Sve boje crnog

 

Vesti iz Brisela i čestiti knez, naravno da nemaju nikakve veze sa okupljanjem na livadi, ali njihovo pominjanje dobro zvuči u kontekstu svenarodnog praznovanja začinjenog šatorskim spektaklom u režiji napuklog žensko tenora i promuklih glasnih žica sadašnjih i budućih birača. Predsednik vlade Ivica Dačić lično se, s visova VIP lože, uverio da budućnost nacije počiva baš tu, pod njegovom nogama, na ledini koju zapljuskuju dve evropske reke. Budućnost u transu, ‘ajmo vi na travi, ruke gore.

Poruka sa Ušća poslata Briselu trebalo bi da kaže da srpska vidovdanska “oda radosti” šalje jasnu poruku Evropi – znamo i mi “so čim ćemo pred Murata”. Patentiran proizvod – “srpska majka” i pokolenja. Horsko pevanje, a nema Betovena.

Proizvod, naravno, nije nov. Exoprt-import ovdašnje (ne)kulture sa ostatkom sveta ima korene u privrednoj reformi 60-ih godina prošlog veka, u onom delu ekonomske emigracije koji je svoje malo parče zavičaja odneo u beli svet, ponajviše u Evropu. Pojava novokomponovane narodne muzike, sa obaveznom etiketom “šund” na vinilnim pločama, bila je u ono vreme tektonski poremećaj za koji su “okrivljeni” – između ostalih – Lepa Lukić, Silvana Armenulić, Toma Zdravković, Miroslav Ilić… Danas se oni smatraju klasicima. Njihovu muziku, pohranjenu u malo plastično pakovanje audio-kasete budući je gastarbajter nosio u obećane zemlje da mu – dok pere tuđe sudove, nosi džakove cementa i malteriše – odzvanjaju zvuci rodnog kraja. Okači kasetofon na granu, meša malter i čuje šum moravskih vrbaka. Beše to prvi izvoz domaćeg narodnog stvaralaštva u tada još neujedinjenu Evropu. 

 Onda je došlo novo vreme. Ono u kojem nam je s Gazimestana poručeno da, ako ne umemo da pevamo, bar umemo da se bijemo. S novom političko-kriminalno-zločinačkom klikom stigle su i – iz tradicionalno prijateljskog Irana – zurle, pojanje s minareta i talambasi Bliskog Istoka. Uvozni materijal valjalo je upakovati u isto ono parče plastike, ovaj put namenjeno domaćem konzumentu koji će, kao Starina Novak, stići i uteći i na strašnom mestu postojati. Za krst časni i Kosovo ravno. Vukovar i Srebrenica se podrazumevaju. Svi znamo da je Brankov stih “ko ne sluša pesmu, slušaće oluju” odavno razvejala upravo pesma o oluji. Još se nismo oporavili.

Recidivi vidljivi onog dana na Ušću samo su nastavak izvozno-uvozne tehnologije naše propasti. Sled događaja najbolje je opisao Bogdan Tirnanić Tirke koji mi još 1994. godine reče da je tadašnja kultura proizvod laži kulture koju smo imali. Aludirao je na “šumske akademike”. Nije odoleo da kaže: “Kakvi su nam onda bili Tostiji , takvi su nam danas Džegeri”. I bi tako. Te godine Dragan Kojić Keba prepevao je čuveni hit Rolingstonsa “Pain it black”. U njegovoj izvedbi to nešto zvalo se “U crno obojeno”.

Dan-dva po koncertu na Ušću sedeo sam na tom istom mestu sa ličnim prejateljem Vaclava Havela, Igorom Spasovim, novinarom koji sada hleb jede u Češkoj. Kaže Igor: “Ovako mi je jedan diplomata oslikao ulazak u Evropsku uniju: to ti je kao velika žurka, ko dođe na sam početak najede se, napije i mazne najbolje ribe, oni koji dođu pred jutro pokupe ostatke hrane, nešto nepopijenog i mrvice”. Jesmo li zakasnili?

Busanje u grudi da smo pred vratima Evrope jeste politički marketing potpomognut koncertnom manifestacijom na ušću dveju reka. Bićemo nekada tamo gde je prethodnica odnosila Silvanu i Lepu u onoj plastici, na istom mestu gde je gastarbajterski prala tuđe tanjire i šalovala nečije temelje. Što će reći, pozobajte ostatke grisina kad se vratite s Ušća.
I neka ne bude čuđenja, Tirke je bio u pravu – kakvi su nam bili Tolstoji, takav nam je Keba Džeger. Evo, čitam Ničea i slušam Kebu. U crno obojeno u meni je sve…