Utamničena sloboda
Endemska vrsta srpskog društva i definitivno je spakovana u dnevni boravak sa mogućnošću upotrebe kupatila i kujne. Sud je potvrdio nagodbu tužilaštva i besprizorne, i – odlučio: Svetlani će u narednih godinu dana (minus četiri meseca „Sablje“) bakaluk sa pijace donositi baštovan. Za obavljanje te radnje – koja je inače bila njen svakojutarnji ritual – biće sprečena onom nožnom alkom koja je alergična na svako pomeranje iz propisanog areala od dva hektara. Cijuče, pišti i arlauče kao njena buduća vlasnica na koncertima. Bar za taj period bićemo lišeni masovnog zagađenja duša. Kome je do trovanja neka ide u 2.000 dedinjskih kvadrata na doručak.
Dok bude uživala u osmomesečnoj lepoti nožne bižuterije ljubiteljka Jesenjina i samohrana majka, kojoj će kuhinjski provijant s pijace donositi majstor za muškatle, prividno neslobodna okajavaće grehe roneći suze naterane ljutinom luka. Sve ostalo je televizijski rijaliti.
U jednom takvom elektronskom formatu portparol Tomo Zorić i sudija Radmila Dragičević Dičić bili su uporni da javnosti dokažu valjanost državne nagodbe sa pevaljkom lepljivih prstiju. Kompatibilni kao Božić i Badnji dan štiteći sebe štitili su institucije koje ih hrane; Tomo je predano branio odluku tužilaštva, Rada odluku suda. Jednako neuspešno. Poznajem ih oboje iz boljih vremena kad je borba sa ološima imala smisla; pijano se držeći zakonskog plota te večeri profesionalno divergentno zalutali su u moru paragrafa. Imali su nekada i svetlije trenutke. Neću reći šta o slučaju dedinjske domaćice misle kao građanska lica na službi u pravosuđu.
Druga dvojica u studiju, kolega Miloš Vasić i bivši predsednik „Obilića“ Žarko Nikolić, svak sa svojeg oblaka tumačili su istinu, pravo i pravdu. Prvi se uzalud trudio da dokaže blasfemičnost sudske odluke, drugi je levitirao između nečega što nit smrdi nit miriše. A mirisalo jeste, gadno. Poređani u studijskoj areni kao kugle sladoleda po ukusima, četvoro sagovornika zastupalo je svoja poimanja pravde da bi koristeći iste reči govorilo različitim jezicima. Trebalo je to, zapravo, da bude rasprava o slobodi.
Ideal slobode je pokretač ljudske aktivnosti i stanje je ljudskog duha, društvo je onoliko slobodno koliko je sposobno i spremno da izoluje društveno opasne. U zemlji u kojoj je svest o potlačenosti nepravdom jača od slobode misli duhovi su jači od duha; nepravda, dupli aršini i dvojni standardi uzajamno su milovanje idiotskih glava. Sloboda je nesazrela svest o skladu nesklada.
Bauljanje u vrtlogu prividnog sklada rezultiralo je osećajem trajnog sužanjstva pod raznoraznim pevaljkama i generalima. Tumaranje u prividu slobode ekvivalentno je našem postojanju kao večitih talaca nekakvih Ceca i Mladića. U nepodnošljivosti narodnog tamničenja nameće se pitanje kada će nam se smilovati ta dugo čekana i obećana sloboda a da nije opsenarski izborni slogan. Imam predlog za jedan, pobednički: Retki su oni koji imaju slobodu granice, još ređi oni koji nemaju granicu slobode.
