Trovačnica
Oduvek smo sumnjali da nas neko truje – a nije onaj naturalista Emil Zola – pa je i prirodno i ekološki da se sumnje potvrde, s obzirom na to da je ovih dana otrov vidljiviji nego ikada. Jer, ovo jeste zemlja otrovana svim i svačim, uglavnom proizvodima bolesnog uma i prljave savesti. Dišemo vazduh zagađen emisijom izduvnih gasova, gazimo zemlju kontaminiranu osiromašenim uranijumom, pijemo tvrdu vodu i aflatoksično mleko i – najnovija vest kaže – jedemo mrcine od mesa.
Ako u navedeno neko ne veruje, haj’te da proverimo: nema jedinke pod srpskom kapom nebeskom koja ne pati od nekog oblika neke bolesti respiratornih organa; paradajz nam je plastificirana modifikacija nečega što je poznato kao povrće a uspeva samo na tlu koje je „đubrila“ NATO avijacija; pogledajte u bojlere u kojima je više kamenca nego vode, e, tako vam je i u bubrezima; ova afera s mlekom ne može da se „svari“ pa sve da je konzumirate i na cuclu; a specijalitet, jagnjetinu iz asortimana klaničnog otpada, u onom mleku, serviramo uz salatu od onog paradajza, opranog onom vodom. To se u ekologiji zove lanac ishrane. Prežive, naravno, samo najotporniji.
Pošto je ovo sa zagađenim mesom poslednja vest, sve ono prethodno je bajato. A meso je, kao, sveže. Jeste, u smislu upravo pristigle informacije. Tome u prilog govori i nekadašnji veterinarski inspektor Momčilo Cvetković, koji tvrdi da je smenjen iako je godinama prijavljivao nezakonitosti i nepravilnosti koje su štetile srpskim stočarima i bezbednosti građana, a sve po džepu budžeta Srbije. Cvetković je, kaže, otkrio i nelegalnu klanicu kroz koju je, na put bez povratka, prošlo hiljade pilića bez potvrde o vakcinisanju i pregledu mesa. Zbog brige o zdravlju životinja, koje će kasnije postati dekor na trpezi, Cvetković je tada, 2011. godine, smenjen. Nije hteo da potpiše papir koji neispravne šije, batake i krilca šalje u slobodnu prodaju. Znao je za jadac.
Ovoj gomili opasnoj po zdravlje – i opstanak srpske vrste – nedostaju podaci o kvalitetu i ispravnosti sira, kajmaka, putera, margarina, jogurta, kiselog mleka, pavlake i ostalih mlečnih proizvoda. Takođe, ne znamo ništa o kvalitetu pečenica, šunki, kobasica, krvavica, švargli, salama… Za viršle i paštete odavno se priča da su proizvodi degenerativnog porekla u koje se, osim mesa u tragovima, uvaljaju i krila od slepog miša, kandže nepoznatog porekla, rog od jednoroga i peraja. Gnjurca, ne ribe. Sve je, dakle, pod sumnjom, creva i mozak, svest najviše. Valjda su beli bubrezi zdravi?!
Pošto već pomenusmo svest, da, na kraju, začeprkamo i po njoj. Ona je, zna se, na najnižem stupnju poznatom kao koacervatna kapljica. Kompatibilna sa imenicom koja joj slovno veoma liči, uz dodatak jednog slova a. To što takve svesti i savesti mogu da proizvedu, ne može nijedna klanica mesnog otpada. Takav produkt zagađuje ono malo preostale duše kojom svesno odbijamo da jedemo splačine. Onda, šta nam je činiti? Da se prekomandujemo međ’ vegetarijance? Pa da zobamo onaj kvaran kukuruz koje jedu i krave iz kojih se izmuze ono mleko? Ili da pasemo? Ili da čekamo da nam sve laboratorije sveta dostave analize koje će umiriti savest onih koji skrivaju podatke o pomijama kojima se hranimo. A do sledećeg susreta na ovom mestu nešto se mora jesti, ovakva štiva teško se vare na prazan stomak. Pošto trovačnica radi non stop, nadam se da će nove kolumne imati ko da čita.
