Trifunović: Vlast uspešno podelila društvo i sad nas gura u sukob

Da li je afera “cepanja zastave Srbije“, odnosno vređanje zastave “pod kojom su ginuli naši preci“, u kojoj je centralna ličnost glumac Bane Trifunović, samo “loša predstava“ ili je reč o „staljinističkom lovu na izdajnike i neistomišljenike“, kako je to ocenio reditelj Kokan Mladenović? Što god da je od navedenog, indikativno je da, posle skoro godinu dana, koliko se igra predsstva Pad“ u režiji Kokana Mladenovića, a koja se bavi pogibijama radnika na gradilištima, bez sudskog epiloga, jedan policijski sindikalac, uz asistenciju poslanika iz SNS, “otkriva“ da Trifunović “cepanjem zastave Srbije na kraju predstave“ unižava, inače uvaženu državu, te je podneta i krivična prijava. To što se u predstavi nikakvo cepanje zastave ne dešava jedan je par rukava, a drugi je, da se u 21. veku, Srbija može podičiti hajkom na glumca zbog uloge.

U intervjuu za podcast Istinomera “U mikrofon“ Bane Trifunović kaže da “vlast, kada je reč o ciljnoj grupi, ne pravi loše predstave jer svaka njihova predstava ima svoju publiku i svoj cilj“. „U svim tim aferama koje kreiraju moraju nešto da zabašure, i da drže te svoje pod kontrolom sa informacijama da tamo postoje neki neprijatelji, izdajnici, lopovi, Đilasi, Šolaci, Trifunovići“, objašnjava sagovornik Istinomera primećujući da je “kada je o napadu na njega lično reč predstava vlasti uspela jer su zbog potpune kontrole medija morali da smisle nešto da zabašure sliku sa jahte Radoičića, Rakića i Pacolija“ i da je on bio idealan da pokrije tu sliku.

Imate li ideju kako su došli do toga da, posle godinu dana koliko se predstava igra, izvuku iz nje detalj, koji je pritom pogrešan?

Ja to ne znam, ali to veče kada smo igrali predstavu u Leskovcu, sve je prošlo zaista fantastično i ljudi su bili oduševljeni. Međutim, kasnije je nastala priča kako su ljudi navodno napuštali predstavu. To je neistina jer su bile ovacije, aplauzi. Ono što ja znam je da je to veče, posle predstave, neki lokalni dopisnik RTS-a rekao nekim ljudima koji su tamo bili “e to nije u redu“. Kasnije mi je jedan čovek, koji je ostao posle predstave rekao “meni se sviđa predstava, meni se sviđa sve što ti radiš i pričaš, možda mi je malo zasmetalo to sa zastavom“. On je tada napomenuo da su pod tom zastavom neki i ginuli, na šta sam ja rekao da su pod tom zastavom neki krali i ubijali i da oni prljaju svoju zastavu. Tako da su se sad ovi uhvatili za to i mislim da im je ta rečenica bila bitna da nastave da dokazuju da sam ja to uradio, iako nisam, a sada mi je možda žao što nisam.

Da li stvarno očekujete da se pokrene neki ozbiljan postupak u kome bi se na sudu ovo razmatralo?

Ja bih voleo.

Imajući u vidu da je pokretač teme, čovek iz nekog policijskog sindikata, rekao da nije sad važno da li ste vi pocepali zastavu nego baš to da ste rekli javno da biste je pocepali.

U tužbi koju je poslao, koja je besmislena i glupa, piše zbog kršenja člana 173. Krivičnog zakona, zbog cepanja zastave u predstavi “Pad“, a kao dokaz naveo je novinske članke i isečke iz novina, to su njegovi dokazi.

A isečci su iz tabloida, pretpostavljam?

Naravno, “Informera“, „Srpskog telegrafa“ i ne znam više kojih, još par su mi ih posle poslali i to ne želim da uzimam u ruke. Ja bih voleo da to neki tužilac prihvati i da se pojavim na sudu zbog toga. Verujem da će to da odbace jer je besmileno i glupo. Oni su završili svoj spin sa ovim dokle su stigli i mislim da su oni time pokrili jahtu i da je ona već zaboravljena.

INTERVJU SA BRANISLAVOM TRIFUNOVIĆEM MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

Sad imamo nove događaje, koji se nižu, na primer hapšenje uzbunjivača i to se dešava nekako paralelno sa napadima na vas…

Zato kažem svaki dan se nešto dešava i oni sad ne mogu baš svaki dan da smisle nekog izdajnika, ali sam se ja tada namestio i ja sam čak idealan, jer sam čovek koji nije ni u jednoj stranci, ali govorim javno o svemu. Inače sam shvatio u toku protesta da ljudi kojima se ja obraćam, koji mene razumeju, nisu članovi ni jedne stranke i ne podržavaju ovu vlast.

Ali ni opoziciju?

Ni opoziciju. To je taj broj ljudi za koji sam takođe shvatio da nije mali. I to sam pokušao da objasnim opoziciji govoreći na protestima, ali i van protesta, u intervjuima, da postoji taj broj ljudi koji moraju da pridobiju, ali oni ne znaju kako da pridobiju te ljude.

Ali, ako govorimo o “cepanju zastave“ da li na takve optužbe ima racionalnog odgovora? Šta je argumentacija u temi koja nema dodira sa racionalnim?

Ja sam bio dan-dva u dosta neprijatnoj situaciji. Nisam znao odakle da počnem, jer prvo mi je užasno bilo glupo da pričam da ja nisam cepao zastavu da je neko drugi “pocepao“, zastavu jer u predstavi je reč o rašivanju koje radi devojčica od 16 godina, koja će biti naša koleginica i koja je predivno dete i pretalentovano, i onda su me stavili u užasno neprijatnu situaciju da kažem nisam ja, ali ako to kažem, onda je neko drugi.

Postavili su vas u defanzivnu poziciju.

A suština je u stvari da ja branim svoj posao. Recimo, u predstavi “Zoran Đinđić“, koristili smo zastavu za neke druge stvari, ali jasno govoreći o čemu se radi i zašto. U stvari ideja je samo da, kao što rekoh, branim svoj posao i da branim svoj umetnički stav, koji čak i po zakonu imam pravo da branim.

Ali kada to činite, kada branite svoj umetnički stav i slobodu kome se vi zapravo obraćate? Na početku ste rekli da se oni obraćaju svom biračkom telu, sa izmišljanjem te afere, a kome se vi obraćate?

Ja se obraćam onima koji me pitaju, ali to su ljudi koji razumeju. Problem je inače u komunikaciji sa ljudima u ovoj zemlji. Čak i u pozorištu kada pravimo predstave koje pravimo poput “Beton mehale“, “Pad-a“ “Dogvil-a“, “Doktora Nušića“, koje imaju neku političku konotaciju, mi se takvim predstavama obraćamo “našima“, što jeste problematično, ali je tako. Tako je, jer ja ne mogu da igram predstavu za ljude koji nisu ušli u pozorište i koji glasaju za Vučića. To je jedno vrzino kolo u koje smo zapali, ali mi imamo dužnost i obavezu da o tome pričamo i govorimo. I onda kada ja to objašnjavam jasno mi je da objašnjavam ljudima koji to razumeju. To je kucanje na otvorena vrata, i depresivno je na neki način, ali je tako. Mene niko nije zvao sa RTS-a da me pita šta se dešava, ili sa “Pinka”, jer njih to i ne zanima.

Kažete kako pravite predstave za “vaše“, za publiku koja razume. Može li se reći da to što opisujete zapravo predstavlja i sliku našeg društva koje je podeljeno po vertikali – za Vučića, protiv Vučića, mi i oni, bojkot i izbori, pa ako hoćete i za Handkea i protiv Handkea, crno bela slika bez sadržine između?

Nema ničeg između…I sam sam bio u situaciji, iako ljudi znaju da sam protivnik vlasti, da bivam optužen da radim za vlast, ako kritikujem opoziciju. To je ta vrsta polarizacije koja postoji. Mislim da je ova vlast uspešno sprovela tu akciju podele društva, bukvalne podele društva, koja je vrlo opasna, jer u takvoj postavci kada se pomešaju crna i bela ne nastaje siva, nego crvena. Vrlo krvavo i bolno.

To stvarno mislite, ili je to više metafora?

Nije metafora, to stvarno mislim i ako se ovako nastavi, a to sam pričao i pre šest godina, da će nas naterati da se bijemo, što je najopasniji mogući scenario za sve nas. Nema nas baš toliko da možemo da dozvolimo sebi luksuz da se bijemo, niti je to normalno i logično, ali taj sukob, polarizacija, ta mržnja u dokazivanju da je moje belje od njihovog, će dovesti do ozbiljne konfrontacije.

Sinoć smo gledali i na društvenim mrežama se vrti taj snimak Gorana Vesića koga jure aktivisti Saveza za Srbiju kroz Knez Mihajlovu, da li je to ta slika?

Zamislite sad imaginarni trenutak u kome ova vlast silazi sa trona i zamislite te ljude kako piju kafu negde na Vračaru? Sa svom mržnjom za koju su sami krivi, kad sve te afere koje kriju izađu na videlo….

Evo i Miloševićevi ljudi piju kafu i ništa im se nije desilo, naprotiv.

E to je druga stvar zato što ovaj narod koliko god da ne pamti ništa, te stvari pamti. Mi smo znali i onda da su se ovi presvukli i seli na tron, ali to je istorijska greška i ona se ne sme ponoviti i neće se ponoviti. Da me pogrešno ne razumete, ali da je 5. oktobra, ne daj bože, poginulo 200 ljudi, naglašavam ne daj bože, mislim da nikom ne bi palo na pamet da im dozvoli da se presvuku, jer bi iza sebe imao neku krv da pravda, koja je pala iz ubeđenja, u odbranu moralnog prava i principa, u borbi protiv neke nepravde.

Da je tako bilo, tok istorije bi bio svakako drugačiji. Međutim, da li je posledica toga, što imamo iste ili presvučene ljude, situacija u kojoj se naša deca bave problemima koje mi nismo rešili. Na primer, može biti predstava “Beton mahala“ u kojoj mladi iz Novog Pazara igraju praktično sami sebe živeći u problemima svojih roditelja.

Znam, ali mi ne možemo, zaista ne smemo da pogledamo budućnost dok ne raščistimo sa tim šta se dešavalo. Mi moramo da kažemo vrlo jasno šta je neko uradio u naše ime, ne pričam samo o srpskim zločinima, ja pričam generalno i o borbi za to novo društvo. Mi imamo neki podanički mentalitet koji nam ne dozvoljava da krenemo dalje. Kroz istoriju imamo tog jednog čoveka uvek se vezujemo za tog jednog čoveka, nikada se nismo vezivali za tim, ekipu, za ljude koji vode, nego za jednog čoveka. Zato što tražimo autoritet u tom jednom čoveku. Skoro sam gledao neku emisiju na HRT-u o tajnoj arhivi UDBE i naježio sam se. Recimo, oni su sada napravili emisiju šta je UDBA radila još od II svetskog rata. Prave zamenu teza, to nazivam “bacanjem sipinog mastila“, znate kada sipa napadne onda baci mastilo da bi pobegla. Oni su išli dotle da su pričali o tome kako Tito govori nekom katoličkom svešteniku 1943. godine da se maskirao u uniformu četničkog pokreta i da je konačno saznao šta Draža Mihajlović hoće da uradi, a hoće trećinu katolika da prebaci u pravoslavlje, trećinu katolika da protera, trećinu da ubije. Znači to ide dotle da mi, o nečemu što se desilo pre 60 ili 70 godina, sa čim bi trebalo da smo raščistili, i da znamo šta je šta i ko je ko, ne znamo. To je sad pod velom tajne i to je pod nekom misterijom i zato svi i to društvo tamo i ovo društvo ovde ne možemo da idemo dalje jer ne znamo šta se desilo.

Ili nećemo da priznamo.

Ili nećemo da priznamo i uvek ima ovih koji će reći ne, ali ovi su ovo, vidi šta je ovaj rekao, i uvek je ono, uhvati lopova. Stvarno mislim da je to neka metoda sipinog mastila.

Dok ste vodili proteste govorili ste da su nam oni poslednja šansa, potom ste rekli da smo izgubili tu bitku. Da li se danas dešava nastavak gubljenja bitke ili se nešto promenilo u međuvremenu?

Mi smo odavno izgubili ovu bitku. Ovo za šta se mi borimo su neke mrvice. Ja zaista mislim da su ti protesti i dalje važni, užasno važni. Svi ovi problemi sa hapšenjem uzbunjivača, rektorat i razni drugi su doveli do ipak nekog popuštanja vlasti, jer ljudi i dalje protestuju. Ova vlast je dovoljno kukavička da na svaku reakciju ljudi popušta, jer se plaši. Druga je tema što ona svojim veštim metodama kupovine ljudi, zastrašivanjem i ostalim održava mir i trudi se da sve deluje “kako treba“. To je vrzino kolo. Zato mi je drago što su ljudi juče došli Goranu Vesiću na promociju i u lice mu rekli da je lopov i da će se boriti protiv njega.

Šta bi vas ponovo izvelo na ulice?

Nešto konkretno.

Šta je konkretno, imali smo uzbunjivača koji je tajno uhapšen, da li je to konkretno?

Konkretne akcije, nešto što je… Nisam daleko od toga da se vratim subotom da šetam. Uopšte nisam daleko od toga. Cenim svakog čoveka koji šeta sve ovo vreme, meni je to izuzetno herojski i divno, ti čisti ljudi, koji šetaju svake subote i opet se vraćaju i opet ih ima sve više. Protesti su užasno važni koja god vlast da je, ali za ovu vlastu su najvažniji.

Šta se to promenilo da sad ponovo imate potrebu da izađete na ulicu. Šta je sad drugačije?

Nije se ništa promenilo.

Vraćamo se na “konkretno“?

Ne znam ni ja šta je konkretno. Konkretna mi je akcija blokiraćemo šta god, kao juče Centralni zatvor, dok se ovaj čovek ne pusti. Ja sam poslednji put bio na protestu kada je bio onaj miting ispred Skupštine, u aprilu. Hteo sam da vidim da li će se nešto konkretno dogoditi, na primer da sedimo tamo dok se ne ispuni to, to i to.

Ali, da li su građani danas nekako u drugom planu? Zimus su bili u prvom planu, a danas kao da su se ponovo vratili svojoj apatiji.

Ne bih se složio. Broj ljudi raste ponovo iz subote u subotu. Očigledno da postoji i dalje taj naboj. Ali ljudi koje ja znam, ljude koje sam viđao na protestu, na ulici, ti ljudi i dalje čekaju to nešto konkretno. Mi smo bili prodati onog dana kod Predsedništva, pa kao da blokiramo Predsedništvo, ali posle dva sata, ovi vajni lideri, kažu idemo do 29. novembra…tako da su izneverena očekivanja od velikih ciljeva. Mislim da se opozicija plaši velikih ciljeva, a narodu su potrebni veliki ciljevi.

Šta bi bio taj veliki cilj?

Ne znam. Veliki cilj je da blokiramo Skupštinu, sedimo ispred Skupštine dok nam ne ispune zahteve, veliki cilj je da tražimo od OEBS-a da samo njihovi posmatrači sede na svakom biračkom mestu, da se oslobode sve televizije i da nema izbora dok se to ne desi, ja mislim da je to veliki cilj.

Pa bojkot? Ali, imam utisak, da kada vi kažete bojkot i kada kaže bojkot deo opozicije, kao da istom rečju govorite o različitim stvarima?

Bojkot nije cilj, bojkot je samo most i u tome se možda razlikujemo. Njima to predstavlja cilj jer ne pokazuju, iako se o tome priča i diskutuje, šta mi radimo posle, kako mi dolazimo, šta je naš cilj, kako to radimo, šta se radi sa bojkotom. Zato kažem ajde da bojkotujemo, ajde da stojimo nas 17 ispred skupštine i da kažemo usvojite ovo, mi hoćemo na izbore, građani hoće izbore.

Koje su “vaše“ političke opcije?

Ja više nemam političku opciju.

Ako se ostvare ti izborni uslovi ko je taj koji….

…ja ne znam za koga bih glasao zaista, daleko sam od bilo koje stranke u Srbiji, jako sam daleko.

Čak ni za Pokret slobodnih građana?

Čak ni za Pokret slobodnih građana. Zato što sam to obećao javno, nema to veze sa Sergejem više, nego sam javno obećao, da više nikad nikog neću podržati.

Vi ste u NIN-u rekli da su vama nudili takođe nešto što se moglo protumačiti kao mito – smiri se ajde vodiću te kod ovog, onog, daće ti koliko treba.

Jeste, sve to stoji, niko me nikad nije zvao.

Da li vam je palo na pamet da to prijavite?

Ne može tako jer to je ja i taj, i tu nema dokaza. Vi to možete da samo pričate, on će reći nisam, ja ću reći jesi, kako ćemo optužiti tog čoveka? Nikako. To postoji. Vi sada kada pogledate polovina te opozicije je nekad izlazila iz svojih stranaka dva ili tri meseca pred izbore. Kako možeš da izađeš iz stranke tri meseca pred izbore ili mesec dana? Ne mogu da tvrdim, ali verovatno su imali neke ponude koje nisu mogli da odbiju. Ali to je nemoguće dokazati. A ni tužiteljku očigledno ne zanima to da razjasni jer je pod njihovom kontrolom, zato je začarani krug. Zato je meni drago da je Sergej hrabro izašao sa ovim što je rekao jer je bitno. Ajde sada da vidimo šta će da se desi. Očigledno da se ništa neće desiti, ali eto bar je počelo da se priča o tome. Mislim da će taj pritisak jednom dovesti do toga da će se pojaviti neko poput one rumunske tužiteljke koja će reći: “Čekaj, bre, više!“.

Da li je to vaša nada ili vaša želja?

Uf, nada je Pandorina kutija. Želja, želja. Ja ne znam da li taj čovek ili ta žena postoje, ja verujem da postoje, kao što postoji puno ljudi po tim kancelarijama, koji su besni, ljuti, tapšu me po ramenu, ali nemaju dovoljno hrabrosti da izađu i da kažu ili da urade.

Rekli ste i zimus kada ste vodili proteste, da ste se osećali kao najusamljeniji čovek na planeti i da vas je dosta prijatelja napustilo ili nazovi prijatelja iz raznih razloga. Ali u kontekstu i ovih napada, vi hrabro nastupate u medijima, kažete šta mislite, ali kada se vratite kući i kada ostanete sami sa sobom kakva su vaša lična osećanja u pogledu svega što vam se lično dešava?

Ne daj bože. Bilo je, evo, sad nisam nešto puno pričao o tome ali činjenica je da sam tokom tih protesta bio jezivo usamljen u jednom trenutku.

Šta to znači usamljen?

To znači da sam mislio da će me moji ljudi podržati. Nekako sam mislio da pričamo o istoj stvari, da se borimo za istu stvar i da nije važno ko je protiv, nego je važno zašto se borimo kao i za ovo sad oko zastave. Recimo, pet dana se niko nije javio čak i ljudi koji su gledali predstavu, osim Kokana Mladenovića i Marčela koji su javno istupili i rekli šta su imali. Moram priznati da me je Marko Šelić rasplakao jer je napisao “ja sam spreman da poginem za ovog čoveka”. Kokan Mladenović, moj prijatelj je napisao ono pismo, i niko više.

Posle Udruženje dramskih umetnika, kratko saopštenje.

To se desilo pet dana kasnije u jednom vrlo šturom i netačnom saopštenju. Netačnom u smislu da ne brani profesiju nego saopštavaju da nije istina da sam ja cepao zastavu. Sramota me je. Mislim da je Udruženje moralo da izađe i da kaže da je to naše pravo i da ćemo ga braniti do kraja.

Šta mislite zašto je to tako, imam utisak da se malo taj strah ipak razbio, a ljudi nisu reagovali?

Ne znam da li je strah ili nerazumevanje. To uopšte ne mogu da shvatim i dalje mi nije jasno. Razmišljajući tada na protestima i u kontekstu ovog oko zastave, ja sam shvatio da je ljude nemoguće promeniti. Znam to odavno, ali sam ipak mislio….Ali ja neću očigledno uspeti, jer šta god da radim, osim ako batalim sav svoj posao i počnem da se bavim politikom, neću moći da promenim ništa, jer očigledno nisam u stanju. Nisam u stanju čak ni da “mojim ljudima“ – mojim prijateljima, mojim poznanicima iz moje branše, ljude umetnike koji razumeju to u čemu živimo, objasnim, jer ako oni nisu u stanju da izađu i da dignu svoj glas, braneći sebe, a ne mene, onda ne razumeju to što rade.

Kakav je u stvari vaš lični doživljaj toga, vaše lično osećanje?

Ja sam lično razočaran. Ne politički, nego razočaran u te ljude. Srećom kada se sve ovo izdešavalo, nemam puno prijatelja, imam te prijatelje koje imam i ti ljudi su uz mene, ali razočaran sam u takav način shvatanja života. Kako da kažem, kada se baviš umetnošću postaviš sebi 300 hiljada pitanja dnevno. Ako hoćeš da napraviš neku predstavu moraš sebi da postaviš prepreke, pa da ih preskačeš, pa da pitaš da li je ovo, da li je ono, i u tom smislu ne mogu da razumem da umetnici koji shvataju ovo što se desilo i shvataju da je to grozno i jezivo, ne dignu svoj glas. To me razočarava, kao čoveka koji se bavi umetnošću.

“Ne mogu ništa da promenim osim da uđem u politiku“, da li ste o tome razmišljali ili?

Prolazilo mi je kroz glavu, ali sam shvatio da ne mogu. Nisam spreman na tu vrstu kompromisa. Politika jeste pravljenje kompromisa, ali ovde kompromisa nema. Mislim da smo mi pod okupacijom i sa okupatorom ne možete da napravite kompromis. Zato je meni nezamislivo, da sam sada neki opozicioni lider, da sedim, a da preko puta sedi, recimo, Maja Gojković. I sad, Maju Gojković, zbog kompromisa, pokušavate da ubedite da morate da dišete. Meni je to grozno, ja mislim da se o tome ne razgovara. Meni je to na nivou ljudskog dostojanstva nenormalno, kao “hajde, Majo i gospodine Martinoviću, hajde da razgovaramo da li ja mogu da dišem”.

Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović