Trijumf srca

Čuvam sve račune koje plaćam državi, pa i drugi primerak opšte uplatnice kojom smo nas dvoje – podstanara – 2. aprila ove godine uplatili novac na žiro-račun, otvoren u humanitarne svrhe. Skroman doprinos za ono što je na uplatnici pisalo u stavci „svrha uplate“ – Srce za Tijanu. Za operaciju srca osmogodišnje Tijane Ognjanović u Hjustonu bilo je potrebno 710.000 dolara. Država ih nije imala, kao što nema ni sve ostalo što bi je činilo državom. Tijani i njenim roditeljima pomogli su dobri ljudi. Mnogo dobrih ljudi. Bila je to samo jedna od retkih pobeda pojedinaca nad državom. Tri meseca kasnije, 15. jula, iz Hjustona je stigla tužna vest – Tijana, nažalost, nije uspela.

Tu se nemio događaj nije završio. S njegovim nastavkom suočeni smo poslednjih nekoliko dana, mediji nas obaveštavaju o novcu, uplaćenom na žiro-račun, namenjenom Tijaninom izlečenju. Bombastični naslovi – najpre tabloidne štampe – zatrpali su medijski prostor nečim što bi se moglo svrstati u rubriku „senzacionalno, frapantno, užasavajuće…“. Informacije govore o zloupotrebi novca prikupljenom za Tijaninu operaciju, navodnoj prevari, upletenosti nekih političara u monetarna muljanja… i još ponekim nepodopštinama nekompatibilnim s humanitarnom akcijom. Mediji kažu i da je na računu bilo dvostruko više novca – 1.463.000 dolara – od onog potrebnog za operaciju srca i da mu se negde zameće trag. Ne znamo da li je to istina?! Tužilaštvo je, po službenoj dužnosti, pokrenulo istragu protiv Tijaninih roditelja, Jelene i Nebojše Ognjanović.

Osim što je u neverici, javno mnjenje je i polarizovano, ne zna kome da veruje. Dok jedan deo javnosti štiti porodicu Ognjanović od medijskog progona i daje joj podršku ne želeći da veruje da se neko ljuto poigrao sudbinom nedužnog deteta, drugi pita da li je tako nešto moguće, i zbog čega se roditelji Ognjanović danima nisu oglasili da odbace optužbe, ukoliko one nisu tačne. Oglasili su se tek posle nekoliko dana, u jednom nedeljnom listu, isključujući svaku pomisao da je s prikupljenim novcem bilo mahinacija. Tijanin otac Nebojša izjavljuje nešto što je – kao i vest o malverzaciji – frapantno: „Kada bismo mi ispričali kroz šta smo prošli boreći se za Tijanu, cela Vlada bi pala. Ne znam kome se sve nismo obraćali za pomoć. U nekim trenucima je bio neophodan samo jedan potpis da bi naša ćerka otišla na lečenje. Zar nas sada optužuju zato što smo se borili za svoje dete? Zašto neko ne optuži državu koja je nije poslala na lečenje? Koliko je još takve dece…“.

Ognjanović je izgovorio upravo ono što javnosti nije jasno, a o čemu zahteva istinite odgovore: šta se krije iza kulisa priče zbog koje bi pala Vlada; ko je taj koji je jednim potpisom mogao da reši sudbinu deteta; da li je strah od obelodanjivanja nečijih imena veći od časti imena porodice koja je onog dana u Hjustonu izgubila sve; da li je porodicu neko moćan ucenjivao?… itd… Moglo bi se more pitanja postaviti. Ono što, između ostalog, u javnosti budi sumnju jeste i nedorečenost kojom se Ognjanovići brane od medijskih napada. Obaška, zakasnela reakcija na optužbe koja dodatno raspiruje sumnje. Ima i onih koji kažu da se to kojim slučajem, i ne daj bože, dogodilo njima, zubima bi pokidali one koji – podižući tako tiraže – šire laži, fabrikuju aferu i spletkare na temeljima porodične tragedije.

Tragedija, međutim, dobija šire razmere ukoliko su navodi koje saznajemo iz medija tačni. Ona će biti jednaka onoj koju iz bliske prošlosti poznajemo kao „slučaj Kovačević“. Svi ga se sećamo, da, onaj Miladin Kovačević koji je u maju 2008. godine pretukao američkog državljanina, zbog čega nam je država iz džepova otela sitninu ne bi li nakupila gotovo million dolara za otkup njegove krivice pred američkim sudom. Nije mu bilo dovoljno divljanja, ovih dana obnovio je gradivo pljuvanja, rvačkog zahvata i šutiranja protivničkog igrača na košarkaškoj utakmici u Smederevu. Zbog tih „sitnica“ kažnjen je s 34.500 dinara(!). Za slučaj da tu sumu nema, može da javi broj žiro-računa na koji da mu uplatimo humanitarnu pomoć za kauciju. E, to je taj kog su, posle „pobede“ nad građaninom Amerike, radikali raširenih ruku dočekali u skupštinskim klupama, da ga, kao u cirskuskoj šatri, pokažu ostalim parlamentaracima i – u direktnom televizijskom prenosu – narodu koji je trebalo da se divi onom koji je pesnicama naplatio narodni mukotrpno plaćen PDV. Taj kojem je država platila razbojništvo. Onda je kasa ostala prazna za spas Tijaninog srca.

Niko, siguran sam, ne želi da se nešto slično ponovi, kao što postoji i nada da su transakcije novca za Tijaninu operaciju čiste i po zakonu. U ovom slučaju, istina je jedino merilo čistote morala porodice Ognjanović, zato neka nam kaže istinu zbog koje Vlada treba da padne! Zbog dece koja, kao i Tijana, čekaju pomoć dobrih ljudi; zbog dobrih ljudi, podanika loše države; zbog Tijane i njenog srca. Ako Vlada i doživi politički „infarkt“, odavno mu je bila sklona. To je najmanje što bi moglo da je zadesi. Bio bi to trijumf srca za koje smo se borili.