Tradicionalna jesenja procena bezbednosti
Početak septembra, već petu godinu zaredom, obeležava nedoumica u vezi sa tim da li će se u Beogradu održati Povorka ponosa. Ova manifestacija, koja se više od 40 godina održava širom sveta, u poslednjih pet godina jednom je bila i u Beogradu, ali je i tri puta zabranjena. Ovih dana se očekuje da se reši sudbina ovogodišnje Povorke/Parade. Do sada su razlog za njeno neodržavanje odgovorni nalazili u „bezbednosnoj proceni“. Vlast je promenjena, ali praksa nije.
Ovog septembra, o bezbednosnoj proceni govorio je prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić, ujedno i koordinator Biroa za koordinaciju službi bezbednosti:
„Poslednji sam u lancu koji o tome odlučuje. Kod mene ne postoji nimalo homofobije i mislim da svako ima pravo na slobodu govora, okupljanja. Ipak, mi se rukovodimo i bezbednosnim procenama i u skladu s tim ćemo doneti odluku o Paradi ponosa.“
Blic, 16. 9. 2013. godine
Iako je sigurno da je organizovanje Povorke u zemlji, u kojoj većina stanovništva nije naklonjena ovoj manifestaciji, zahtevan i odgovoran posao, pozivanje na bezbednosnu procenu, čini se da nije dovoljno jak razlog. A evo i zašto. Ispoljavanja seksualnih sloboda zagarantovano je Ustavom Republike Srbije. Činjenica je i da je Ustavni sud Srbije označio neustavnom odluku o zabrani Povorke 2011. godine, što bi trebalo da bude obavezujuće za one koji su na vlasti. Ali do sada nije bilo.
Obezbeđivanje Povorke, iako složen posao, nije zahtevniji od organizovanja događaja poput posete Hilari Klinton, Džozefa Bajdena ili Vladimira Putina. O derbijima u fudbalu i košarci koji se više puta godišnje održavaju u Beogradu i gde se okupi na desetine hiljada ljudi, među kojima i nekoliko hiljada huligana, da ne pričamo. Podsetimo, koliko juče prvi potpredsednik Vlade hvalio se kako je 4.000 policajaca obezbedilo bez ijednog incidenta fudbalsku reprezentaciju Hrvatske, kada je po potrebi bilo blokirano i 10 kilometra autoputa.
Istovremeno za obezbeđivanje Povorke ponosa potrebno je daleko manje od 10 kilometara autoputa, tačnije jedan park sa okolnim ulicama. Istina je da članovi vladajuće koalicije više od godinu dana pričaju kako žele da promene i pokrenu Srbiju, da će poštovati zakone i Ustav i da su spremni i na nepopularne poteze i mere kako bi zemlju vodili napred. Poput borbe protiv korupcije, konačnog rešenja problema na Kosovu, restrukturiranja državne uprave, reforme pravosuđa, smanjenja javne potrošnje, hapšenja tajkuna, rešavanje spornih privatizacija… Teme koji po rizicima umnogome prevazilaze jednu povorku manjine.
Sa druge strane, neoorganizovanje i izostanak jasnog stava šalje i neke druge poruke. Da u ovoj zemlji neformalne grupe od, kako tvrde u MUP-u, 3.000- 4.000 građana, u stanju da godinama pozivanjem na nasilje izlaze kao pobednici protiv države, zakona i osnovnih prava građana. I tako daju vetar u leđa onima koji misle da su jači od države, zakona i ustava, dok građanima koji veruju u ustavni poredak ostaje da strahuju kada će se i oni naći na nekom spisku nepodobnih.
Iako organizovanje Povorke ponosa nije popularno, na odgovornim i hrabrim političarima je da donose i teške odluke, pa makar ih to koštalo nekog procenta podrške. Što je, valjda, mnogo manje važno od demokratskog sazrevanja, poštovanja i poverenje u institucije i propise, razumevanje različitosti… Sve ono što je preduslov za jednu uređenu i savremenu zemlju. Čemu, valjda, svi stremimo.
