razvoj naše ekonomije.”
Osim o značaju projekta, govorilo se i o kamatama koje su “povoljne, nikad niže” i svakako niže nego ranije kada su na vlasti bili “tajkuni i lopovi”, a obavezno i da su kamate niske ne zbog svetskih prilika, nego zato što je reformu srpske ekonomije uspešno sproveo Aleksandar Vučić. I još da država sada povoljnijim zaduživanjem u stvari smanjuje dug. Kao drugi primer uzećemo skupštinsku raspravu koja se vodila kada su date garancije preduzeću Srbijagas. (Izvor: Steno beleške 9. jun 2021.)
Za početak, kredite je obrazložila ministarka pravde Maja Popović. Ona je pročitala da će kredit od 66 miliona evra biti upotrebljen radi gasifikacije Borskog i Zaječarskog okruga, 28 miliona evra namenjeno je za izgradnju razvodnog gasovoda Leskovac-Vranje, a kredit od 75 miliona evra je namenjen za gasifikaciju Kolubarskog okruga. I više se nije javljala za reč. U raspravi se čulo se da je Srbiji potreban “jak Srbijagas” jer je ta firma preuzela neke druge koje su “gubitaši pa država brine za radnike”. Desetinama puta pomenuta je važnost gasifikacije i svi su bezrezervno podržali preduzeće kojem je samo 2019. godine država otpisala dug od 1,2 milijarde evra.
U ovom sazivu niko nije izrekao ni jednu kritičku reč o zaduženjima. Nije bilo ni formalnih pitanja o cenama projekata, o rokovima za završetak, o prethodnim nezavršenim poslovima. Nisu tražena objašnjenja po kojim parametrima je zaključeno da su krediti povoljni. Nije bilo zabrinutosti, samo verovanja da je Srbija ekonomski sve jača.
I na kraju, bez obzira na “čelična prijateljstva” s Kinom i Rusijom koje vlast svakodnevno promoviše, Srbija se najčešće zaduživala kod Međunarodne banke za obnovu i razvoj, Nemačke razvojne banke i Banke za razvoj Saveta Evrope. U proceduru je nedavno ušao predlog zajma od 32 miliona evra za projekat studentskog stanovanja i 78.200.000 evra za razvoj koridora Save i Drine, pa ove jeseni očekujemo nova zaduženja. Tako će Srbija nastaviti trend iz prethodne dve godine kada se takođe preko međudržavnih ugovora zaduživala oko dve milijarde godišnje.
(Tekst je nastao u saradnji sa inicijativom “Otvoreni parlament”)
