Šta referendum donosi običnim građanima u Britaniji?

Ne može se sa sigurnošću reći šta će se dogoditi sa ekonomijom ukoliko Velika Britanija odluči da ostane u EU, a ne zna se ni šta će se dogoditi ako odluči da izađe iz Unije.

Ovaj vodič otvara neka pitanja o tome kako će ekonomske promene uticati na građane. To je dobra polazna tačka za istraživanje naših najvažnijih priča koje se bave ekonomijom. 

To ne zavisi samo od toga šta će se dogoditi sa privredom kao celinom – zavisi i od toga kojim se poslom bavite,  gde živite i kako će vlada odgovoriti na ekonomske efekte izlaska ili ostanka u EU. 

Većina tvrdnji o mogućim posledicama koje su iznosile obe strane zapravo se ne odnose na pojedince ili porodice. Tu je reč o velikim brojevima, kao što su kamatne stope ili o privredi kao celini (BDP).

Nekada su te velike brojke organizovane tako da ukazuju koliko će „po domaćinstvu“ koštati odluka da se izađe ili ostane u EU. Međutim, deliti velike brojke, nije isto kao znati kakav će uticaj biti na pojedinačne porodice ili poslove u određenim mestima.

U drugim slučajevima radi se procena kako bi to uticalo na cene različitih proizvoda, a zatim se pravi poređenje sa potrošačkim navikama među ljudima sa različitim nivoima prihoda i tipovima domaćinstava. Centar za ekonomske performanse je, koristeći ovaj pristup, ukazao da bi cena izlaska iz EU bila jednako raspoređena među različitim tipovima domaćinstva. 

Međutim, ukoliko želite precizniju procenu, morate da imate više pretpostavki o tome o čemu pričate i o tome kakve će odluke donositi poslodavci i političari.

To je naročito važno ukoliko želite da predvidite kakvi će biti efekti na socijalna davanja. U jednom izveštaju iznete su 32 mogućnosti za precizno smanjenje poreskog kredita i pomoći za domaćinstva sa niskim primanjima, u zavisnosti od toga ko čini domaćinstvo i kako vlada odluči da postigne svoj cilj eliminisanja deficita. 

Glas za napuštanje EU različito bi uticao na ljude koji imaju različite poslove. 

U bliskoj budućnosti, većina ekonomista očekuje da bi napuštanje EU značilo sporije otvaranje novih radnih mesta, a neka radna mesta bi bila ukinuta. Moguće je da bi bilo teže naći posao ili bi bilo manje mogućnosti za promenu posla. To je otuda što bi neizvesnost koja dolazi sa promenom okruženja usporila poslovne investicije i potrošnju, pa bi firme angažovale manje radnika (to se možda već događa).

Osim toga, zavisi i od toga koju vrstu posla radite. Kompanije koje izvoze u EU prve će biti pogođene, ukoliko postoji bilo kakva sumnja u to da li će moći da izvoze lako kao do sada. Međutim, velika većina poslova nije u direktnoj vezi sa izvozom u EU i to da li će izvoz biti bolji ili lošiji zavisiće od budućih trgovinskih sporazuma sa EU i drugim zemljama. 

U dalekoj budućnosti, krajnje je neizvesno koji poslovi će imati koristi, a koji štete od izlaska iz EU. To zavisi od toga da li radnici iz inostranstva predstavljaju konkurenciju kada je reč o vašem radnom mestu ili se biznis kojim se bavite ne suočava sa konkurencijom iz inostranstva. Čak i ukoliko neki poslovi pretrpe gubitke zbog izmenjenog privrednog okruženja, iste promene mogu da stvore nove prilike za druge kompanije – ili nove kompanije. To zavisi i od toga kakve će imigracione politike ili trgovinske sporazume usvojiti buduće vlasti. Glas za napuštanje ili ostanak u EU može da stvori različite mogućnosti za vladu, ali ne i da definiše razvoj događaja u budućnosti.

Vlada će možda biti fleksibilnija i moći će da uspostavi restriktivne politike u vezi sa migracijama u odnosu na EU. Opet, to zavisi od vrste novih trgovinskih sporazuma sa EU i vlada možda, ipak, ne donese odluku da ograniči migracije. Ukoliko odluči da ograniči imigraciju, nije sigurno da bi bila u stanju da ispuni svoj cilj.

Ukoliko radite u javnom sektoru, kao što radi 17 odsto ljudi, ono što je važno jeste koliko novca vlada mora da odvoji za javne usluge. Neke procene ukazuju da bi izlazak mogao da znači dodatno smanjenje potrošnje. To bi verovatno značilo manje poslova u javnom sektoru.

Evropsko zakonodavstvo, takođe, obuhvata i mnoga važna prava radnika, i nije lako proceniti da li će ona nestati ukoliko Velika Britanija napusti EU. To bi zavisilo od političkih odluka u budućnosti. 

To nije završena debata. Neka pitanja o kojima se raspravljalo u kampanji pred referendum obuhvataju imigraciju, prava radnika i efekte na plate radnika. 

Većina istraživanja pokazuje da imigracija ima mali uticaj na plate, od čega generalno korist imaju srednje i visoko plaćeni radnici, a manju korist radnici sa najnižim primanjima. 

Nedavno istraživanje Banke Engleske ukazuje da imigracija ima mali, ali vidljiv efekat na slabije plaćene radnike. Za lošije plaćene poslove, povećanje broja radnika migranata za 10 odsto u odnosu na radnike rođene u Velikoj Britaniji povezano je sa gotovo dva odsto smanjenja plate. Generalno, imigracija nije imala značajan uticaj na prosečne plate. 

Ukoliko verujete da bi sveukupni ekonomski rast bio sporiji, to dalje implicira da bi radnici mogli manje da kupe svojom platom. Britanski kongres sindikata koristi različite ekonomske prognoze, koje predviđaju da će stvarna vrednost prosečne plate 2030. godine (ono što stvarno možete da kupite platom) biti manja za 38 funti nedeljno ukoliko Velika Britanija napusti EU. 

Dosta je komplikovano izaći sa jednostavnom tvrdnjom da li hoće ili neće. To zavisi od toga šta hoćete da kupite i odakle to dolazi.

Na primer, cena hrane bi mogla da ide i gore i dole ukoliko Velika Britanija izađe iz EU. Cena hrane koja ne stiže iz EU mogla bi da padne ukoliko se ukinu evropske takse. Istovremeno, cena hrane iz EU mogla bi da poraste zbog novih taksi. Proizvodnja hrane u samoj Velikoj Britaniji mogla bi da poskupi, sem ako vlada ne nadomesti subvencije za poljoprivrednike koje daje EU. Plate, porezi, troškovi za energente, nivo konkurencije, cene zakupnina i druge stvari, takođe, utiču na cene. 

Uticaj evropskih regulativa na cene jeste tema za raspravu. EU može svojim regulativama da utiče na pad cena nekih usluga, kao što je gornja granica za cene rominga. Ima i onih koji tvrde da evropske regulative koje se odnose na radnike dižu cene poslovanja, zbog čega su i cene nepotrebno visoke. 

Ni na jednu od ovih debata nije stavljena tačka. Nije jasno koliko je EU važna za inovacije kao što su manje cene rominga, a Velika Britanija će najverovatnije zadržati mnoga prava radnika izvan EU – naročito zato što u nekim oblastima pruža više od minimuma.

Uticaj izlaska iz EU na cene u prodavnicama, cene letova i račune za energente, takođe, će biti komplikovan.

Prema mišljenju većine ekonomista, ukoliko Britanija izađe iz EU, za vladu bi bilo teže da ima balansiran budžet. Kako to utiče na vaše poreze zavisiće od političkih odluka nakon referenduma.

Izlazak iz EU ne bi tako lako omogućio vladi da smanji poreska opterećenja, ukoliko bi to želela, jer bi ušteda od smanjenja troškova po osnovu britanske članarine u EU, bila umanjena troškovima koji bi diktirao manji rast. 

Kada Velika Britanija ne bi učestvovala u budžetu EU i samo trošila isti iznos u zemlji koliko sad troši na finansiranje EU, uštedela bi 8.5 milijardi funti godišnje (na ime članarine u EU). To je između jednog i dva penija na svaku funtu od 665 milijardi funti godišnjih poreza u Velikoj Britaniji.

Međutim, ukoliko bi privreda rasla sporije, kao što većina (ali ne svi) ekonomisti predviđaju, onda bi bilo ubirano manje poreza i vlada bi morala više da troši.

Kada se ovi efekti suprotstave, Institut za fiskalne studije predviđa da će biti potrebne dodatne uštede ili produženje mera štednje za nekoliko godina ukoliko vlada želi da ispuni trenutni cilj budžetskog suficita. 

Ključna reč ovde je „ako“. Većina ekonomista smatra da bi izlazak iz EU povećao sveukupni pritisak na britanske javne finansije, a kako će to uticati na vaše poreze zavisiće od političkih odluka donetih nakon referenduma o tome koliko će vlada trošiti, pozajmljivati i naplaćivati poreza.

Izlazak iz EU Britaniji bi doneo dodatnu fleksibilnost u tome kako se određuju porezi, naročito u odnosu na PDV.

To bi, takođe, moglo da znači ponovno uvođenje bescarinske kupovine kada putujete između Velike Britanije i zemalja članica EU, iako bi ograničenja na to šta smete da unesete verovatno bila veća. To bi zavisilo od toga koju vrstu trgovinskih odnosa bi Velika Britanija razvila nakon izlaska iz EU.

Gotovo svi analitičari smatraju da bi prosečna cena kuće pala u slučaju da Britanija izađe iz EU. Dosta je teže izaći sa brojkama za koliko bi cene pale.

Teško je i reći ko bi time dobio, a ko izgubio. Trezor je predvideo da će prosečna cena kuće za dve godine biti niža od 10 do 18 odsto, nego što bi inače bila. Međutim, ako bi istovremeno skočile i kamatne stope, troškovi servisiranja hipoteke bi takođe skočili. Kupovina ili posedovanje kuće moglo bi da bude manje-više skupo u zavisnosti od ponašanja ova dva efekta. Za one koji rentiraju, niža cena kuće znači manju kiriju – ali veći nameti za hipoteku poskupeli bi iznajmljivanje.

Posmatranje proseka možda nije najbolji način da se pristupi ovom pitanju. Tržišta nekretnina jesu regionalna i lokalna. Vrlo je verovatno da će cene u nekim delovima biti otpornije, na primer u Londonu, a pad kursa mogao bi da učini skupocene nekretnine privlačnim za bogate kupce iz inostranstva. 

Na duge staze, na potražnju za kućama i stanovima uticala bi i imigraciona politika, nakon odluke o izlasku iz EU. Međutim, teško je predvideti nivo imigracije u budućnosti.

Britanska vlada bi uštedela osam milijardi funti od članarine u EU, što bi mogla da potroši na javne usluge kao što su škole ili Nacionalna zdravstvena služba, ukoliko se odluči za to. 

Međutim, većina ekonomista predviđa da bi izlazak iz EU značio teže plaćanje javnih usluga. Efekat nižeg ekonomskog rasta verovatno bi nadmašio uštede od članarine. Institut za fiskalne studije naglašava da bi izlazak iz EU bio generalno loš za javne finansije.

Čak i ako bi javne finansije bile pod većim pritiskom, teško je reći kakav bi to efekat imalo po Nacionalnu zdravstvenu službu.

Delom bi to zavisilo od budućih odluka o finansiranju ove službe. Koaliciona vlada obavezala se da će povećati izdavanja za Nacionalnu zdravstvenu službu nakon recesije 2008/2009. godine. Tako da niži ekonomski rast možda neće doneti i niži budžet za Nacionalnu zdravstvenu službu.

To će, takođe, zavisiti od budućih odluka u vezi sa imigracionom politikom. Promene imigracione politike mogle bi da utiču na kadrove u Nacionalnoj zdravstvenoj službi, budući da oko pet odsto osoblja ima državljanstvo neke od zemalja članica EU. Kako imigranti iz EU plaćenjem poreza doprinose javnim uslugama u Velikoj Britaniji, ali i prave troškove njihovim korišćenjem, teško je reći da li je imigracija iz EU finansijski trošak ili dobit za javni sektor u Britaniji. A postojala bi i dodatna potražnja ukoliko bi Britanci, koji žive u inostranstvu, odlučili da se vrate u zemlju.

Konačno, trgovinski sporazumi o kojima EU trenutno pregovara, kao što je Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo takođe bi mogli da imaju uticaja na to kako će se u budućnosti finansirati javne usluge poput Nacionalne zdravstvene službe. Izlazak iz EU ne znači nužno da TTIP ne bi uticao na Veliku Britaniju, a Britanija bi u zamenu mogla da pregovara o sličnom sporazumu sa SAD. 

Procenjuje se da je 2015. u nekoj od zemalja EU živelo oko 1.2 miliona britanskih državljana. Kao i sa politikom Velike Britanije kada je reč o migracijama iz EU, mogućnost britanskih državljana da rade, putuju, traže izvesne povlastice i pristup zdravstvenim uslugama u drugim zemljama EU biće predmet pregovora.