Stepanović: Za 10 godina uspeli su da veštački podignu plate za 100 evra

Ona je u razgovoru za podkast „U mikrofon“ konstatovala da se „lažne vesti u ekonomiji lakše šire jer je ta oblast ljudima nepoznata“, a da „paketima pomoći građanima, linearno, Aleksandar Vučić i cela njegova nomenklatura pomažu sami sebi da ostanu na vlasti na račun svih građana Srbije“.

Na koji tačno način time pomažu sami sebi?

Stalnim podmićivanjem građana. Mi smo se smejali kada je notorni Palma govorio „Tri hiljade za gospođu”, međutim sada je to prešlo u državnu politiku. Sada predsednik naše države govori „Tri hiljade za gospođu“, ne prateći da je Palma pre toga rekao da će on da podigne na četiri hiljade za gospođu. Hoću da kažem da, uprkos silnim upozorenjima da je potpuno besmisleno na ovaj način deliti novac, da je to neracionalno, da se mi zadužujemo na međunarodnom tržištu, uzimamo kredite koje ćemo svi mi, a ne ova vlast, vraćati, da bi se sada svima, neselektivno, dao naš novac, ministar finansija Siniša Mali odgovara: „Mora da se dâ svim građanima, građani ne mogu da se odvajaju, na koncu – kome ne treba, ne mora ni da se prijavi.“

INTERVJU SA BILJANOM STEPANOVIĆ  MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

Reč je o iznosu od dva puta po trideset evra – neko je izračunao da će svako od nas vratiti 30,33 evra.

Uvek košta – koliko tačno, ja to ne znam. Čim uzmete kredit, to znači da ćete vratiti i kamatu, to je prosto notorna stvar.

Postoji u javnosti teza o odgovornosti i samih građana, a tu je i očekivanje da građani ne uzmu ponuđenu pomoć, kako bi bili odgovorni prema svojoj budućnosti. Da li je to realno?

Nije realno. Ja sam se prva prijavila da uzmem taj novac. Novac je uzet i biće potrošen, a ja ću ga vraćati u svakom slučaju. To što ja neću uzeti novac neće pomoći ni meni ni ovoj državi, pa sam ja onda odlučila, kao i prošlog puta, da taj novac uzmem i da ga humanitarno uputim onome za koga verujem da mu je potreban više nego meni. Ali i to je apsurdno. Ja sada treba da radim ono što je funkcija države, jer država treba da odredi kome je novac potreban. Zato je vrlo pogrešno ovo što kaže Siniša Mali, da neće on da deli građane. Pa građani su već podeljeni – 70% zaposlenih u ovoj državi ne prima ni onu njihovu prosečnu zaradu, koja ne znači ništa. Šta znači „prosek”? Čuvena musaka ili sarma: vi jedete kupus, ja jedem meso, pa u proseku jedemo sarmu. Ovo je trebalo da radi država i da ona odredi kome treba da se pomogne. Kao poreski obveznik, ne bih imala ništa protiv.

Videla sam tekst o Velikoj Britaniji i pomoći koju država upućuje ugroženim privrednicima, naročito u sektoru usluga, jer su bili zatvoreni mesecima i nisu radili. Ali se nisu mnogo ni bunili, jer su prema određenim kriterijumima dobijali novčanu pomoć. Ne bih da poredim Britaniju i Srbiju, jer je prva daleko bogatija, ali zašto naša država ne radi na način da uspostavi jasne kriterijume, da se zna ko to određuje i zašto određuje?

Sad ste rekli ključnu stvar – Engleska je bogatija država. Bogatija država nije sebi dozvolila da podeli pomoć svim građanima linearno, nego je targetirala kome pomoć treba, pa ju je njemu dala, onome ko je socijalni slučaj, ko prima dečiji dodatak, ko je ostao bez posla. To su ljudi koji treba da je prime.

Pa da li je onda ovo jedna vrsta populizma?

Ne „jedna vrsta”, to je najbrutalniji populizam. Čak se neka preduzeća uopšte i ne prijavljuju za pomoć, jer ne žele pomoć od pola minimalca, zato što im to vezuje ruke. Prvo, ne mogu da otpuštaju zaposlene, a možda imaju potrebu za tim. Dakle, pojedina preduzeća hoće sebi da ostave odrešene ruke, a drugo, ako uzmu pomoć, ne mogu da podižu dobit. Ima preduzeća koja dobro posluju i neće da uzmu taj novac po cenu da posle ne mogu da dignu dobit. Dakle, ta mera je populistička. Čak i da imam razumevanja za prošlu godinu, kada se nije znalo ni šta nas je snašlo, pa se davalo svim preduzećima, koje je obrazloženje da se to uradi sad kad su završni računi za 2020. godinu poslati u APR? Može se videti u APR-u ko je u odnosu na prošlu godinu prošao loše i njemu da se pomogne. Ko je poslovao dobro ili čak bolje – zašto njemu da se daje pomoć?

U tom kontekstu pomoći, logično je i pitanje novčanog nagrađivanja građana koji nisu želeli, a onda su poželeli da se vakcinišu po ceni od tri hiljade dinara. Dejan Ilić je na „Peščaniku” napisao da po toj logici korupcionaškog odnosa države prema građanima možemo tolerisati i kupovinu glasova na izborima, ukinuti izbore i organizovati umesto njih aukcije.

Kada smo došli u ovu situaciju, a mogu da objasnim kako smo u nju došli, onda kažemo – daj da se ovaj narod vakciniše, pa šta košta da košta. Očigledno je da jedan deo neće da se vakciniše besplatno, a hoće za 3.000 dinara. Toliko košta cena uverenja – neću da u mene ubrizgavaju ne znam šta, da me čipuje Bil Gejts, ali ako mi se da 3.000, onda hoću. Postoje i šale, poput one: kad smo bili nestrpljivi, pa smo se vakcinisali, umesto da čekamo još malo, podići će i na 100 evra. Ali o čemu to govori? Govori o potpunom sunovratu elementarnih vrednosti u ovoj državi, i to je stvar koju je diktirala vlast – zašto? Ljudi više ne veruju nikom ništa, ne veruju državi, ne znaju šta će biti sutra, razmišljaju: daj da uzmem danas šta mi se nudi, budala sam ako ne uzmem. Uspostavljen je taj klijentelistički sistem, koji kada se uspostavi može i da se nadograđuje. Treba mnogo vremena da se ovo društvo vrati nazad elementarnim, etičkim, moralnim vrednostima i poštovanju zakona.

Ali, da li se može tumačiti i da plaćanjem ljudima vlast sa sebe skida odgovornost?

Ne, nemaju oni taj osećaj odgovornosti, kakvu crnu odgovornost. Oni zadužuju ovu državu enormno, korupcija je nenormalna, klijentelizam je nenormalan, stvara se nova tajkunska klasa o kojoj pojma nemamo. Danas pričaju jedno, sutra kažu da to nisu rekli, predsednik naše države je apsolutni istorijski šampion u potpuno neopterećenom govorenju neistina i iskrivljavanju činjenica svakog dana. Oni sa sebe ne skidaju odgovornost jer i nemaju osećaj odgovornosti. Zbog toga uvek kritikujem ovu vlast – to nisu ljudi koji imaju osećaj odgovornosti.

Šta imaju umesto nje?

Imaju samo osećaj, strašan nagon i strašnu sposobnost da zadržavaju vlast manipulacijom ljudi. Šta njih košta da nam daju „Tri hiljade za gospođu“, da nam daju novac za pomoć, za vakcinaciju, za glasove? Mi svi znamo da su ti glasovi kupovani, samo što to nije formalizovano… Sećate se kako je Aleksandar Vučić objašnjavao one donacije za SNS, kada je ne znam koliko hiljada ljudi uplatilo po 40.000 dinara da pomognu stranci? Pa, ko je taj koji će da proguta tu priču? Niko.

Kažete „manipulacija” – to se može primeniti na teme od Ljotića do Deda Mraza koji nagrađuje.

Tako je, ali zato što smo mi društvo u sunovratu i društvo koje ubrzano gubi svaki kompas, u tome je stvar. Mi smo došli do toga da pomešamo ko je bio Ljotić, šta je bio antifašizam a šta je bio fašizam, da li je Dimitrije Ljotić čovek koji je skrivio streljanja nedužnih civila, da li je njegov glavni službenik Marisav Petrović u mom Kragujevcu streljao i decu iz klupa i njihove profesore. Pa, da li mi sada treba o tome da raspravljamo? Mi smo došli dotle da se mi sada vraćamo osamdeset ili koliko godina unazad da raspravljamo o Ljotiću i toj ideologiji, o partizanima i četnicima, a ceo svet je duboko u četvrtoj tehnološkoj revoluciji i proizvodi automobile koji će da idu sami.

Za to vreme, mi i dalje više verujemo u priču da smo šampioni nego što verujemo u činjenice u svom džepu ili frižideru.

Ta priča se uklapa u ovaj opšti ambijent. Ako vi meni možete da „prodate priču“ da je predsednikov brat izgubio ličnu kartu, a ne mogu nikako da kažu ko je na njegovo ime osnovao firmu i još njemu uplaćivao plate i doprinose, ako vi možete da progutate priču da je predsednik naše države legalno upadao u prisluškivanje svojim razgovorima sa 26 sumnjivih osoba, i to u toliko razgovora da kao da ni sa kim drugim nije ni pričao osim sa ljudima koji su na merama, ako vi navodno pronalazite neko oružje, ako vi gledate svakog dana na naslovnim stranama tabloida morbidne priče – da ne mogu biti morbidnije – o mlevenju ljudi, ako kažete da je neki državni funkcioner, koji je to postao sa naprednjacima, Slaviša Kokeza, ukrao, utajio i šta je već radio, 640 miliona evra i onda ništa, šta onda da očekujete od ljudi kojima se sada može prodati sve? Vi možete njima da kažete da će Srbi već 2030. godine leteti, da neće više hodati nego će leteti.

Ali ekonomija su činjenice, i to merljive. Moje je pitanje – kako je moguće da građani više veruju Vučiću da im je dobro i najbolje nego što veruju sebi?

Ja nemam gotove odgovore na sve, ali evo kako ja to sagledavam. Aleksandar Vučić nema onaj nivo podrške za koji tvrdi da ga ima, jer kada bi bilo poštenih izbora, kada bi bilo medija koji će ljudima da daju neke druge informacije, kada bi ljudi mogli slobodno da glasaju na glasačkim mestima, bez pritisaka crnih džipova i plaćanja glasova, slikanja i svih ostalih mahinacija, pitanje je kako bi on prošao, odnosno on sam zna kako bi prošao, pa to ne dozvoljava. Drugo, on se najviše obraća ljudima koje je u stanju da na taj način sve vreme obmanjuje. Mnogi ljudi u to ne veruju, i to je potpuna fama i zabluda da mnogo ljudi u to veruje. Ne, ima ljudi koji su potkupljeni na razne načine, ima ljudi koji su ucenjeni i koji čuvaju svoja radna mesta i ćute, i postoji grupa ljudi kojoj možete prodati svaku priču, i to su po pravilu najsiromašniji. On njima prodaje nadu, on stalno govori „Već te i te godine imaćemo toliko“, i onda čovek misli: „Vidi kako se grade putevi, kako napredujemo, pa biće i meni bolje.“

Kada govorimo o nadi i gradnji puteva, investicijama, o čemu zapravo malo znamo, jer su te stvari netransparentne, pitanje je zašto su Vučić i njegovi ministri osetljiviji na kritike ekonomske politike nego kada opozicija kaže „Vučić je diktator“. Zanimljiva je promptna i vrlo neumesna reakcija ministra finansija na nastup profesora Dejana Šoškića, koji je osporio zvanične statistike, ili na nastup predsednika Fiskalnog saveta Pavla Petrovića. Da li je to zato što je vlast neuspešna na svim planovima, od vladavine prava, demokratije, slobode medija, pravosuđa, do borbe protiv kriminala, a da jedini, kakav-takav uspeh crpe iz ekonomskih poteza?

Naravno, zato što su to egzaktne stvari i zato što je tu frižider, a mnogi ljudi ipak više veruju svom frižideru. Jedno je da se mi politički sporimo pa da vas on diskvalifikuje – vi ste ovakvi, onakvi, živeli smo u pećinama, a on je došao da nas obuče… To je normalnom čoveku smešno, ali kada vi to hiljadu puta ponovite, ljudi ili oguglaju i dignu ruke ili počnu da veruju da je to tako bilo – hiljadu puta ponovljena laž postaje istina. Ali što se ekonomije tiče, tu su stvari egzaktne.

Vrlo je zanimljiva ta konstantna igra brojevima, ili igra brojeva. U toj igri SNS je uvek pobednik, jer je sve pre njih bila propast. Na primer, nivo javnog duga danas je, po novoj metodologiji, skoro 60 odsto, a dug iz 2012. godine, prema konzervativnijem obračunu, bio je 55,4 odsto BDP-a. Dalje, prema zvaničnim podacima Ministarstva finansija, javni dug je 2007. bio 29,9%, 2008. 28,3%, 2009. 32,8%, 2010. 41,8%. Hoću da kažem da se dešava manipulacija brojevima i statistikama, uprkos zvaničnim podacima tih istih institucija čiji čelnici govore neistine. Tako sada verujemo da je danas država uspešnija i manje zadužena nego kada je javni dug bio daleko niži.

Ali to je ono što sam i malopre rekla i što stalno ponavljam – ovu vlast činjenice ne obavezuju. Prosečan građanin sigurno neće ići na sajt Ministarstva finansija ili na sajt NBS ili Eurostata pa da proverava podatke, i tu dolazimo do lažnih vesti koje se najbolje šire u ekonomskoj sferi, jer ljudi o tome najmanje znaju, najmanje su u stanju da sad to proveravaju. Ovo što ste sada nabrojali u kontekstu je tih lažnih vesti koje izgovara naš predsednik države, a posle ih ponavlja i ministar finansija – da mi imamo najveći privredni rast, da mi najviše rastemo u Evropi, da smo mi ekonomski tigar. Činjenica je da smo se mi od dolaska naprednjaka vukli na poslednjoj poziciji u regionu, da smo imali i privredni pad u nekim godinama, a ne rast, da je ukupno gledano naš prosečni privredni rast bio među najnižima, da mi spadamo u četiri najsiromašnije zemlje jugoistočne Evrope i da nam je privredni rast krenuo tek 2018-2019. godine, a onda nas je stigla korona.

Koje su posledice, ali i logika, da posle svih mera štednje, zakidanja penzija, smanjenja plata, zabrane zapošljavanja, država sada ulazi u ciklus potrošnje i zaduživanja?

Ja realno ne znam šta je logika, a posledice su potpuno jasne. Prvo su smanjivane plate i penzije, smanjen je fiskalni deficit, i išlo se na ono što zovu „fiskalnom konsolidacijom” – iako te reči ljudima ništa ne znače, a možete da ih prodajete i da oni misle da je to nešto fantastično. Činjenica je da je iz političkih razloga bivša vlast, koja je prethodila naprednjacima, zaista učinila ustupak PUPS-u i povećala penzije, što nije smelo da se radi, čime je dovela do deficita, pa su onda penzije smanjene. Ali je činjenica da se poslednjih godina plate u javnom sektoru enormno povećavaju, čemu se Fiskalni savet protivi, da bi se stiglo do tih obećanih prosečnih 500 evra plate, koju ne prima 70% zaposlenih u Srbiji. To ne znači ništa, ali je statistički dobro, a napravili ste disbalans između plata u privatnom sektoru i plata u javnom sektoru koje su 20% veće. Drugo, nije ceo javni sektor isti. Jedno je da to prima zdravstvo, a drugo je da ovoliko ulažete u policiju, vojsku, naoružanje – to ima i svoje političke razloge.

Ekonomskih nema?

Ekonomskih razloga nema. Osim javnog duga koji se povećava, vi se odjednom enormno zadužujete pod potpuno netransparentnim uslovima.

U kojoj meri je, imajući u vidu tu netransparentnost, jasna struktura javnog duga?

Mi ne znamo tačno ni trošenje budžeta. Povećava se budžetska rezerva, što znači da vadite iz džaka da se ne zna. Onda piše „subvencije za investitore”, ali vi ne znate kome, šta, koliko i zbog čega. Vi imate tamo da se kupuju vojna oprema i policijski helikopteri, ali ne znate zašto se to radi. Vidite da će da se gradi aerodrom u Trebinju, a niko ne pita šta će nama aerodrom u Trebinju i zašto nam je, usred ove svetske krize i pandemije, najbitniji aerodrom u Trebinju. Osim toga vidite da se gradi infrastruktura, povećavaju se ulaganja u javne radove, puteve i to je dobro, ali nemate međunarodne tendere sa jasno utvrđenim uslovima, kao kada uzmete novac od Evropske banke za obnovu i razvoj, gde su procedure precizne i sve transparentno i jasno.

U kontekstu netransparentnosti i trošenja novca, Mijat Lakićević je izračunao da kopanje 400 kilometara gasovoda kroz Srbiju, bez cevi, košta 800 miliona evra, što prema njegovoj računici znači 2 miliona po kilometru.

O tome se radi, svuda je tako. U međudržavnim ugovorima ili sa kineskim investitorima dogovarate se tako što pravite direktnu pogodbu, netransparentnu, bez javnog tendera. Od Kineza uzmete kredit sa kamatnom stopom od 3% u vreme kada su kamatne stope na svetskom tržištu dva ili tri puta manje. Imate grejs period kada ne plaćate tu kamaticu 5 godina i plaćaćete narednih 15 godina.

Zašto se to radi?

Zato što je to lakše. Kada uzmete od zapadnih međunarodnih institucija, tu postoje jasne procedure, moraju da se znaju tačni uslovi, tačne cene – oni insistiraju na tome zbog njih, a ne zbog nas. U direktnim dogovorima sa Kinezima i Arapima ne zna se ni struktura tog duga, ni koliko zaista plaćamo po kilometru, ni kolike su kamate i na kraju najviše para, što ukazuje na moguću korupciju, odlazi na „naknadne radove”. Na primer, obrušilo se brdo pet puta, pa imate naknadne radove koje platite, ili nije završena eksproprijacija zemljišta, pa imate probleme na koje odlaze stotine miliona. Mi o svemu tome nemamo pojma, a zabavljeni smo sa ovih 3.000 dinara.

Kakve su posledice toga o čemu govorite, po građane, po vas, po mene?

Posledica će biti sigurno u narednim godinama, a možda i deceniju i dve. Posledice su ozbiljno stezanje kaiša, jer nema druge kada vam svi ti dugovi, koje ste sada napravili, dođu na naplatu. Sada više nema ništa naročito da se proda u državi Srbiji jer je sve prodato, još je ostalo da prodate vodu i vazduh, jer zemlju i fabrike ste prodali, a da biste servisirali te dugove ili morate nenormalno da povećate izvoz, što se neće dogoditi, ili morate da stegnete kaiš, da smanjite svoje rashode. Kao i u domaćinstvu – vi možete uzeti kredit danas, ali vraćaćete ga sutra.

To je zatvoreni krug. Kao što se u društvu stalno držimo istih tema i vrtimo u krug, deluje da se isto tako ponašamo i u ekonomiji i da stojimo u mestu. Ovo što ste naveli deluje da nas vraća u 2014. godinu?

Naravno. Setite se šta su Grci uradili, pritom kao članica Evropske unije, kada su dospeli u toliku dužničku krizu da su pregovarali, stezali kaiš po cenu entropije i devastacije Grčke.

Da li ovim potezima o kojima govorite i prema kojima ste kritični zapravo ova vlast uništava jedinu stvar zbog koje je bila otvoreno hvaljena, a to je fiskalna konsolidacija?

Mi smo i u ekonomiji bili i ostali među četiri najsiromašnije zemlje jugoistočne Evrope, naše plate su među najnižima u regionu. U jednom trenutku bio je zaustavljen pad i to se sada zapravo anulira. Zato kažem – ne znam kako će ovo da se odvija u budućnosti, ali će ponovo morati da se steže kaiš. Kada se zadužite, a nemate odakle da vraćate, imate dve opcije – jedna je da povećate svoje prihode, a druga je opcija da smanjite svoje rashode. Dakle, ili ćemo naći volšebni način da enormno povećamo prihode, izvozom, ili ćemo morati da smanjimo rashode. Stvar je prosta.

Sada mi pada na pamet da takvim ponašanjem zapravo ostajemo u krugu siromaštva i podržavamo tu „filozofiju siromaštva“, jer smo jedino kao siromašni pošteni.

Tu stvar smatram najvećom podvalom od svih nepoštenih stvari koje je vlast uradila, upravo to promovisanje filozofije siromaštva. Dolazimo do toga da je sramota imati novac i živeti lepo, jer ste odmah sumnjivi. Da li sada treba da se pravdam što negde imam vikendicu? Moja je kupljena davno. Svi imamo jedan život, svaka vlast bi trebalo da služi kao naš servis, da nam omogući bolji život, a ne da mi služimo vlasti i da trpimo sve što nas je snašlo da bi ta vlast ostala na vlasti. Ovde je napravljena potpuno perfidna inverzija, i sada ste srećni kada imate da jedete, pijete, da kupite nešto malo odeće, da vodite decu, ako Bog da, na more, i toliko. Pa ne, pa ne, ja ne želim tako da živim! Ovi ljudi su na vlasti deset godina, obećavali su nam kule i gradove, od toga su za deset godina veštačkim podizanjem plata u javnom sektoru uspeli da sa 400 podignu platu na 500 evra. Prosečnu platu, koju ljudi ne primaju, a sve je u međuvremenu poskupelo. Podigli su sve poreze, porez na imovinu, PDV, akcize. Pa, koji je vaš uspeh? Sa jedne strane ste digli prosečnu platu za 100 evra, a ovamo ste nas naterali da tih 100 evra, i više od toga, potrošimo. To je isključivo manipulacija. 

Naslovna fotografija: Istinomer, Zoran Drekalović