Tri decenije SPO – od vulkana do priveska
Od prvih velikih demonstracija protiv režima Slobodana Miloševića prošle su tri decenije i Srbija je za to vreme doživela (i preživela) toliko toga da bi i raspoređeno na ceo vek moglo da bude teško za prepričavanje, a kamoli podnošljivo za preživljavanje. Čini se da bi učesnicima tog Devetog marta, kada bi ih suočili sa ovim trenutkom u tada dalekoj budućnosti, bilo nepojmljivo da prihvate da će Srbiji i posle 30 godina (uglavnom) izmicati ono zbog čega su tog jutra krenuli na Trg Republike. A verovatno bi slično reagovali i kada bi ih upoznali sa svim menama kroz koje je prošla stranka koja je organizovala taj protest, tada najveća opoziciona partija - Srpski pokret obnove.
SPO je formiran pre 31 godinu, 10. marta 1990. u Domu inženjera i tehničara u Beogradu.
Vreme, 30. 1. 2014. godine
“Na prvom pluralističkom skupu, na tribini srpske opozicije o Kosovu, Vuk Drašković obznanjuje ujedinjenje četiri stranke: Srpske narodne obnove (SNO), Srpskog slobodarskog pokreta (koji je tada imao 16 članova) Vojislava Šešelja, Liberalne stranke iz Valjeva i Demokratske stranke slobode. Ova najava dovela je do rascepa u SNO-u – u salu je ušao Mirko R. Jović, vođa SNO-a, i prisutnima objavio isključenje ‘komunjare’ Draškovića iz ove stranke. Četiri dana nakon tog skupa objavljeno je formiranje SPO-a. Vuk Drašković i Vojislav Šešelj zakazali su 14. marta konferenciju za novinare u Plavom salonu hotela ‘Mažestik’. Međutim, konferencija nije održana jer je rečeno da sala nije zakupljena i direktor hotela je sve prisutne izbacio napolje rekavši da u njemu neće biti nikakvih četničkih mitinga dok je on direktor. Nakon toga Vuk Drašković je ispred spomenika Knezu Mihailu, na beogradskom Trgu republike, pročitao proglas Centralne otadžbinske uprave SPO-a, što se smatra trenutkom nastanka SPO-a.”
Vreme, 30. 1. 2014. godine
“Na sednici 8. juna 1990. većina članova Centralne uprave SPO-a ukazuje poverenje Vuku Draškoviću – od 35 njih, za Šešelja je glasalo devet, dok su ostali bili za Draškovića, koji je od tada predsednik SPO. Šešelj je nakon toga, jula 1990, stvorio Srpski četnički pokret, koji nikada nije uspeo da registruje, ali je zato, nakon ujedinjenja sa raznim grupacijama otpadnika iz Narodne radikalne stranke advokata Veljka Guberine, koje je predvodio Tomislav Nikolić, registrovao Srpsku radikalnu stranku.”
Srpska reč, 15. 7. 1990. godine
“A Hrvati ? Gde je izvor njihovom zaumlju? Opet u slepilu pred našom kulturom, našom istorijom našom demokratskom tradicijom. Jezik im je srpski, veća polovina naroda hrvatskog našeg je korena i silom je pounijaćena i porimljena. Zlo je u njihovom kompleksu i nemoći. Mržnja, svaka mržnja izvire iz slabosti i uvek, kadli dali, stigne onoga koji mrzi.”
Iz te prve predizborne kampanje često se Draškoviću pominje govor koji je održao u Novom Pazaru, kada je “pozivao na odsecanje ruku”.
Novosti plus, 2. 10. 1990. godine
“Oni nam (koji su pod okriljem SDA navodno političke i navodno demokratske stranke) po Raškoj, po srcu zemlje Nemanjine, mašu danas turskim barjacima i hrvatskim šahovnicama, i to javno. Ja želim u ime Srpskog pokreta obnove, i verujem u ime srpskog naroda da im poručim i kažem nekoliko reči. U Novom Pazaru, na osnivačkoj skupštini SDA, zatim u Sjenici, odjekivali su pomamni, uz zurle i talambase, odjeci: Tursko! Tursko! Tursko! Na takve želje ljudi imaju pravo. Ali, moraju da znaju da su Turska i Azija za sva vremena proterani iz Srbije i Evrope mačevima vojvode Putnika i njegovih ratnika na Kumanovu, u Prvom balkanskom ratu, još 1912. godine. Onaj ko želi tursko i po Nemanjinoj zemlji priziva tursko i ko ne zna da je tursko sahranjeno u Srbiji 1912. godine poručujem: čim SPO pobedi na izborima, svi oni će, bogme, u tursko.'’Danas pokušavaju da to isto čine. Mašu turskim zastavama i hrvatskim šahovnicama. Ja im zaista kažem pobedi li Srpski pokret obnove, a i ne pobedi li, pobediće srpstvo na izborima. Zato svako onaj koji na prostorima Raške zemlje bude u ruku stegao tursku zastavu, turski barjak ili hrvatski barjak sa šahovnicom, ostaće i bez ruke i bez barjaka.”
Novosti plus, 3. 12. 1990. godine
'Optužuju me za sve i svašta. Sad sam preko TV 'Politika' nenadano postao vlasnik vile u Švajcarskoj, a kako se približava dan izbora verovatno će mi ova informativna kuća pokloniti još koje imanje širom sveta. Ne znam, ali odlučio sam da tu vilu, za koju novinar Mila Štula tvrdi da je imam i da ću posle izbora pobeći i tamo živeti poklonim upravo dr Minoviću i Štuli. Da se odmore - zaslužili su.'
Uzdrman režim
Međutim, Drašković je bodrio svoje pristalice ističući da je Miloševićev režim „gnjila kruška koja će otpasti najkasnije do Đurđevdana“. Ali, i pre praznika u maju, “drvo neslobode” se opasno zaljuljalo. Povod za protest bio je komentar u udarnom Dnevniku TV Beograd.
Srpska reč, 4. 3. 1991. godine
'Komentator TV Beograd, gospodin Slavko Budihna, u drugom izdanju TV Dnevnika 16. 02. 1991. uveče optužio je Srpski pokret obnove (SPO) da sarađuje i 'sa krajnjom profašističkom i proustaškom Hrvatskom', što se - prema komentatoru - jasno vidi iz pisma kojeg je predsednik SPO Vuk Drašković uputio predsedniku Hrvatske dr Franji Tuđmanu, kao i iz odnosa SPO prema Jugoslovenskoj narodnoj armiji i nedavnom mitingu žena u Beogradu... SPO nije za boljševizam, već za demokratiju i nije za rat, već za razgovore. Nećemo da na mržnji, strahu, propalim tiranijama i bedi gradimo jedinstvo nacije. Ne damo da nam gine omladina. Srbiju pritiskaju siromaštvo, nezaposlenost, opšte propadanje.'
Beta, 9. 3. 2021. godine
“Oko 100.000 demonstranata zahtevalo je smenu generalnog direktora Dušana Mitevića i četiri urednika RTS-a Slavka Budihne, Predraga Vitasa, Ivana Kriveca i Sergeja Šestakova. Zabrana mitinga, jake snage policije, pokušaji da se gradjani rasteraju suzavcem, vodenim topovima, gumenim mecima, konjicom i silom, prebijanje demonstranata bili su način na koji se tadašnji režima Slobodana Miloševića za obračun s neistomišljenicima. U sukobu demonstranata i policije bilo je povređeno više od 200 ljudi. Poginuo je policajac Nedeljko Kosović. Policija je pucala bojevom municijom i tada je ubijen 17-godišnji Branivoje Milinović. Uhapšen je predsednik SPO Vuk Drašković i zabranjen je rad Televizije Studio B i Radija B92.”
U leto te prelomne 1991, u predvečerje raspada SFRJ, SPO je inicirao osnivanje Srpske garde.
Kurir, 16. 8. 2004. godine
“SPO je 1991. prvi upozorio srpski narod da će jugoslovenska komunistička vojska uništiti i razbiti državu vodeći svoju suludu politiku odbrane jedne mrtve ideologije. Predložili smo tad da se formira Srpska nacionalna vojska i predložili Skupštini da se, kao uzorna jedinica srpske vojske, formira Srpska garda. Stotinak ljudi se prijavilo u tu gardu, i čim su formirali tu jedinicu DB se potrudila da većinu njih likvidira”, kazao je Drašković.
Glas javnosti, 9. 12. 1999. godine
“Iako se neprekidno insistiralo na nestranačkom karakteru Garde, nesporna je činjenica da su 80 odsto vojnika bili članovi SPO, dok među 40.000 ljudi (koliko se pretpostavlja da je bilo gardista), nije bilo nijednog člana SPS-a. Koordiniranje aktivnosti Garde na sebe su preuzeli upravo bivši telohranitelji Vuka Draškovića među kojima je, pored Đorđa Božovića Giške bio, danas takođe pokojni, Zvonko Osmajlić (s fronta se vratio posle ranjavanja na gospićkom ratištu). Po početku prvih akcija Garde, niko nije sporio da akcije koordiniraju čelnici SPO i ove vojne grupacije. Ipak, prema rečima Zorana Kojića, portparola, prevagu je imao Glavni štab. ‘Tako je SPO predlagao da se na front šalju samo stariji od 27 godina, što Štab nije prihvatio jer, kad je napadnuto srpstvo, svi moraju da ga brane. Tako su gardisti postajali svi iznad 18 godina’, objasnio je Kojić.”
Glas javnosti, 9. 12. 1999. godine
“On je uspeo da umakne kroz prozor kockarnice, gde je bio u trenutku opsade hotela, dok je MUP dan kasnije saopštio da je ‘bila u pitanju rutinska policijska akcija u borbi protiv kriminala’. Dan pre ovog incidenta, ispred svoje kuće u Beogradu ubijen je Branislav Matić Beli, jedan od najpoznatijih aktivista Garde. Do danas ubice nisu pronađene. Srpska policija suočila se s Giškinim gardistima u vreme sukoba na vukovarskom ratištu, kad je grupu dobrovoljaca sprečila da pređe Dunav na putu ka Slavoniji. Posle Giškine smrti, upravljanje Gardom preuzeo je Branislav Lainović, Božovićev prijatelj i saborac. Na čelu ove vojske ostao je do decembra 1991, kad ceo Glavni štab podnosi ostavke, objašnjavajući to željom da se izbegne sukob sa SPO i ‘pojedinim neodgovornim i nerazumnim članovima’ ove partije. Lainović je ubrzo izazvao skandal, optužujući Danicu Drašković u emisiji ‘Aktuelnosti’ na TV Beograd, tvrdeći da je preuzela upravljanje SPO-om od Vuka Draškovića, te da je pokušala da od Garde napravi partijsku vojsku. ‘Htela je da bude moja zvezda, tj. zvezda srpske garde, a ja sam moju zvezdu skinuo pre 20 godina’. Vuku Draškoviću zamerio je zbog zaokreta ka ‘mirotvoračkoj politici’, a posebno zbog izjave predsednika SPO da ga ‘Garda ne zanima ništa više nego JNA’, jer su i mnogi vojnici članovi njegove stranke.”
N1, 18. 2. 2020. godine
“Poziv da se priključi DEPOS-u nije prihvatila Demokratska stranka, iz koje se zbog toga izdvojilo nacionalno orijentisano krilo predvođeno Vojislavom Koštunicom. Već sledećeg meseca ta grupacija napušta DS i osniva Demokratsku stranku Srbije, koja postaje deo DEPOS-a. U organizaciji DEPOS-a od 28. juna do 5. jula 1992. na platou ispred Savezne skupštine održan je Vidovdanski sabor, na kojem je zahtevana ostavka Miloševića, raspuštanje skupštine Srbije i formiranje takozvane vlade nacionalnog spasa. Desetinama hiljada građana obratio se veliki broj uglednih ličnosti, među kojima su bili i patrijarh srpski gospodin Pavle, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević i književnik Matija Bećković.”
NIN, 27. 6. 2002.godine
“I pored zahteva za ‘evropsku Srbiju’, sabor je značajnim delom proticao u nacionalistikoj retorici i pod četničkim i rojalističkim obeležjima, čemu su ton svakako davale pristalice SPO-a. I pored generalno pozitivnih ocena o značaju Vidovdanskog sabora koji je amalgamizovao opoziciono javno mnjenje - ako ne Srbije, ono bar Beograda - mnogi analitičari, poput Jagoša Đuretića u NIN-u smatrali su da je ‘monarhističko sektaštvo’ sprečilo da duh protesta uzme maha i u još širim slojevima.”
Demonstracije, batine i hapšenje
A u leto 1993. ponovo demonstracije. U Skupštini SR Jugoslavije poslanik Srpske radikalne stranke Branislav Vakić naneo je teške telesne povrede poslaniku SPO Mihailu Markoviću. Ubrzo se ispred zgrade parlamenta okupio veliki broj građana, a onda je došlo do sukoba policije i demonstranata. Jedan policajac je izgubio život, bilo je mnogo povređenih i uhapšenih, među njima Vuk Drašković i njegova supruga Danica, koji su bili zverski pretučeni.
Danas, 1. 6. 2019. godine
“Skup koji je 1. juna 1993. predvodio SPO, zbog neprimerene intervencije policije, prerastao je u sukob sa demonstranatima, tokom kojega je uhapšena 131 osoba, povređene 32 osobe, a policajac Milorad Nikolić je poginuo. Utvrđeno je da su samo pripadnici MUP-a koristili vatreno oružje. U sedištu SPO uhapšeni su i brutalno pretučeni predsednik SPO Vuk Drašković i njegova supruga Danica. Vuk Drašković je 1. jula otpočeo štrajk glađu. Pod pritiskom Draškovićevog štrajka glađu, protesta pristalica SPO i pojedinih opozicionih stranaka, kao zahteva vodećih svetskih lidera – američkog predsednika Bila Klintona, predsednika Rusije Borisa Jeljcina, prvog čoveka Francuske Fransoa Miterana, britanskog premijera Džona Mejdžora, grčkog predsednika vlade Konstantina Micotakisa i drugih, Vuk i Danica Drašković oslobođeni su abolicijom 9. jula 1993. godine, zaključuje se u saopštenju.”
Istaknuti funkcioner SPO Slobodan Rakitić napustio je stranku 1994. i formirao Sabornu narodnu stranku.
Na saveznim izborima u novembru 1996. godine SPO nastupa kao deo koalicije “Zajedno”. Taj savez stranaka ne uspeva da ostvari uspeh na izborima za Skupštinu SRJ, ali je zato na lokalnim izborima osvojila najveći broj glasova u Beogradu, Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu, u većini beogradskih opština i više od 40 opština u Srbiji.
Lider SPO savetovao je okupljene pristalice opozicije da se, iako gladni pobede nakon šest godina kontinuiranih neuspeha, ne ponesu u slavlju.
Naša Borba, 19. 11. 1996. godine
„Ovo je veliki dan za našu prestonicu i celu Skupštinu, jer već pola veka sanjamo ovaj dan. Ovo je naša velika pobeda – rekao je Vuk Drašković, predsednik SPO i odmah zatim opomenuo da ‘nikad u porazu ne treba klonuti, niti se u pobedi pogorditi i da je pobeda velika odgovornost’. ‘Mi sada polažemo ispit pred Beogradom, Srbijom i celim svetom i moramo pokazati da smo mi ljudi novih vidika, ljudi pomirenja, a ne ideološki jednoumci, rekao je Drašković i obećao da iz ideoloških razloga niko neće bitio otpušten s posla i da će među prvim potezima nove gradske vlasti biti oslobađanje Studija B, čime će vratiti ‘oči Beogradu’ i otvoriti put za oslobođenje ostalih medija.“
Naša Borba, 25. 12.1996. godine
“Tokom sukoba dve grupe demonstranata juče je u Knez Mihailovoj hicem iz vatrenog oružja u glavu ranjen Ivica Lazović, član Srpskog pokreta obnove, rođen 1954. godine u Boljevcu. Naišla je grupa od četrdesetak socijalista Knez Mihailovom, a pored su stajali građani, zviždali, vikali i prozivali ih. Odjednom je čovek iz kolone SPS izvadio pištolj ‘tetejac’, nanišanio i zatim pucao čoveku u glavu. Pogođeni je odmah pao, a pet sekundi posle njega pala je i jedna žena – rekao je novinarima jedan mladić koji je nakon događaja dotrčao u prostorije Demokratske stranke.”
Ipak, ta koalicija nije dugo trajala. U leto 1997. netrpeljivost između Srpskog pokreta obnove i Demokratske stranke bilo je neskrivena. Milošević je 23. jula 1997. izabran za predsednika SRJ, pa je mesto predsednika Srbije ostala upražnjeno, a uz predsedničke raspisani su i parlamentarni izbori. DS je odlučila da izbore bojkotuje, a SPO da na njih izađe. Drašković je bio na sastanku sa predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem, a potom objasnio zašto je to učinio.
Politika, 3. 8. 1997. godine
„Odbiti poziv predsednika države bilo bi nepristojno i nedostojno predsednika SPO i SPO u celini. Naš program počiva na tome da su pregovori i dogovori temelj demokratije.“
Blic, 11. 8. 1997. godine
„Na sugestiju ’Blica’ da mu se retorika nakon sastanka sa predsednikom Miloševićem kvalitativno izmenila, Drašković je rekao da on to nije primetio. On je rekao da su stranke okupljene oko antiizborne kampanje krenule u borbu protiv SPO i da će u tome doživeti fijasko, ali da na megdan ’Real Madridu’, što je u ovoj trci SPS, ne može da izađe ’Mogren’, nego samo ’Zvezda’, a to je u u ovom slučaju SPO, najveći demokratski tim u Srbiji.“
U međuvremenu, SPO u Beogradu, uz pomoć glasova odbornika SPS, JUL i SRS smenjuje Đinđića, i ostaje sam na vlasti u prestonici.
Danas, 1. 10. 2007. godine
“Tačno u 13.25 juče, već bivši gradonačelnik Beograda dr Zoran Đinđić napustio je zajedno sa saradnicima Stari dvor, sedište Skupštine Beograda. Dva sata pre toga, 67 odbornika Srpskog pokreta obnove, Srpske radikalne stranke i leve koalicije SPS-JUL razrešili su Đinđića dužnosti, s obrazloženjem da je gradsku funkciju koristio za stranačku kampanju i da je kriv za probijanje budžeta.”
Vladavini SPO-a Beogradom i danas se neretko pripisuje masovno davanje dozvola za postavljanje kioska, “divlja gradnja” i nezakonita podela stambenih i poslovnih kvadrata, a Vuk Drašković je uveren da iza takvih priča stoje službe bezbednosti.
Telegraf.rs, 19. 10. 2013. godine
“Srbi uvek radije prihvataju zle priče i što je ona neverovatnija to im je milija i draža. Tako su i lansirali priču da sam ja pucao sam na sebe u Budvi, zasolili je dopunama kako SPO pljačka Beograd, kiosci, stanovi i druge stvari. To se ipak primilo i pali smo. Izgubili smo bitku sa komunističkim službama bezbednosti. Činili smo sve da do toga ne dođe, pa i ove poteze, ali narod neće ništa da povezuje. Ta služba koja je stajala iza svake pljačke, kako za vreme ratova u Jugoslaviji, tako i u Srbiji lansirala je takve priče. Ali, želim da naglasim da danas kada se piše o pljačkama i hapšenjima gde ima pripadnika gotovo svih stranaka nema nigde članova SPO-a, niti imamo veze s tajkunima niti je neko u nešto upleten.”
NIN, 25. 12. 1997. godine
“Novoosnovana stranka SPO-Zajedno najavila je formiranje 80 opstinskih odbora. SPO (bez Zajedno) je upozorila da je reč o oborima, a ne odborima. Vesna Pešić i Zoran Đinđic su, bez obzira o čemu se radi, dali podršku novoj stranci kao mogućnosti da se koalicija sačuva. U kratkom vremenskom intervalu, između neuspelih i uspelih predsedničkih izbora, Vuk Drašković je od svog relativno stabilnog biračkog tela uspeo da izgubi trećinu. Njegova stranka je to okarakterisala kao normalnu posledicu agitacije 'bojkotaša' koja je celokupnim delovanjem bila usmerena jedino protiv SPO-a i samog Draškovića, dok se sa one druge strane čulo mišljenje da je to revolt nastao zbog smene Zorana Đinđića i čačanski pozdrav od pristalica Velje Ilića. SPO-Zajedno, stranka koja je svoju osnivačku skupštinu imala 22. decembra, predstavlja najnoviju ponudu da se izađe iz krize, za sada samo na lokalnom nivou, ali i sa ambicijom da se napravi širi front demokratskih snaga. Osnovana od 'disidenata', najurenih ili odbeglih članova (Velimir Ilić, Ilija Radulović, Jovan Marjanović, Mihajlo Svilar...) promovisana je kao stranka izvornih načela SPO-a i stranka koja ce se držati ugovora koje je potpisala koalicija 'Zajedno'.”
Ulazak u vlast
Danima se početkom 1998. godine govorilo da će SPO napraviti novu Vladu sa nekadašnjim nepomirljivim protivnicima SPS-om i JUL-om. Novinski stupci bili su prepuni informacija iz „pouzdanih izvora“ da Drašković i njegova stranka imaju velike prohteve i da su nezasiti u svojim željama, zahtevajući od Miloševića da u novoj Vladi imaju značajnije i brojnije funkcije do onih koje je on bio spreman da im prepusti. A onda se desio obrt. SPS i JUL su Vladu formirali sa Srpskom radikalnom strankom! Međutim, u januaru 1999, dva meseca pred početak bombardovanja, SPO je ušao u vladu, ali saveznu, na čijem čelu je bio Momir Bulatović.
Glas javnosti, 19. 1. 1999. godine
„Za potpredsednika Vlade imenovan je Vuk Drašković predsednik SPO, Slobodan Nenadović narodni poslanik u Narodnoj skupštini Srbije imenovan je za saveznog ministra za unutrašnju trgovinu, a prof. dr Milan Božić poslanik u Saveznoj skupštini i vršilac dužnosti predsednika Skupštine grada Beograda za ministra bez portfelja u Saveznoj vladi.“
Glas javnosti, 20. 1. 1999. godine
„U vremenu najtežih nedaća za naš narod SPO je prihvatio poziv da uđe u Saveznu vladu i pomogne u njihovom rešavanju. Naša obaveza nad obavezama biće očuvanje Kosova i Metohije – poručio je lider SPO Vuk Drašković, sada potpredsednik Savezne vlade zadužen za međunarodne odnose i spoljnu politiku, na jučerašnjoj konferenciji za novinare. Kako kaže, SPO nije ušao u Vladu da bi ‘konzervirao postojeće već da bi ga menjao, i hrabro i odlučno će krenuti u korenite promene i reforme jugoslovenske politike i ekonomije’. Jedan od osnovnih zadataka biće povratak naše zemlje u Evropu i uspostavljanje prijateljskih odnosa sa svetom. SPO će, kako kaže, postati most za prevazilaženje svih nesporazuma sa EU i SAD jer se problemi na Kosovu ne mogu prevazići bez pomoći međunarodne zajednice.“
Glas javnosti, 23-24. 1. 1999. godine
„Mihailović je na mesto gradonačelnika došao glasovima odbornika SPO i SPS dok članovi DS i SRS nisu učestvovali u glasanju koje je, po Statutu grada, bilo tajno. Radikali i demokrate izneli su niz optužbi na predlog SPO za novog predsednika Skupštine jer, kako su naveli, Mihailović do sada nije bio zapažen u radu gradskog parlamenta.“
Nedeljnik, jun 2016. godine
“S obzirom na sve što sam činio kao potpredsednik Savezne vlade za spoljne poslove, pomalo je i čudno da me je Milošević u toj vladi trpeo i tih 70 dana. On se latio mača tek onda kada sam na njega udario javno, kad sam novinare prozvao zbog njihovog kukavičluka i pozvao ih na otpor unutrašnjoj agresiji, i kad sam, u dramatičnom razgovoru sa njim, njegove bande optužio za smaknuće Slavka Ćuruvije, vlasnika i urednika ‘Dnevnog telegrafa’. (…) Svakoga dana, od jutra pa do kasno u noć, a često i noću, ispaljivao sam granate sa ekrana televizija i sa stranica štampe država koje su granatirale Srbiju i Crnu Goru. I nijedna moja reč nije promašila metu. Nema zapadnog državnika niti NATO komandanta, koje ću sretati posle rata, a da mi to nije priznao. Gađao sam ih u savest, podsticao kajanje, stid i noćne more. Nisam govorio u ime Vlade, čiji sam bio potpredsednik, ni u ime predsednika svoje države, ni u ime svoje stranke, niti u svoje ime. Govorio sam u ime nesrećnih i nepravično kažnjavanih ljudi moje male zemlje, nemoćnih da se brane i bezdušno osuđenih da budu žrtve. Bitka protiv unutrašnje agresije bila je mnogo teža i rizičnija. Već 25. marta, dan nakon početka bombardovanja, u saveznu Vladu, koja je u ratnom stanju preuzela i nadležnosti državnog parlamenta, stigao je zahtev republičke Vlade o promeni Krivičnog zakona i uvođenju smrtne kazne i prekih sudova. Odjurio sam kod premijera Momira Bulatovića i rekao mu da će, bude li to usvojeno, SPO napustiti Vladu i pozvati na demonstracije! Sve novine pretvorene su u ratne biltene, a televizijske i radio stanice u štabove primitivne propagande. Životinje, gamad, đubrad, govna, smeće, pederi, pedofili - bio je instruktivno-patriotski žargon srpskog Ministarstva za informisanje - Oni hoće - govorio sam u besu - da im spoljna agresija bude kišobran za njihovu unutrašnju agresiju, za preke sudove i smrtne kazne ljudima iz opozicije i svima koji su protiv njih... I kako to brzo sastaviše. Oni su ovo pripremili odavno i samo čekali NATO bombe. Ovo SPO neće dozvoliti. Zbog nečeg drugog, a ne zbog streljanja protivnika režima, prihvatili smo da uđemo u Vladu!- Razgovaraću sa Miloševićem - rekao je Bulatović.”
Glas javnosti, 20. 8. 1999. godine
“Predsednik beogradske vlade i član Predsedništva SPO, Spasoje Krunić, nije uspeo da se obrati okupljenom narodu jer su pristalice SPO tražile da se pojavi predsednik SPO Vuk Drašković, dok su mu simpatizeri DS zviždali. (…) Iznenadni dolazak predsednika Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića na miting opozicije u Beogradu, kod većine opkupljenih izazvao je negativne reakcije.’Odlazi Vuče, odlazi Vuče!’, bili su uzvici koji su sa svih strana uz zvižduke, dopirali iz publike dok je na mitingu opozicije u Beogradu govorio predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković. ‘Gde ti je Mira’, ‘Idi kod Mire na kafu’, ‘Uuaaaa’, ‘Izdaja, izdaja’, samo su neke od parola kojima je publika ispred Savezne skupštine ‘pozdravila’ obraćanje Vuka Draškovića.“
Atentati i izborni krah
Nešto više od mesec dana nakon tog mitinga, početkom oktobra, dogodila se, kako je u prvi mah saopšteno, teška saobraćajna nesreća kod Lazarevca, kada je na kolonu vozila SPO naleteo kamion. Nastradali su Veselin Bošković, direktor Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda, Zvonko Osmajlić, direktor Sportskog centra „Tašmajdan“, Vučko Rakočević, dugogodišnji telohranitelj Draškovića i Dragan Vušurović-Gaga, član obezbeđenja. Vuk Drašković, koji je čudom ostao živ, tvrdio je odmah da je reč o atentatu. Tek nakon promene vlasti u Srbiji za ubistvo četvorice funkcionera SPO osuđeni su tadašnji šef DB Radomir Marković i komandant JSO Milorad Ulemek, a za neposredno učestvovanje u atentatu osuđena su petorica pripadnika JSO.
Politika, 15. 6. 2020. godine
“Na te događaje iz današnje perspektive gledam isto kao i onda jer se malo toga promenilo. To je bio organizovani, surovi, državni terorizam i ništa drugo. Cela Udba bila je angažovana protiv ‘unutrašnjeg neprijatelja’, pre svega protiv SPO, i za ubijanja najvećih političkih protivnika: Vuka Draškovića, kada su ubijena četvorica meni najbližih na Ibarskoj magistrali, Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije, sudije Nebojše Simeunovića… Na Ibarskoj magistrali primenili su metod čečenskih terorista: kamion natovaren peskom. Ćuruviju rešetaju pred kućnim pragom. Ivana Stambolića ubijaju kao što ubijaju teroristi ISIS-a. Sudiji Simeunoviću začepili su uši amonijakom, vezali ga i bacili u Dunav… Državna bezbednost tih monstruma do danas nije demontirana, a dosijei o njenim zlodelima proglašeni su za državnu tajnu… Čovek je uvek na gubitku, napisao je Meša Selimović. Ja dopisujem: to je tačno, ali u Srbiji negovanog Miloševićevog nasleđa zločinci su uvek na dobitku”, kazao je Vuk Drašković.
Glas javnosti, 11. 1. 2000. godine
“Lideri najvećih opozicionih partija i koalicija potpisali su u sedištu SPO dva dokumenta, jedan sa zahtevima vlasti u SRJ i Srbiji za raspisivanjem izbora na svim nivoima do aprila i drugi upućen SAD i EU u kojima se traži ukidanje sankcija i poštovanje rezolucije Saveta bezbednosti UN o Kosovu.”
Kako je SPO sve otvorenije nastupao protiv režima, vlast je u maju 2000. preuzela TV Studio B. Ta medijska kuća je zastupajući stavove vladajuće garniture u Skupštini grada Beograda u tolikoj meri forsirala SPO i Vuka Draškovića da se za nju moglo čuti da je “Vukovizija” i “TV stanica Vuk i Danica”. Ipak, Miloševićev režim odlučio je da zatvori i taj retki TV-prozor sa koga se mogla čuti kritička reč protiv vlasti. To je opet izazvalo burne proteste hiljada građana Beograda i brutalan odgovor policije.
A u junu ponovo pokušaj atentata na Vuka Draškovića, ovog puta u Budvi. Tragovi su još jednom vodili do vrha vlasti, kako je pokazalo suđenje.
Insajder, 3.10. 2019. godine
“Ubistvo Vuka Draškovića pokušano je i 15. juna 2000. godine u Budvi, a za to su osuđeni su Milorad Ulemek i sedmorica funkcionera i pripadnika Službe državne bezbednosti. U prvostepenoj presudi je zaključeno da je Ulemek, ‘postupajući po nalogu Slobodana Miloševića, izdao naređenje pripadnicima svoje kriminalne grupe da ubiju Vuka Draškovića i otmu i ubiju Ivana Stambolića’. Sa druge strane, u oktobru 2016. Apelacioni sud u Beogradu potvrdio je prvostepenu presudu Višeg suda u Beogradu, kojom su bivši pripadnici Državne bezbednosti Milan Radonjić, Stevan Basta i Ratko Romić oslobođeni optužbi da su organizovali atentat na Draškovića. Radonjić, Romić i Basta prvom presudom bili su osuđeni na osam, odnosno sedam godina zatvora, ali je tu presudu ukinuo Apelacioni sud i naložio da se suđenje ponovi. Pripadnici DB-a bili su optuženi da su pružili logističku podršku pripadnicima JSO za atentat na Draškovića, odnosno da su im dostavili fotografije kuće u kojoj je boravio. Optužnica ih je teretila da su po nalogu nekadašnjeg predsednika SRJ Slobodana Milosevića organizovali atentat na Draškovića 15. juna 2000. godine u Budvi.”
Danas, 12. 7. 2000. godine
„Nadamo se da nema nijedne demokratske stranke u opoziciji koja će izaći na takozvane savezne izbore posle svega što se desilo, a smatramo da sva opozicija mora bojkotovati i lokalne izbore zbog toga što se pod terorističkim zakonima i svakodnevnim zločinima ne mogu održati demokratski izbori, kazao je portparol SPO Ivan Kovačević”.
Glas javnosti, 5. 8. 2000. godine
„Koštunica ne može biti kandidat ne samo SPO, nego bilo koga ko ima savesti. Sutradan, nakon što je u Budvi pucano na mene, Koštunica je, u Beogradu, izjavio da ja razbijam opoziciju i da zloupotrebljavam jednu, kako je rekao, privatnu nesreću u političke svrhe. Sramota! Nisam ja pao niz stepenice, nego su teroristi Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja došli u Budvu i pucali u mene“, kazao je predsednik SPO.
Beta, 14. 8. 2000. godine
„Od svih predsedničkih kandidata jedino Vojislav Mihailović može odbraniti Kosovo, jer nudi jasan koncept preuređenja odnosa između Srbije i Crne Gore, a gubitkom Crne Gore automatski bi palo Kosovo, kazao je Drašković”.
Godinama kasnije, Drašković govori da je tada opoziciji bio cilj da uništi SPO.
Politika, 14. 1. 2020. godine
“Preživeo sam te pucnje ali ne i pucnje prijatelja sa kojima sam osnovao DOS. Pustili su priču da atentata nije ni bilo, nego da sam pucao sam u sebe da bih podigao politički rejting u okviru DOS-a i za SPO prigrabio još više poslaničkih mandata. Tu morbidnu priču sa radošću je prihvatila režimska propaganda. Za kratko vreme, počelo je masovno osipanje SPO. Nisam mogao da dođem u Srbiju, a Srbija je verovala u te priče, pa je nekoliko stotina hiljada tradicionalnih birača prešlo u DOS iz koga su izbacili SPO. Pustiće i lažnu priču da oni nisu izbacili SPO iz DOS-a posle budvanskog atentata, nego da je to bila moja odluka – da napustim koaliciju koju sam osnovao. U knjizi Vilijema Montgomerija, objavljenoj posle 5. oktobra, možete naći njegovo svedočenje da je u Budvi, posle atentata na mene, razgovarao i sa mnom i sa Đinđićem i da sam ja pristao da povučem kandidaturu Voje Mihajlovića za predsednika Srbije i da podržim zajedničkog kandidata DOS-a Vojislava Koštunicu. I da je Mongomeri, posle razgovora sa mnom, otišao do hotela „Avala” i rekao: „Dogovoreno, Vuk pristaje”. Đinđić je odgovorio: „Mi Vuka u DOS-u ne želimo!”. Čestitajući građanima Srbije Novu, 2001. godinu, Đinđić je doslovce rekao: „Ne znam šta je naš veći istorijski trijumf. Da li pad Slobodana Miloševića ili slom SPO”.
Krajem 2000. stranku je napustio dotadašnji istaknuti funkcioner, advokat Borivoje Borović, koji je osnovao Narodnu stranku – Pravda.
Na izborima u decembru 2003. godine SPO je nastupio u koaliciji sa Novom Srbijom i od 22 mandata koliko je pripalo koaliciji, osvojio je 13 poslaničkih mesta. SPO je u Vladi Srbije dobio ministarstva za trgovinu, turizam i usluge, za dijasporu i za kulturu. U maju 2004. Vuk Drašković izabran je za ministra spoljnih poslova Srbije i Crne Gore, a od maja 2006. godine obavljao je funkciju prvog ministra spoljnih poslova nezavisne Srbije.
Krajem 2004. došlo je do raskola između Draškovića na jednoj i saveznih i republičkih poslanika na drugoj strani.
B92, 17. 12. 2004. godine
“U pismu upućenom Draškoviću funkcioneri te stranke, zajedno sa ministrom Bojanom Dimitrijevićem, nezadovoljni su poslovanjem i kadrovskom politikom koju SPO vodi. Poslanici SPO, među kojima i dva potpredsednika stranke, Veroljub Stevanović i Vojislav Mihajlović u pismu objavljenom u dnevniku ‘Kurir’, navode da je stranka nenamenski potrošila 136 hiljada evra dobijenih iz republičkog budžeta dok pojedini odbori u unutrašnjosti nemaju ni za komunalne usluge i telefonske račune. Dok član rukovodstva SPO-a i ministar trgovine u Vladi Srbije Bojan Dimitrijević, tvrdi da je potpisao pismo kojim se ‘traži demokratizacija stranke ali se ne optužuje i njen predsednik, centrala stranke osudila je postupak svojih republičkih poslanika koji su, kako je saopšteno, u javnosti ‘izricali neistine’ na račun njenog lidera Vuka Draškovića. Prema oceni struje u SPO koja je lojalna Draškoviću pobunjeni poslanici su zapravo ogorčeni jednoglasnim zahtevom Glavnog odbora da u Skupštini Srbije ne budu obični statisti i čuvari svojih mandata. GO je zabranio poslanicima da glasaju za Zakon o poslaničkim privilegijama, što je presudno doprinelo pisanju pisma novinama, a ne organima SPO’, ocenjuje se u saopštenju.”
Vreme, 14. 4. 2011. godine
“Stranka je osnovana 14. maja 2005. na Ravnoj gori, posle podele u Srpskom pokretu obnove, zbog neslaganja jednog dela članstva sa rukovodstvom Vuka Draškovića i njegove supruge Danice Drašković. Od trinaest narodnih poslanika SPO-a u Narodnoj skupštini, devetoro njih je prešlo u SDPO.”
Na izborima u maju 2012. godine SPO je nastupio na listi “Preokret – Čedomir Jovanović”. Kada je saopštena odluka o toj koaliciji usledile su nove burne reakcije u stranci i zahtevi za smenu Draškovića.
Politika, 13. 1. 2012. godine
“Borskom odboru SPO, koji je zatražio smenu Vuka Draškovića, lidera SPO, juče se pridružilo i nekoliko predsednika odbora beogradskih opština i odbornika. U jučerašnjem zahtevu ostavka se traži zbog „sveopšteg stanja u SPO”. Potpredsednik stranke Aleksandar Jugović izjavio je da je to saopštenje falsifikat „i lažno predstavljanje, jer su neki od potpisnika smenjeni ranije, dok su neki demantovali da su bilo šta potpisali”. Previranja u SPO počela su posle odluke Vuka Draškovića da potpiše dokument LDP-a „Preokret”. Strasti su se primirile posle sednice GO SPO, na kojoj je smenjen potpredsednik Srđan Srećković. Tu sednicu napustila je Sanja Čeković, drugi potpredsednik, zbog načina na koji je Srećković smenjen.”
Približavanje Vučiću
Koalicija “Preokret” osvojila je 6,52 odsto glasova (19 poslanika), a SPO je dobio četiri poslanička mandata. Posle tih izbora došlo je do promene vlasti u Srbiji, Tomislav Nikolić postao je predsednik Republike, a Srpska napredna stranka i Aleksandar Vučić najjači akteri na političkoj sceni. Drašković je pokazao razumevanje za novu vlast, naročito za Vučića, upoređujući njegovu političku promenu sa svojom.
Vreme, 13. 9. 2013. godine
“Verujete li u tu transformaciju koju su doživeli ljudi na vlasti i da li je njihovo evropsko opredeljenje iskreno?
Neki od njih se nikada više ne mogu vratiti na staro, prešli su liniju preko koje nema povratka nazad i to je dobro. Imate i danas među hrišćanima, hrišćanskih mudžahedina koji uopšte ne priznaju svetog Pavla, zato što je pre toga bio Savle koji je počinio najstrašnije zločine nad hrišćanima. Imate u SAD ekstremiste koji govore da je Abraham Linkoln odglumio ukidanje ropstva, jer je kao mladi rendžer bio veliki mrzitelj crnaca.
Hoćete da kažete da je Aleksandar Vučić kao apostol Pavle?
On ima vlast, ima veliku priliku i veliku odgovornost da dokaže tu transformaciju. O tome pričajte s njim, a ja ću vam reći da sam i sâm sredinom devedesetih godina doživeo transformaciju. Pre formiranja višestranačja i na samom početku devedesetih, izgovarao sam neke neodmerene i prejake reči. Ali, onoga trenutka kada sam shvatio da je Jugoslavija u opasnosti, da bi ovde mogla da usledi kasapnica i da kormilari Srbije vode narod u najveću nacionalnu tragediju sa svojom antievropskom i antizapadnom politikom, sa neprihvatanjem realnosti da je pao Berlinski zid, odbijanjem prilike da Srbija postane demokratski Pijemont jedne reformisane Jugoslavije, trovanjem naroda tezom da je pad Berlinskog zida pobeda antipravoslavne koalicije Berlin–Vatikan–Beč, i da je pad Berlinskog zida osveta Srbima za Prvi svetski rat... Naravno da sam stao na čelo pokreta otpora tom nacionalnom kanceru koji je pobedio. Kancer je pobedio, evo rezultata! Rekao sam već kako je završen srpski XX vek.”
Neki od njih se nikada više ne mogu vratiti na staro, prešli su liniju preko koje nema povratka nazad i to je dobro. Imate i danas među hrišćanima, hrišćanskih mudžahedina koji uopšte ne priznaju svetog Pavla, zato što je pre toga bio Savle koji je počinio najstrašnije zločine nad hrišćanima. Imate u SAD ekstremiste koji govore da je Abraham Linkoln odglumio ukidanje ropstva, jer je kao mladi rendžer bio veliki mrzitelj crnaca.
Hoćete da kažete da je Aleksandar Vučić kao apostol Pavle?
On ima vlast, ima veliku priliku i veliku odgovornost da dokaže tu transformaciju. O tome pričajte s njim, a ja ću vam reći da sam i sâm sredinom devedesetih godina doživeo transformaciju. Pre formiranja višestranačja i na samom početku devedesetih, izgovarao sam neke neodmerene i prejake reči. Ali, onoga trenutka kada sam shvatio da je Jugoslavija u opasnosti, da bi ovde mogla da usledi kasapnica i da kormilari Srbije vode narod u najveću nacionalnu tragediju sa svojom antievropskom i antizapadnom politikom, sa neprihvatanjem realnosti da je pao Berlinski zid, odbijanjem prilike da Srbija postane demokratski Pijemont jedne reformisane Jugoslavije, trovanjem naroda tezom da je pad Berlinskog zida pobeda antipravoslavne koalicije Berlin–Vatikan–Beč, i da je pad Berlinskog zida osveta Srbima za Prvi svetski rat... Naravno da sam stao na čelo pokreta otpora tom nacionalnom kanceru koji je pobedio. Kancer je pobedio, evo rezultata! Rekao sam već kako je završen srpski XX vek.”
Beta, 2. 6. 2020. godine
“Veoma visoka primanja za srpske standarde imaju članovi Odbora direktora NIS-a, koji su tamo postavljeni kao predstavnici države. Taj posao već šest godina obavlja i Danica Drašković, supruga lidera SPO Vuka Draškovića, koja je inače penzionerka od 1996. godine. Na funkciji članice Odbora direktora NIS-a Draškovićeva mesečno zarađuje 771.000 dinara, a njena penzija iznosi 40.000 dinara. Ona je prethodno bila i članica Upravnog odbora NIS-a, a kako je objavljeno u njenoj biografiji, radila je na poslovima finansija u banci, na pravno-ekonomskim poslovima u privredi i kao gradski sudija za prekršaje u Beogradu. Vlasnica je izdavačke kuće ‘Srpska reč’.”
Komentarišući proteste koji su organizovani posle predsedničkih izbora 2017. Drašković je na Tviteru napisao: “Ja sam devedesetih plaćao demonstrante, CIA mi dala vilu na Ženevskom jezeru. Sada, novi demonstranti, a stari inkvizitori”.
Dodao je: „Onda CIA, sada Soroš. Onda Velika Srbija, sada Majka Rusija. Izgubljena četvrtina veka“. Usledile su salve napada, a potpredsednik SNS Miloš Vučević izjavio je da ta stranka očekuju od SPO da se što pre izjasni: “Očekujemo jasan stav SPO da li su u koaliciji sa SNS ili se pridružuju Jankoviću, Jeremiću, Raduloviću i Obradoviću. Nije moguće sedeti na dve stolice istovremeno”.
Odmah se oglasio potpredsednik SPO Aleksandar Čotrić koji je objasnio da Drašković nije mislio na Vučića, već na ljude iz „nekih službi koji tako optužuju demonstrante i manipulišu onima koji šetaju“. A i sam Drašković pružio je objašnjenje.
Danas, 12. 4. 2017. godine
“Ti inkvizitori su nereformisane i nerazvlašćene Službe bezbednosti iz 90-ih i njihova moćna mreža. Nisam sa njima u koaliciji, nego se, koliko mogu, borim protiv njih. Aleksandar Vučić je probudio nadu u slom tog Levijatana, kada je odlučno zaokrenuo ka Evropi i kada je najavio otkrivanje i procesuiranje svih zločina Službi bezbednosti, zločina državnog terorizma, od ubistva novinara Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović i Milana Pantića, pa do masakra nad srpskim mladićima u kafiću „Panda“ u Peći. Snažno sam ga podržao. Snažno sam podržao njegovu bitku za sporazum sa kosovskim Albancima, strateško pomirenje i partnerstvo Srba i Bošnjaka, ekonomsko sjedinjavanje država nastalih na razvalinama Jugoslavije. Nažalost, inkvizitori o kojima govorim sprečavaju ostvarenje ovih velikih ciljeva.”
Danas, 9. 3. 2021. godine
“Ništa danas nije za poređenje sa onim što se dešavalo pre tri decenije. Danas je strateško opredeljenje Srbije članstvo u EU, a 9. marta 91. demonstrirali smo protiv režima koji je, odbijajući ponudu Amerike i Evrope da se, odvezana od komunističkog nasleđa, Jugoslavija pridruži NATO alijansi i Evropskoj zajednici, režirao krvoproliće u državi. Sličnosti ima u nastojanjima mnogih da se okrenemo protiv Zapada i u njihovim nadama da se EU raspada, Amerika propada, a Rusija osvaja Balkan i crta granice Velike Srbije. Mnogo je i medija koji liče na medije iz devedesetih, ali je mnogo i medija kakvih nije bilo devedesetih. I ono što je slično veoma je drukčije slično.”
Naslovna fotografija: FoNet/Nenad Ðorđević
Korišćena arhiva izdanja: „Politike“, Borbe“, „Večernjih novosti“, „Vremena”, NIN-a, “Duge”, “Srpske reči”…
