Ubistva novinara: Pravda spora ali nedostižna
Filipinska novinarka Marija Reša i glavni urednik Nove gazete Dmitrij Miratov dobili su nedavno Nobelovu nagradu za mir - ali razloga za slavlje je malo. Međunarodni dan borbe protiv nekažnjivosti zločina nad novinarima obeležavamo bez mnogo entuzijazma, što zbog kovida - 19, što zbog činjenice da ova nagrada ne menja ništa za novinarstvo i bezbednost novinara u globalu. Svakako, ovaj dan je “idealan” da se podsetimo one najcrnje statistike i zapitamo da li je previše optimistično nadati se da nekad u budućnosti neće biti potrebe za jednim ovakvim danom.
Od 1992. godine do danas, u celom svetu ubijeno je 2.107 novinara i medijskih radnika. Troje – iz Srbije. Radislava Dada Vujasinović pronađena je mrtva 1994. godine u svom stanu na Novom Beogradu. Slavko Ćuruvija ubijen je 1999. u dvorištu ispred ulaza u zgradu u kojoj je stanovao. A Milan Pantić – na kućnom pragu u Jagodini 2001. godine. Sva tri smrtna slučaja dogodila su se za vreme i neposredno nakon svrgavanja s vlasti Slobodana Miloševića.
Dada
U tridesetoj godini života, 1994. novinarka lista “Duga” koja je izveštavala sa ratišta i pisala o korupciji i organizovanom kriminalu, pronađena je mrtva u svom stanu.
Za koju godinu, ako ne bude napredaka u istrazi, navršiće se isto toliko godina kako se ne zna šta se zaista dogodilo – da li je Dada ubijena ili je izvršila samoubistvo lovačkom puškom, što je bila prvobitna zvanična verzija. Godine 2009. okružni javni tužilac u Beogradu prekvalifikovao je ovaj slučaj i pokrenuo pretkrivični postupak.
O Dadinom poslednjem danu života, 7. aprilu, pisao je pre deceniju sada već pokojni Miloš Vasić za nedeljnik “Vreme”. Živu ju je poslednji put video njen drugar – bila je uplakana i pili su zajedno viski. Nakon što će ga posle ponoći “izbaciti” iz stana, zvao ju je telefonom – ali se javljala samo telefonska sekretarica. Kada su je pronašli mrtvu, na podu, pored krvave fotelje i lovačke puške, bio je već 9. april.
Sve što se desilo nakon njene smrti sa slučajem nije dovelo do onog najvažnijeg – odgovora šta se tačno desilo. A iako je na 27. godišnjicu ubistva Ivana Rakočević, portparolka Višeg javnog tužilaštva rekla kako se postupak povodom smrti novinarke “sprovodi”, sudeći po izjavi Verana Matića, predsednika Komisije za istraživanje ubistva novinara od aprila meseca ove godine da “napretka nema” – ovaj slučaj nije ni blizu rasvetljavanja.
Slavko
Aprila meseca, ali 1999. godine, tokom NATO bombardovanja, u Beogradu je, nakon što je bio praćen od strane DB-a, nastradao novinar i vlasnik “Dnevnog telegrafa”, Slavko Ćuruvija. Za razliku od Dade, kod Ćuruvije nema dileme – ubijen je. I to na Uskrs 11. aprila, u Svetogorskoj ulici, ispred zgrade u kojoj je živeo. Pored njega je u tom trenutku bila i Branka Prpa, njegova nevenčana supruga.
Na suđenje za njegovo ubistvo čekalo se 17 godina. Suđenje četorici optuženih, nekadašnjih pripadnika Državne bezbednosti (bivši šef RDB-a Radomir Marković, bivši načelnik CRDB-a Beograd Milan Radonjić, nekadašnji glavni obaveštajni inspektor u Drugoj upravi RDB-a Ratko Romić i pripadnik rezervnog sastava RDB-a Miroslav Kurak) počelo je 1. juna 2015. godine. Međutim, za osobu koja je neposredno pucala u novinara navodilo se da je bilo NN lice.
Suđenje je bilo pri kraju januara 2019, kada je Tužilaštvo za organizovani kriminal predložilo sudu maksimalne kazne zatvora od 40 godina četvorici optuženih za ubistvo Ćuruvije. Marković i Radonjić su zatim prvostepeno osuđeni na 30 godina zatvora, a Romić i Kurak na 20. Apelacioni sud je ovu presudu ukinuo 2020. godine uz obrazloženje da je “prvostepeni sud prekoračio optužbu uvođenjem NN lica u taj slučaj”.
Suđenje je ponovljeno, postupak je završen krajem oktobra ove godine, a presuda bi trebalo da bude doneta 2. decembra.
Optuženi Radonjić i Romić negirali su krivicu, isto kao i Marković, dok je Kurak, koji je sada optužen kao direktni izvršilac, u bekstvu.
Milan
U novi milenijum ušli smo verovatno puni entuzijazma, ali je već pre kraja godine bilo jasno da nije baš tako. Pre nego što je Amerika doživela 9/11, “dan koji je promenio svet”, na srpskom tlu, tačnije u Jagodini, dogodio se jedan 6/11 – datum kada je ubijen novinar Milan Pantić, dopisnik “Večernjih novosti”.
Dvadeset godina od ubistva – kao i u slučaju Dade – napretka, izgleda, nema. Ipak, u ovom slučaju se, makar po rečima Verana Matića, zna ko su neposredni počinioci ovog ubistva – “naručena ekipa koja samo vrši likvidacije, koja nema nikakve veze sa motivom”.
Udruženje novinara Srbije saopštilo u aprilu da su izvršioci na slobodi “jer tužilaštvo nema dovoljno dokaza za sud”.
Napadi na novinare
Reporteri bez granica Srbiju su na indeksu medijskih sloboda u 2021. godini stavili na 93. mesto uz obrazloženje da je “Srbija zemlja sa slabim institucijama u kojoj lažne vesti šire senzacionalistički mediji koje podržava vlada i u kojoj su novinari izloženi gotovo svakodnevnim napadima koji sve više dolaze od vladajuće elite i prodržavnih medija”.
Podsetimo, nova-stara Republička javna tužiteljka Zagorka Dolovac je prošle godine u intervjuu za “Večernje novosti” ukazala kako “broj fizičkih napada na novinare i ugrožavanje njihove bezbednosti u stvarnosti značajno opada”. Ako bismo gledali samo podatke koje je imalo tužilaštvo – ona bi bila i te kako u pravu. Međutim, podaci Reportera bez granica i novinarskih baza (poput NUNS-ove baze napada na novinare koja beleži podatke od 2008.) daju nešto drugačiju sliku stvarnosti.
U Srbiji postoji Radna grupa za bezbednost novinara koja je u januaru ove godine postigla dogovor da se uspostavi sajt i aplikacija Bezbedni novinar i SOS telefon za novinare za pitanja ugružavanja fizičke bezbednosti, (0800 100 115), koji je aktivan od marta meseca.
Iz ove radne grupe istog meseca istupilo je nekoliko novinarskih udruženja “zbog ignorisanja napada i ugrožavanja sigurnosti novinara i medija u Srbiji”. To su: Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Nezavisno udruženje novinara Srbije, Asocijacija medija, Asocijacija onlajn medija i Poslovno udruženje Asocijacije nezavisnih lokalnih medija 'Lokal pres“ i Fondacija 'Slavko Ćuruvija'.
Napadi na novinare u svetu
Za ubistva novinara tokom poslednjih deset godina u 81 odsto slučajeva nije odgovarao niko.
Po broju nerešenih ubistava novinara prednjači Somalija (25), broj nerešenih slučajeva visok je i u Rusiji, a epitet najsmrtonosnije države za novinare ima Meksiko. Ovo su samo neki od podataka koje je u razgovoru za Glas Amerike iznela Gulnoza Said, predstavnica Komiteta za zaštitu novinara (CPJ), a koji su deo izveštaja koji ja CJT objavio nedavno.
Sem pomenutih, na listi 12 država sveta koje prednjače u nekažnjavanju ubica novinara nalaze se još i Sirija, Irak, Južni Sudan, Avganistan, Filipini, Brazil, Pakistan, Bangladeš i Indija.
Naslovna fotografija: Istinomer kolaž (Dada Vujasinovič, izvor: coe; Milan Pantić, izvor: OSCE; Slavko Ćuruvija, izvor: FoNet/Andrija Ilić)
