Super-izborna 2024. godina: Da li je svet skrenuo udesno?

Oko 3,7 milijardi ljudi širom sveta moglo je u 2024. godini da izađe na biračka mesta. Zbog autokratskih režima koji stoje nad nekim izbornim procesima, nisu baš svi oni mogli i da odluče pravac kojim će ići njihova zemlja. S ulaskom u novu godinu, izbore na različitim nivoima, za sada iza sebe ostavljaju Tajvan, Rusija, Južna Koreja, Južna Afrika, Indija, Belgija, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Venecuela, Austrija, Sjedinjene Američke Države i mnoge druge države. Građani zemalja Evropske unije glasali su i za Evropski, a među njima je bilo i onih koji su glasali i za nacionalni parlament. Ipak, rezultati nekih izbora prevazilaze granice svojih država, utiču na saradnju između najmoćnijih ekonomija, oblikuju politike manjih, donose rat ili mir. To je slučaj sa SAD, Rusijom, zemljama Evropske unije, Velikom Britanijom, Indijom. 

Povratak crvenog kačketa

Čitav svet je čekao novembar i ishod prilično turbulentne trke u izborima za predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Ta trka je isprva zaličila na reprizu 2020. godine kada je kandidat demokrata bio Džozef Bajden, a kandidat republikanaca Donald Tramp. Međutim, sada već odlazeći predsednik SAD Džo Bajden u julu je odustao od nove kandidature, a kao glavna protivkandidatkinja Trampu izašla je potpredsednica SAD Kamala Haris.

Ovakav preokret dogodio se posle prvog od dva atentata na Trampa, ali i debate Bajden-Tramp, iz koje je, sudeći po reakcijama, demokrata izašao s manje poena. Haris je u TV duelu sa Trampom pobrala više simpatija, a uspela je potom da nametne pitanja na kojima je insistirala i tokom Bajdenove kampanje. To su pre svega bile lične slobode, pravo na abortus, podrška srednjoj klasi.

Ona je posebno isticala i to da su trojica sudija Vrhovnog suda koje je Tramp imenovao za vreme svog mandata zaslužni za poništavanje ustavnog prava na abortus u svim saveznim državama. U porukama koje je slala direktno se suprotstavljala Trampovim politikama i tvrdila da je on taj koji donosi „haos”, “podele”, kao i da „želi moć bez kontrole”. Plavi su tvrdili i da je Tramp „pretnja po demokratiju”, a Haris je više puta naglasila da republikanski kandidat u Belu kuću ulazi sa „listom neprijatelja”, dok ona ima listu zadatka koje treba da ispuni za Ameriku.

Donald Tramp je takođe kritikovao svoje protivnike, Bajdenovu administraciju, naročito zbog upravljanja ekonomijom i spoljne politike. Republikanski kandidat zadržao je i suštinu svojih konzervativnih stavova po pitanju abortusa, najavio je masovnu deportaciju imigranata bez dokumenata, ali i instutucionalno gonjenje svojih političkih protivnika. Kako se dan odluke bližio, retorika se zaoštravala, a istraživanja i mediji su ukazivali na to da je ishod neizvestan, te da su Donaldu Trampu i Kamali Haris šanse izjednačene. Ipak, po zatvaranju biračkih mesta, pa već i preliminarnim rezultatima, bilo je jasno da je Donald Tramp pobednik američkih izbora. U konačnom skoru, od ukupno 538 elektorskih glasova, po kojima se odlučuje predsednik SAD, republikanski kandidat osvojio je 312, dok je Kamala Haris osvojila 226.

Rusija i tuđi izbori  

Predsednički izbori, makar formalno, u Rusiji su održani od 15. do 17. marta ove godine. Vladimir Putin je sa 87 odsto glasova zakoračio u svoj peti mandat i, kako je preneo BBC, poručio Zapadu – „ovo je demokratija”. Osim Putina, na glasačkim listićima su i se našli i kandidat Komunističke partije Nikolaj Haritonov, vođa ultranacionalističke Liberalno-demokratske partije Rusije Leonid Slucki i poslanik partije Novi narod Vladislav Davankov. Prethodno je Centralna izborna komisija odbila kandidature opozicionara Borisa Nadeždina, koji je pokušao da vodi antiratnu kampanju, i bivše televizijske novinarke Jekaterine Duncove koja je pozivala na okončanje rat u Ukrajini i oslobađanje političkih zatvorenika.

Iako je bilo još imena osim Putinovog, mediji (van Rusije) ukazivali su na to da Rusi izlaze na „glasanje bez neizvesnosti” zbog stroge kontrole, pa i činjenice da su najglasniji kritičari i protivnici ruskog predsednika „najglasniji kritičari su ili mrtvi, ili su u zatvoru ili u egzilu”. Po pisanju BBC-a, nezavisnoj posmatračkoj organizaciji Golosu „nije bilo dozvoljeno da nadzire glasanje, ali su se pojavili izveštaji o nepravilnostima, kao i o pritisku na zaposlene u javnom sektoru da glasaju bilo na biračkim mestima ili onlajn”.

Treći dan izbora obeležili su protesti pod nazivom „Podne protiv Putina”, na koje je pre svoje smrti pozvao i jedan od najvećih kritičara Kremlja i lider opozicije Aleksej Navaljni. Usledila su hapšenja – pozivajući se na navode grupe OVD-Info, koja prati politička hapšenja u Rusiji, Radio Slobodna Evropa je preneo da je 17. marta uhapšeno više od 65 ljudi u 14 gradova širom zemlje. Zapadne zemlje, pisao je BBC, ocenile su da izbori u Rusiji „nisu ni slobodni i pošteni”, a Nemačka ih je nazvala „kvazizborima pod autoritarnim vladarom koji koristi na cenzuru, represiju i nasilje”.

Pogleda ka Rusiji nije bilo samo tokom predsedničkih izbora u toj zemlji. Super-izbornu 2024. godinu obeležilo je i pitanje ruskog uticaja na izborne procese u drugim zemljama. Zbog iskustva iz prethodnih izbornih ciklusa, posebna pažnja bila je na ruskim tragovima u izborima za predsednika SAD. Majkrosoft je još u aprilu ove godine saopštio da su ruske onlajn kampanje za uticaj na predsedničke izbore u SAD krenule „punom parom”, ističući da nalozi povezani sa Kremljom širili sadržaje koji izazivaju podele usmerene na američku publiku, uključujući kritikovanje podrške Ukrajini u njenom ratu sa Rusijom. Među merama koje su američke vlasti preduzele bile su i one usmerene protiv pojedinaca aktivnih u širenju ruske propagande, kao i protiv ruskih medija. Optužbe se, pak, nisu svele samo na tvrdnje o onlajn i medijskim kampanjama dezinformacija. Kako je preneo Glas Amerike, FBI je naveo da je više od 50 birališta u pet ključnih država tokom izbornog dana u SAD dobilo lažne pretnje bombama putem imejla, a mejlovi u četiri od tih država su potekli sa domena u Rusiji.

Kremlj je odbacio sve optužbe. Pa i one koje se tiču drugih zemalja, jer se o ruskom uticaju, odnosno propagandnim operacijama, pa i kupovini glasova, govorilo i tokom izbora i referenduma o ulasku u EU u Moldaviji, zatim izborima u Gruziji u kojoj je pobedu odnela proruska partija Gruzijski san. Predsednički izbori u Rumuniji poništeni su posle prvog kruga glasanja, i to posle navoda rumunskih vlasti i službi o „agresivnoj hibridnoj ruskoj akciji” koja je dovela do iznenađujuće pobede proruskog kandidata.

EU i uspon desnice

Oko 350 miliona Evropljana imalo je pravo glasa na izborima za Evropski parlament koji su održani od 6. do 9. juna. Reč je zapravo o izborima na kojima birači glasaju za stranke i kandidate na nacionalnom nivou, a većina od 720 izabranih poslanika u Evropskom parlamentu organizovani su po političkim grupacijama, evropskim partijama od levice do desnice. 

Krovno pitanje kampanje za evropske izbore ticalo se bezbednosti i odbrane zbog rata koji je Rusija započela u Ukrajini 2022. godine. U državama članicama, na vrhu najvažnijih tema za birače su, po istraživanjima javnog mnjenja, bile ekonomska i socijalna politika, dok, kako je pisao Dojče vele, migraciona politika nije igrala odlučujuću ulogu u većini zemalja.

Očekivani uspon desnice potvrđen je rezultatima izbora. Prve reči koje su počele da odzvanjaju bile su „politički potres”, a vezane su za dvojicu evropskih lidera – francuskog predsednika Emanuela Makrona i nemačkog kancelara Olafa Šolca. Vladajuća koalicija u Nemačkoj – Socijaldemokrate, Zelene i Liberale – poražena je od strane Hrišćansko-demokratske unije, ali je po procentima, iznad takozvane „semafor koalicije” bila i desničarska Alternativa za Nemačku (ova stranka zabeležila je i uspeh i na nemačkim pokrajinskim izborima, u Tiringiji, gde je uzela najviše mandata – 32 od 88).

Francuska se još više „tresla” – krajnje desničarska stranka Marin Le Pen, Nacionalno okupljanje, osvojila je najviše glasova, preko 31 odsto, i tako ostvarila značajan uspeh u odnosu na prethodne evropske izbore 2019. godine, kada je imala nešto više od 23 odsto. Za razliku od Le Pen, Makronova stranka Preporod (Renesansa) zauzela je drugom mesto i pala je na oko 15 odsto. 

Partije desne, vladajuće koalicije u Italiji, takođe su mogle da budu zadovoljne jer su i u odnosu na nacionalne izbore dobile veću podršku, a samo desničarska partija italijanske premijerke Đorđe Meloni u Evropskom parlamentu obezbedila je 24 mesta. Opozicioni konzervativci u Španiji su i u procentima, a samim tim i u broju mesta u EP, bili jači od socijalista premijera Pedra Sančeza.

Pobeda je ipak završila u rukama Evropske narodne partije (EPP), saveza desnog centra, kome pripada i predsednica Evropske komisije u drugom mandatu Ursula fon der Lajen. Ova grupacija osvojila je ukupno 188 od 720 mesta, na drugom mestu su socijaldemokrate sa 136, dok su na trećem i četvrtom mestu desno orijentisane stranke – Patriote za Evropu sa 84 mesta i Konzervativci i reformisti sa 78 mesta. EPP, socijalisti, liberali i zeleni, koji su i do ovog izbornog ciklusa imali najveći uticaj u EP-u, zadržali su, dakle, ubedljivu prednost, uprkos značajnom prodoru desnice.

Nakon što je njegova koalicija završila na drugom mestu, francuski predsednik Makron je po objavljivanju rezultata za izbore za EP, raspustio parlament i raspisao vanredne izbore. „Odlučio sam da vam vratim izbor naše parlamentarne budućnosti putem glasanja. Stoga raspuštam narodnu skupštinu“, rekao je Makron u obraćanju naciji. Glasanje je održano u dva kruga (30. juna i 7. jula), posle prvog je desnica bila na putu nove pobede, ali su je rezultati drugog kruga, u napetoj atmosferi, postavili na treće mesto – posle levičarskog bloka i Makronovih centrista.

Kraj 14-godišnjeg doba konzervativaca u Velikoj Britaniji

Na vanrednim parlamentarnim izborima ove godine glasali su i Britanci. Sada već bivši premijer Riši Sunak zakazao je izbore za 4. jul, a poraz njegovih konzervativaca bio je izvestan i pre izbornog dana. Podrška je bila značajno na strani kandidata laburista, Kira Starmera, bivšeg advokata za zaštitu ljudskih prava.

Iako su torijevci, što je drugi naziv za konzervativce, uvek bili bliži velikom biznisu, tokom kampanje je Starmera i Laburističku stranku podržalo više od 100 poslovnih lidera – s porukom da je potrebno „okončati nestabilnost i stagnaciju koje su opterećivale ekonomiju”. Starmer je na čelu laburista pre četiri godine zamenio levičarskog političara Džeremija Korbina i od tada se, pisao je BBC, trudio da vrati stranku u centar, kako bi bila prihvatljivija na izborima.

Pitanje ekonomije je „kost u grlu” konzervativaca naročito od izlaska Velike Britanije iz Evropske unije 2016. godine. Pozivajući se na ocene Wall Street Journal-a, Radio Slobodna Evropa istakao je da je britanska ekonomija „dodatno pogoršana” pandemijom korona virusa i ratom u Ukrajini. 

Sa 4. julom završena je etapa od 14 godina vladavine konzervativaca, a Starmerovi laburisti zabeležili su ubedljivu pobedu – u parlamentu koji ukupno ima 650 mesta Laburistička stranka zauzela je 412, dok je torijevcima pripalo 121 mesto. Liberalne demokrate obezbedile su sebi 72 mesta, a posebnu pažnju privuklo je i to što je uspeh ostvario Najdžel Faraž, kako BBC kaže, jedan od „najvećih zagovornika Bregzita”. Njegova partija, Reforma UK, prvi put je ušla u britanski parlament (sa pet poslanika).

Modijev treći mandat

Najveći izbori na svetu, sa skoro milijardu registrovanih birača, održani su u Indiji u sedam faza – od 19. aprila do 1. juna. Glasanje je tako organizovano da bi obezbeđenje moglo da čuva sva birališta širom zemlje. Ovogodišnje izbore obeležio je i jak toplotni talas, tokom kog je preminulo desetine građana, uključujući i članove izborne administracije. 

Indija je tokom šest nedelja glasala za Lok Sabu, donji dom indijskog parlamenta, koji bira premijera. Narendra Modi je na toj poziciji bio dva mandata, na prošlim izborima, 2019. godine, njegova Indijska narodna partija osvojila je 303 poslanička mesta, a vladajuća koalicija oko ove partije – Nacionalni demokratski savez – osvojila je ukupno 352 mandata. Najjači rival Modijevoj partiji ove godine bio je opozicioni Indijski nacionalni kongres. Oni su naglašavali visoku nezaposlenost, najavljivali veću socijalnu pomoć i milione državnih poslova, ali i obećavali da će zaustaviti „poniranje Indije u autokratiju”. 

Po oceni organizacije Freedom House, Indija je „delimično slobodna” zemlja u kojoj je pod Modijem osnažena diskriminatorna politika prema muslimanima, ali i uznemiravanje novinara, nevladinih organizacija i drugih kritičara vlade. Al Džazira je prenela i optužbe opozicije da Modi „iskorišćava pravosuđe u političke svrhe” u progonu svojih protivnika. S osvrtom na druge teme u kampanji, BBC je pisao da Modi „može da tvrdi da se položaj Indije u svetu popravio zahvaljujući rastu privrede i tešnjih odnosa sa SAD, koje žele da im Indija bude saveznik protiv Kine”. 

Uz vrlo visoku popularnost i posle 10 godina na vlasti, i uprkos tome što je njegova stranka samostalno izgubila apsolutnu većinu (osvojila je 240 od 543 poslanička mesta u Lok Sabi) Modi je sa svojom koalicijom ušao u treći mandat. Glavna opoziciona stranka, Indijski nacionalni kongres, osvojila je 99 mandata i skoro udvostručila prednost u odnosu na prethodne izbore. Analitičari tvrde, piše Dojče vele, da je nezaposlenost glavni razlog slabijeg rezultata. Osim toga, jedna od glasnijih kritika na račun vlasti je i ta da je indijska demokratija ugrožena i da Modi „sve više zamagljuje granicu između religije i države”.