Sve što vidiš, ostaje u tebi – Vikarijska trauma OSINT istraživača

Tačno, možda se nećemo setiti gde smo parkirali auto u tržnom centru, ali savet kolege iz Bellingcat-a odnosi se pre svega na neodvojivi deo našeg posla poslednjih meseci — eksplicitni prizori (i zvuk!) rata, bombardovanja, zlostavljanja i stradanja civila, između ostalog i dece i trudnica.

Za većinu osoba koji se bave verifikovanjem i analizom snimaka koji svedoče upravo takvim događajima, početak rata u Ukrajini je — pored ogromne količine dezinformacija — doneo i niz traumatičnih materijala plasiranog putem društvenih mreža.

I zaista, fotografije i snimci ratnih zbivanja mogu biti veoma uznemirujući, posebno ukoliko se gledaju onoliko puta koliko je potrebno za njihovu analizu (mnogo).

Nekada samo zlosutne asocijacije iz snimaka, poput zvuka sirene ili izgorele dečje igračke u blatu, može pokrenuti spiralu negativnih emocija kod istraživača.

U svetlu saniranja štete post-truth sveta inficiranog propagandom i dezinformacijama, posao fektčekera i OSINT (open-source intelligence) istraživača iz celog svega postao je izuzetno važan. Sa druge strane, svako od nas morao je postati svesniji posledica koje izlaganje eksplicitnim prizorima može ostaviti na naše psihofizičko zdravlje.

Svoj osvrt na godinu za nama, stoga, posvetila bih upravo tom aspektu našeg svakodnevnog posla — praktikovanju i očuvanju dobre mentalne higijene.

Nazivanje stvari pravim imenom — zamenska trauma

Često smo u toku rata u Ukrajini čuli kako „bar mi sa ovih prostora dobro znamo šta su rat, stradanje civila i sankcije“.

Po sličnom ključu, iako smo preko hiljadu kilometara daleko od ratom pogođenih gradova, negativan uticaj vesti i uznemirujućeg sadržaja može biti još izraženiji ukoliko istražujemo temu sa kojom delimo slična iskustva.

Negde u tom procesu, postali smo svesni da nije potrebno da budemo direktni svedok ekstremnih događaja da bismo doživeli posrednu traumu.

Ranije vezivana za takozvane profesionalne „pomagače“, psihologe, sociologe, medicinske radnike, policajce ili vatrogasce, vikarijska (vicarious trauma), zamenska ili sekundarna trauma predstavlja psihološki rizik koji nastaje kao posledica kumulativnog, empatičnog rada sa žrtvama traume.

Međutim, od 1990. godine — kada smo se upoznali sa ovim terminom — do danas, vikarijska trauma (McCann i Pearlman) zadesila je i ratne reportere, novinare koje prate crnu hroniku i OSINT istraživače.

Medijski radnici vikarijsku traumu opisuju kao negativni uticaj produženog izlaganja „nasilnim i uznemirujućim sadržajima…iako reporteri i istraživači mogu biti hiljadama kilometara daleko od mesta na kom se stvarni užasi dešavaju“.

Slično vidimo i kod novinara senzibilisanih za intervjuisanje žrtava seksualnog nasilja.

Međutim, nije samo grafički sadržaj potencijalni izvor traume — izlaganje specifičnim zvukovima, ekstremističkim ili krajnje desničarskim stavovima i fotografijama su se pokazali kao podjednako snažni okidači.

Kada znamo koje rizike donosi kontinurano izlaganje traumatičnom sadržaju, šta nam je činiti?

Psiholozi savetuju, a lično iskustvo potvrđuje, mali koraci ka građenju rezilijentnosti, u širem smislu, donosi spremnost sa jedne i otpornost na dugotrajne posledice traume, sa druge strane.

Biti rezilijentan ne znači da osoba neće doživeti neke od simptoma zamenske traume: nesanica, poremećeni apetit, kao i odnos prema porocima, asocijalizacija, depresivna stanja, iritabilnost…

Naprotiv, otpornost uključuje svesna ponašanja, misli i akcije koje svako može usvojiti — i profesionalni „pomagači“ i osobe koje, hteli – ne hteli, na mrežama konzumiraju grafički sadržaj.

Kako da sprečimo negativni uticaj konzumiranja eksplicitnog sadržaja?

Svesni smo da neke od preporuka za jačanje rezilijentnosti na vikarijsku traumu nije uvek moguće sprovesti. Ono što je izvesno je da se možemo upoznati sa dostupnim rešenjima i alatkama.

Važno je istaći da nijedan od saveta, pak, ne predstavlja zamenu za profesionalnu psihološku ili medicinsku pomoć kada je ona neophodna.

– Iako su mnogi od nas konzumenti true crime serija i dokumentaraca, budite unapred spremni i svesni da open-source istrage predstavljaju intenzivan, necenzurisan upliv u tuđe traume. Kako problematične snimke najčešće pratimo na velikim ekranima, iz svih uglova, i naravno — sa slušalicama — prizori koje gledamo deluju daleko neposrednije i snažnije.

– Ukoliko u datom trenutku niste spremni da pogledate dati snimak, ostavite ga za kasnije. Gledajte ga na manjem ekranu, i ukoliko je moguće, bez slušalica.

– Utišajte ili u potpunosti izključite zvuk snimka koji analizirate.

– Zamaglite eksplicitan sadržaj — Blurry i Blur dodaci za Chrome i Firefox pretraživače mogu biti od velike pomoći.

– Premotajte ili na preskoke pogledate snimak kako biste stekli utisak o eksplicitnosti sadržaja.

– Uspostavite jasne granice između posla i svog slobodnog vremena — uzimajte pauze u kojima nećete skrolovati kroz društvene mreže i jasno tempirajte vreme za rad sa grafičkim sadržajem.

– Iako je ovo lakše reći nego učiniti, ukoliko radite od kuće, posao fizičke odvojite od spavaće sobe ili mesta na kom spavate.

– Potražite savet terapeuta, kako profesionalna pomoć može sprečiti dugotrajne posledice vikarijske traume i profesionalnog izgaranja.

Vodite računa o sebi i svojim bližnjima — želimo vam mirnije i nešto manje anksiozne praznične dane.

Naslovna fotografija: Canva