Umesto čestitke za Osmi mart

Nekad su se naše majke smejale uvelim karanfilima i proslavama na kojima su se najbolje provodile njihove muške kolege. Kasnije se ovim povodom progovorilo o tome da su žene ponekad šefovi, ali su direktori i vlasnici firmi mnogo češće muškarci. Isticali su se problemi nejednake zarade za isti posao ili večna nepravedna podela kućnih poslova. Danas smo došli u situaciju da se povodom Dana žena pitamo – sme li u Srbiji žena da se razvede, ili je time sebi potpisala smrtnu presudu? Da li je sledeća faza vraćanja društva unazad – kamenovanje „grešnice” koja se usudila da napusti muža? Hoće li naslovne strane novina i dalje imati pokvareno izvrtanje stvarnosti, pa će pisati kako da se desila „porodična tragedija” ili da je  ljubomorni muž nekoj „presudio”, sve tražeći dovoljan razlog i izbegavajući da jednostavno označe ubice kao ubice?  

„Stop femicidu” samo od nezavisnih

U takvoj atmosferi pojavila se vest da će državne institucije na svojim zgradama okačiti zastave „Stop femicidu”. Prema naslovu, mogao se steći utisak da će to učiniti oni najodgovorniji – MUP, Centri za socijalni rad, Ministarstvo pravde, a možda čak i Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju kako bi bar malo razjasnilo čemu uopšte služi. Ni blizu! To su učinili nezavisni – Poverenica za zaštitu ravnopravnosti i Zaštitnik građana, a kolege novinari su tu uvrstile i Kuću ljudskih prava koja je nevladina organizacija, kao i sedište Ujedinjenih nacija u Beogradu, što opet nije institucija Srbije koja donosi odluke.

Ostali nisu sledili primer, možda jer ne znaju šta je femicid, (jezik je uvek deo jednačine, realno manje razumljivo zvuči „Stop femicidu” nego „Prestanite da ubijate žene”), možda nisu sigurni da li će im neki šef podviknuti – „ako se pravi predstavnici vlasti nisu zainteresovali da budu protiv femicida, nemojte se ni vi mnogo praviti pametni”.

Osvrnućemo se samo na poslednji slučaj ubistva u centru Pirota, kao simbol, jer je ženu ubio bivši partner pucnjem u glavu, pred svedocima. On je uhapšen, saslušan, branio se rečima da se ničeg ne seća. Osnovni sud u Pirotu oglasio se saopštenjem u kojem poziva građane da imaju poverenja u nadležne organe, iako u istom saopštenju priznaje da je ubica imao zabranu prilaska žrtvi, da je već proganjao i da je bila žrtva nasilja. Ukratko, da su učinili sve – ali da je to bilo nedovoljno i neefikasno.

Reagovao je i Autonomni ženski centar rekavši da „ovakvo saopštenje Osnovnog suda u Pirotu šalje poražavajuću poruku svih ženama koje preživljavaju različite oblike porodičnog i partnerskog nasilja – da i pored prijave nasilja njihovi životi neće biti spašeni”. Uz podsećanje da Narodna skupština nije prihvatila predloge Autonomnog ženskog centra da se u Zakonu o sudijama i Zakonu o javnom tužilaštvu unese odredba po kojoj će se postupanje, odnosno nepostupanje sudije ili tužioca koje je dovelo do smrtnog ishoda smatrati težim disciplinskim prekršajem, istakli su da ipak očekuju disciplinske postupke protiv sudija i javnih tužilaca u Pirotu.

Oglasio se i gradonačelnik Pirota Vladan Vasić i pozvao građane da prijave nasilje, a institucije da brže reaguju. 

Na sajtu Ministarstva za brigu o porodici, poslednja vest o ministarki je kako je igrala šah krajem januara. Ministarstvo pravde  na naslovnoj strani ima izjavu ministarke o protestima ispred predsedništva, nešto o ustavnim amanadmanima i sliku sa predsednikom IO SNS uz vest da grade zgradu u Ubu. Ministarstvo unutrašnjih poslova ima izjave saučešća zbog nesreće u Grčkoj i kako je Bratislav Gašić dao krv. Na pitanja koja smo im poslali o femicidu nisu odgovorili, nisu čak ni poslali onaj službeni odgovor da su primili pitanja, ali da im je kratak rok, ili bilo koji drugi razlog. Centar za socijalni rad Vranje ima vesti o novom vozilu i 50 godina postojanja. Ako negde i ima neke reakcije – sakrivena je.

Poverenica: Nije pitanje zašto je žrtva ćutala, već zašto nikome nije mogla da veruje

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković izjavila je da bi svi u sistemu zaštite trebalo da rade svoj deo posla, da budu dobro koordinirani i naravno obučeni i senzibilisani za rad koji zahteva i znanje, ali i posvećenost, empatiju i razumevanje problema na pravi način.

„Reakcija nadležnih u trenutku kada se žene žrtve nasilja odluče i prijave nasilje je veoma važna. One moraju naići na punu podršku, zaštitu, pomoć i razumevanje, a ne na osudu i razna neprimerena pitanja ili komentare, pa i pogled”, rekla je Janković za Istinomer.

Uz podršku porodice, prijatelja, okruženja ali i javnosti kaže da celo društvo mora da menja atmosferu i odnos prema nasilju nad ženama.

„Nasilje nad ženama treba da naiđe na punu osudu svih u društvu, a to trenutno nije tako. Pogledajte samo komentare ljudi ispod tekstova o nasilju”, navela je poverenica.

Rešenje ovog velikog problema, kako je dodala, prožima sve javne politike, sa posebnim akcentom na školski sistem od predškolskog do visokoškolskog nivoa. Na pitanje Istinomera zašto strožije kazne propisane novim zakonom iz 2017. godine nisu dale rezultate, Brankica Janković je odgovorila da „akti  jesu važni i treba ih unapređivati, ali nikako ne može da ostane sve samo na tom zakonodavnom polju jer je problem mnogo kompleksniji”.

U autorkom tekstu za Politiku poverenica je opisala položaj žene koja treba da bude „stub kuće i porodice”, oslonac svima, tu je da zadovoljava prohteve muža, dece, rodbine. 

„Trpe uvrede, poniženja, nasilje svake vrste. Jer je sramota rasturiti dom, a u mizoginim društvima žena je gotovo uvek ta koja, prema uvreženom verovanju, rastura i kriva je. A kada se desi femicid, niko ništa nije čuo ni video, a neretko komšije za ubicu kažu ‘bio je miran, tih i fin čovek, ništa se nije naslućivalo’. Naravno da je uvek tako jer je ona ćutala i trpela”, piše Janković i zaključuje da niko nema pravo da pita ženu zašto je ćutala i šta je čekala, već je pravo pitanje zašto ikom nije mogla da veruje.

Zaštitnik građana: Nadležni ne uzimaju u obzir sve faktore rizika

Zaštitnik građana pokrenuo je postupak kontrole zakonitosti i pravilnosti rada Policijske uprave Pirot i Centra za socijalni rad u tom gradu, nakon što je muškarac u centru grada ubio bivšu partnerku. On je od pirotske policije zatražio da ga u roku od 15 dana obavesti o svim okolnostima iz tog slučaja, posebno o tome da li je ranije bilo prijava nasilja u tom slučaju, koje je mere policija preduzela kako bi zaštitila žrtvu nasilja i sankcionisao izvršilac, kao i da li je on imao oružje u legalnom posedu.

Pitali smo Zaštitnika građana Zorana Pašalića ko zapravo ne radi dovoljno? Ili ne radi dobro?

„Zakon o sprečavanju nasilja u porodici je značajno unapredio rad nadležnih organa u odgovoru na nasilje, ali praksa Zaštitnika građana pokazuje da je potrebno dodatno unapređenje. Nadležni organi u određenim slučajevima ne uzimaju sve faktore rizika u obzir, stoga ne izvrše adekvatno procenu rizika, usled čega planirane mere zaštite žrtve ne budu adekvatne stepenu stvarne opasnosti po život i telesni integritet žrtve. Uočili smo da su žrtve vrlo retko bile pozivane i ohrabrivane da učestvuju u radu Grupa za koordinaciju i saradnju, a što je jedna od naših preporuka da učestvuju, jer žrtve najbolje poznaju nasilnike i mogu biti od velike pomoći nadležnim organima kako bi se rizik od nasilja adekvatno procenio, prilikom izrade plana zaštite i mera za zaštitu”, rekao je Pašalić za Istinomer.

Dodao je da neretko izostaje adekvatno praćenje hitnih mera koje nasilnici u najvećem broju slučajeva nisu poštovali, a brojni femicidi su izvršeni baš u vreme dok su na snazi bile hitne mere ili neposredno po njihovom okončanju. 

„Nisu usamljeni slučajevi koje smo vodili i gde smo utvrdili da je izvršilac femicida bio zavisnik od psihoaktivnih supstanci, stoga je potrebno kada god postoji mogućnost nasilnicima koji su zavisnici ili imaju psihičke probleme, usled kojih ispoljavaju nasilničko ponašanje, izricati mere bezbednosti obaveznog lečenja, u skladu sa procenom rizika”, kazao je zaštitnik. 

Nada se da će uskoro biti usvojene izmene Porodičnog zakona koje se, između ostalog, odnose na propisivanje novih mera zaštite žrtava nasilja u porodici, i to: izdavanje naloga za lečenje od alkoholizma i narkomanije odnosno izdavanje naloga za uključivanje u psihosocijalni tretman ili specijalizovani tretman počinioca nasilja koje bi mogli da izriču građanski sudovi. I Pašalić je apelovao na žrtve da prijave nasilje, jer je u brojnim postupcima uočeno da je femicidu prethodilo višegodišnje nasilje koje se često nije prijavljivalo, a da se spirala nasilja nikada ne zaustavlja sama od sebe.  

Pašalić je ponovio da Zakon o sprečavanju nasilja u porodici nije loš, ali da je potrebna bolja saradnja između različitih državnih organa, od zdravstvenih ustanova (kao u pomenutim situacijama kada je nasilnik lice koje je upućeno na psihijatrijsko lečenje ili lečenje od bolesti zavisnosti) pa do Uprave za izvršenje krivičnih sankcija sa policijom i Centrima za socijalni rad, u slučajevima kada nasilnik završava sa izdržavanjem kazne zatvora zbog krivičnih dela u vezi sa nasiljem u porodici. 

„Iako je od donošenja Zakona o sprečavanju nasilja u porodici izricanje hitnih mera i njihovo produženje postalo praksa u postupanju, neophodno je unaprediti mehanizam njihovog praćenja, naročito uzevši u obzir podatak da je najveći broj femicida izvršen upravo prilikom nepoštovanja od strane nasilnika izrečenih hitnih mera i mera zaštite od nasilja. Policija prilikom prijava slučajeva nasilja vrši proveru da li nasilnik poseduje oružje u legalnom posedu i, ukoliko je to slučaj, oružje se nasilniku oduzima”, rekao je Pašalić.

Ipak ističe da nadležni organi ne poklanjaju uvek dovoljno pažnje činjenici da su ubistva žena u porodici ili partnerskim odnosima najčešće konačan ishod dugotrajnog nasilja nad žrtvom i takva praksa se mora promeniti.

Dok se praksa ne promeni

Dok se praksa ne promeni, ostaju samo stari majčinski saveti jednaki za ćerke i sinove – obrazujte se, čitajte, putujte, budite finansijski nezavisni, ako vam nije dobro tražite pomoć, ne odričite se prijatelja, ne ugledajte se na gore od sebe. I još da prvi šamar nikad nije poslednji, „ućuti” je nasilje, ljubomora je nasilje, svako poniženje, ruganje, omalovažavanje – vodi nečemu još gorem. Promena svesti ne dolazi preko noći. Osmi mart nije beznačajan praznik i treba da podseti da su se žene dugo i teško borile i izborile za ravnopravan položaj u društvu. Zato, neka budemo ravnopravni, jer šta ćemo sa cvećem i proslavama, ako ćemo nastaviti da se pitamo „koja je sledeća?”

Naslovna fotografija: Canva