Svesrpski sabor: Pozivamo na mir, okupljamo se kao pred rat
Desio se. Posle skoro tri meseca od najave, u Beogradu je održan Prvi svesrpski sabor pod nazivom „Jedan narod, jedan sabor - Srbija i Srpska”. Kičmu skupa činila su tri čoveka - predsednik Srbije Aleksandar Vučić, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik i patrijarh Porfirije. Zasluge za sve što Srbija danas jeste išle su samo jednom od njih. Celodnevni program pokrile su srpske zastave, nošnje, pesme, migovi i svetla na kuli Beograd. Više puta slušali smo o „sramnoj” rezoluciji o Srebrenici, „teškim danima” za srpski narod, srpskim žrtvama, „pritiscima” onih s kojima moramo da sarađujemo i odbrani nacionalnih interesa. I dok je s Dodikom i Porfirijem slao poruke mira, predsednik Vučić uporedio je „svesrpski” skup s okupljanjima pred neke davne, istorijske bitke i ratove.
Svesrpsko okupljanje 8. juna počelo je molebanom koji je patrijarh Porfirije služio za Republiku Srbiju i Republiku Srpsku u Hramu Svetog Save. Za razliku od prošlog molebana, kojim je predsednik Srbije ispraćen u Njujork i borbu „za istinu i pravdu”, Vučić, Dodik i Porfirije uputili su se prvo na sastanak, a potom i na zajedničku sednicu vlada Srbije i Srpske.
Iako su se svi držali protokola i drugih formalnosti, pa je sednicu otvorio premijer Miloš Vučević, prenosi na televizijama s nacionalnom pokrivenošću bili su prilika za obraćanje Vučića i Dodika i onima koji nisu za stolom, a treba da čuju s kakvim izazovima se srpski narod suočava.
Dodik je počeo od ponosa zbog saradnje s Aleksandrom Vučićem, deklaracije koju su Srbija i entitet BiH usvojili, „sramnog čina” u UN i „etikete genocidnog naroda”.
„U vremenu smo kada se u Ujedinjenim nacijama dešavao jedan sramni čin okupljanja, onih koji su trebali ili hteli da nam nametnu etiketu genocidnog naroda, nevešto se braneći kako to nije rečeno, ali se podrazumeva. To što se podrazumeva, pa čak i rečeno, nikada nije bilo vrlina da se drži kod strane Zapada i uvek su imali pokvarene i dalje velike ciljeve. Mi nismo genocidni narod i tačka. Ova rezolucija se nas ne tiče”, poručio je Dodik.
Posle ovih reči, reči o „rehabilitaciji snage srpskog naroda” i srpskim nacionalnim i državnim interesima koji „nemaju alternativu”, predsednik Republike Srpske govorio je o „borbi” predsednika Vučića.
„Srpski narod mora trajno da oda priznanje predsedniku Vučiću i da stane iza njegove borbe vezano i za druga pitanja, a pogotovo za ovo pitanje. Prepoznati u potpuno nepovoljnom okruženju trenutak, odlučiti da se boriš na način kako je to činio predsednik Vučić, mogu samo veliki lideri”, istakao je Dodik u jednom od talasa pohvala predsedniku Srbije.
Na red su posle ovih pohvala došle i poruke da su Kosovo i Metohija „neotuđivi deo Srbije”, ali i „neotuđivi deo Republike Srpske”. S vremena na vreme, Dodik se vraćao na tekst novonastale Deklaracije, ističući ključne od 49 njenih tačaka.
Šta piše u Deklaraciji?
Deklaracija o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda, usvojena na Svesrpskom saboru, sa 49 tačaka, stići će na usvajanje i u Skupštinu Srbije i u Skupštinu Republike Srpske.
Tim dokumentom se, između ostalog, konstituiše Nacionalni savet srpskog naroda, definiše se ko čini savet, konstatuje se da „srpski narod predstavlja jedinstvenu celinu” i „odbacuju se razni nametani prefiksi koji su dodavani ispred imenice ‘Srbi’”. Pored toga, konstatuje se i „neophodnost srpskog nacionalnog okupljanja” i poziva se na „bližu saradnju crkvenih i državnih organa u ključnim pitanjima kao što je očuvanje tradicionalnih hrišćanskih vrednosti, očuvanje svetinje braka i porodice”.
U Deklaraciji se „osuđuje namerno stvaranje nepodnošljivih uslova za život Srba i progon koji nad njima sprovode”, ističe se i da Svesrpski sabor „ne podržava Rezoluciju o Srebrenici”, a posebnom tačkom se „preporučuje dodatno internacionalizovanje teme stradanja Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj”.
Svoj prostor i vreme dobili su i Dejtonski sporazum i „multipolarni svet koji dolazi”.
„Multipolarni svet koji dolazi je nešto drugo od onoga koji je bio svet dominacije jedne strane. I mi moramo da razumemo te odnose. Aleksandar Vučić to razume bolje nego drugi. Mi u Bosni i Hercegovini smatramo, odnosno u Republici Srpskoj, da Bosna i Hercegovina ne može da nastavi sa kršenjem Dejtona i stranom intervencijom, koja je opštih, nesagledivih razmera i mislimo da je bolje da živimo kao dobre komšije sa svojim pravima, sa svojim političko-teritorijalnim subjektima, nego da budemo trajno posvađani ukućani, nervozni koji se stalno kinjaju za razne stvari i tako im to postane način života”, rekao je Dodik, ističući da srpski narod „želi mir”, ali da će u slučaju ugrožavanja mira, jedan čovek imati odgovor:
„I ako nam okolnosti nametnu da nam je ugrožen mir, samo sledite odluku predsednika Aleksandra Vučića u tom trenutku, jer on je čovek koji može da da najbolji odgovor na to”.
Taj čovek je ocenio da posle Dodika „nije lako govoriti” jer „uvek budete manji Srbin”. Ipak, posle nekoliko minuta, Vučić se vratio na svoj teren, teren spina o mračnim prognozama i predviđanjima za Srbiju i čitav svet.
„Pred nama su teški dani, ne zbog pozicije nas samih, već i zbog onoga što se zbiva u Evropi i svetu. Nije teško predvideti da kada sila udari na silu, da niko ne želi da se povuče i da niko ne želi da kaže da je poražen. I ako pogledate Evropu i Ameriku, oni ne mogu da, kako kažu, dozvole da Rusija pobedi. Sa druge strane, ako pogledate Ruse, jasno vam je da Rusi moraju da kažu da ne smeju da izgube, zato što će da izgube i svoju zemlju i sve drugo, ukoliko bi bili poraženi na ukrajinskom ratištu. I to nas polako, ali sigurno uvodi u veliku svetsku katastrofu. U tim uslovima, mislim da je vitalni srpski interes i najvažniji srpski interes očuvanje mira”, naveo je predsednik Srbije.
Šta još Rusi kažu?
Kadrove sa skupa „Jedan narod, jedan sabor - Srbija i Srpska” na RTS i Pinku pratila je poruka ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova da su „Rusi i Srbi rame uz rame pružali otpor neprijateljima”, te da je „jedinstvo potrebnije nego ikada”.
„Junački srpski narod je jasno pokazao da neće se pomiriti sa neokolonijalnim porobljavanjem. Zato Zapad i pokušava da kazni Srbe, liši ih slobode, oduzme njihova iskonska ognjišta, natera da odustanu od prava na sopstveno mišljenje i nezavisnu politiku, rastavi i rasturi”, poručio je Lavrov, dodajući i da „Rusija nikada neće zatvoriti oči pred bilo kojom nepravdom prema bratskom srpskom narodu, pokušajima demonizacije Srba, gaženjem njihovih zakonitih prava”.
„Zajedno sa drugim slobodarskim nacijama nastavićemo da gradimo novi svetski poredak - na osnovu ravnopravnosti, dijaloga, uzajamnog poštovanja i međusobnog uvažavanja interesa”, naveo je Lavrov u pismu učesnicima sabora, a preneo je Tanjug.
Dva dana nakon sabora, komentar je imao i ambasador Rusije u Beogradu, Aleksandar Bocan-Harčenko. Kako je preneo portal N1, ruski diplomata je ocenio da se poruke koje su se čule na skupu “Jedan narod, jedan sabor - Srbija i Srpska” podudaraju s onim što Putin govori.
„Dugo smo čekali ovaj važan događaj. Ako bismo uporedili ono što smo čuli na Svesrpskom saboru i ono što (predsednik Rusije Vladimir) Putin naglašava kao osnovno za razvoj Rusije, podudaraju se, da ne kažem poklapaju se“, rekao je Bocan-Harčenko na prijemu povodom Dana Rusije.
Vučić je zatim vezao „EXPO 2027” s očuvanjem nacionalne bezbednosti, ekonomskim napretkom Srbije i Srpske, očuvanjem ćirilice, muzeja i pozorišta. Posle tih međukoraka, predsednik se vratio na rezoluciju o Srebrenici, navodeći da je ona jednima donela „radost”, a drugima „bes i gnev”.
„A što ste onda donosili tu rezoluciju? Pa upravo zbog toga upravo zbog toga da bismo se mi međusobno sukobljavali, a da bi onda dolazili veliki mirotvorci iz Evrope i sveta koji će da nam drže lekcije i lupaju packe po sopstvenom nahođenju, onako kako misle da to njima odgovara”, upitao je Vučić one koji nisu bili prisutni, pa sam odgovorio.
U drugoj turi pogleda ka Evropi, predsednik je govorio o partnerima sa kojima Srbija mora da sarađuje na jednoj strani, i prijateljima kojih se nikada neće stideti na drugoj strani.
„Mi smo u deklaraciji jasno govorili o našoj evropskoj perspektivi i mi moramo da sarađujemo sa našim partnerima na Zapadu, dopalo se to nekome ili ne, jer sutradan će svi da traže i svoje plate, ali da traže svoje mesto u modernom svetu, a čudiće se ukoliko to ne budemo bili u stanju da obezbedimo. U samoj deklaraciji postoji jedna tačka koja govori o očuvanju naših tradicionalnih prijateljstava, onih koje smo uvek umeli da čuvamo i u najtežim mogućim vremenima vremenima, onih koji se nismo stideli ni kada smo bili pod najvećim pritiscima i kojih se nikada nećemo stideti”, istakao je Vučić.
Bilo je vremena u Vučićevom obraćanju i za tvrdnje o asimilaciji i etničkom čišćenju Srba na Kosovu, zatim najave izgradnje memorijalnih centara u Donjoj Gradini i Beogradu, u znak sećanja na žrtve Jasenovca, milionima evra opredeljenih za izgradnju puta Bijelijna – Sremska Rača.
Predsednik Srbije takođe je naglasio značaj usvojene Deklaracije, navodeći i da u njoj nema „razdruživanja”, pa zamolio predstavnike vlasti Republike Srpske da „milion puta” razmisle „koliko nam je svima potreban mir”. Ubrzo nakon toga govorio je o značaju samog skupa, podsećajući da je uvek bilo saborovanja pred važne istorijske događaje, među kojima su donošenje Dušanovog zakonika, zatim u Takovu i pred Prvi svetski rat.
Tokom celog dana, pri susretu s veteranima iz Republike Srbije i Republike Srpske, a nakon potpisivanja niza sporazuma o saradnji u različitim oblastima, u obraćanju građanima na Trgu republike, dok su migovi nadletali Beograd, Vučić i Dodik insistirali su na srpskom jedinstvu, srpskim nacionalnim interesima i slobodi koju treba da čuvaju u teškim vremenima.
Svesrpski i antizapadni tonovi u medijima i izjavama zvaničnika
Nedeljama unazad, ono što se čulo na Svesrpskom saboru, u prvi plan isticali su svi mejnstrim mediji. Uoči usvajanja rezolucije o Srebrenici čitali smo o „paklenom planu Sarajeva i Zapada” da Srbe proglase „genocidnim narodom”, kao i da su „optužbe za genocid” zapravo „nova faza agresivne politike” Zapada.
Predstavnici vladajuće Srpske napredne stranke objašnjavali su da je namera rezolucije da se Srbiji i srpskom narodu stavi etiketa genocidnog naroda, a o stigmatizaciji Srba govorio je i premijer Miloš Vučević.
„Naravno da ta rezolucija nosi pre svega političke, ali i pravne konsekvence – i po Republiku Srpsku, i po Srbiju, i pre svega po celokupni srpski narod jer će tom rezolucijom srpski narod biti označen kao počinilac genocida i neko ko je prouzrokovao da se 11. jul obeležava u celom svetu kao dan posvećen žrtvama genocida“, rekao je Vučević.
Među medijskim naslovima našla se i izjava potpredsednika Vlade Aleksandra Vulina da predsednik Srbije „neće stajati mirno pred nemačkom silom” i „ucenama i pretnjama” nemačke ministarke spoljnih poslova Analene Berbok.
„Nemačka, zemlja čije je srednje ime genocid i holokaust, silom pokušava da ubije savest slobodnog sveta. Analena je dedina unuka, navikla da se pred silom Trećeg rajha ili ujedinjene Nemačke stoji mirno. I Aleksandar Vučić je unuk svog dede koga su ubili nemački saveznici ustaše i Aleksandar Vučić neće stajati mirno pred nemačkom silom. Koliko god Analena nametne rezolucija, bivšim i sadašnjim kolonijama Nemačke, ostaće istina da je ona unuka naciste, a Aleksandar Vučić unuk jasenovačke žrtve i istina da su Nemci narod genocida, a Srbi nisu. I nema sile koja će to promeniti”, prenele su Novosti reči Aleksandra Vulina.
Red spina, red manipulacije, red propagande – tako se više od dva meseca govori o rezoluciji o Srebrenici.
❗️❗️❗️To je glavna, ako ne i jedina tema u javnosti, iako se u finalnom tekstu rezolucije ne spominje niti jedna država ili narod, već samo uspostavlja 11. jul kao… pic.twitter.com/x1ACNjWMOX
— #dasenelazemo (@istinomer) May 23, 2024
Berbokovom su se bavili i tabloidi, pa je na jednoj naslovnoj strani bilo reči o njenoj „nezapamćenoj histeriji” i „pretnjama” da svi moraju da glasaju za rezoluciju o Srebrenici.
Kada je glasanje prošlo i rezolucija usvojena, čitali smo da je „Srbija odbranila i istinu i svoj obraz” pošto je „propao plan Zapada da nas žigoše kao genocidni narod”. Vučiću su mediji upisali veliki „trijumf”, navodeći da je „održao lekciju u UN”, pa i da je Srbija „u dva poteza nanela težak udarac moćnicima u međunarodnim odnosima”.
I tokom svih tih dana, pre i nakon glasanja o Rezoluciji, državni vrh i mediji su bili precizni u lociranju protivnika i neprijatelja „slobodarske” Srbije – oni su bili i ostali Berlinu, Londonu, Vašingtonu, Sarajevu, Zagrebu, a s odlukom o glasanju za rezoluciju, i u Podgorici.
