Varijacije, kombinacije, koincidencije i neizbežni Marić

Politička istorija tranzicione Srbije prepuna je koincidencija i događaja koji teraju na razmišljanje u analogijama – delom verovatno i zato što se, u različitim ulogama i još različitijim savezima, već decenijama sve vrti oko manje-više istih ljudi. I to ne samo onih u političkim „prvim borbenim redovima“, već i raznih neizbežnih pomagača, među kojima umeju da budu i – novinari.

Dok čekamo planirani „obračun Aleksandra Vučića i Dragana Đilasa kod beogradskih izbora“ (u kome, bar teretski, može da profitira neko sasvim treći, poput, recimo, Aleksandra Šapića) javni prostor zagušen je podsećanjima na njihovu javno poznatu istoriju (dve izborne pobede liste koju je prevodio Đilas nad listom koju je vodio Vučić), ali i manje poznate detalje o njihovoj ostvarenoj ili makar samo željenoj saradnji (Đilasova tvrdnja da mu je Vučić nudio mesto gradonačelnika).

Temeljniji pregled obimne dokumentacije o dosadašnjim promenama vlasti u Beogradu podseća i na manje poznate, ali ništa manje zabavne koincidencije: recimo, Đilas je smenjen 24. septembra 2013, tačno na dan kada su, 2000. godine, održani oni izbori od kojih se očekivalo da zauvek promene tok istorije. Tada je, uz pomoć masovnog protesta građana – branilaca pobede, sa scene oduvan Slobodan Milošević – onaj isti kome se, još u studentskim danima, marta davne 1990, Đilas javno suprotstavio, postavivši time  temelj svoje političke karijere, koja upravo dobija novi nastavak.

Nema sumnje da je aktuelna vlast svesna činjenice da joj u predstojećem izbornom okršaju, prvi put posle pet godina, pobeda nije zagarantovana. I jasno je da će u sklopu izbornog inžinjeringa čiji se delovi već naziru (testiranje saveza socijalista i radikala, ili registrovanje nove stranke Muamera Zukorlića, na primer) posebna pažnja biti posvećena propagandoj obradi javnosti, kako bi građani shvatili da ono što su videli sopstvenim očima – ne postoji.

U tu svrhu, pokazalo se, odlično služi upotreba Milomira Marića, novinara koji ponovo šeta od televizije do televizije, kako bi se Vučić udobnije osećao dok izlaže svoj monolog. Ali, nije to prvi put da se sadašnji glavni urednik Happy TV uslužno vrzma u neposrednoj blizini centra moći u državi. Vezivalo ga je, nešto pre i nešto posle 5. oktobra 2000, i blisko prijateljstvo sa Zoranom Đinđićem, a ranije je, u prvim godinama decenije obeleženim vladavinom Slobodana Miloševića, bio i glavni urednik Duge, dvonedeljnog magazina u kome je pisala Miloševićeva supruga Mira Marković, precizno najavljujući događaje koji će se desiti.

Magazin Duga pojavljuje se i u priči o borbi za vlast u srpskoj prestonici u godinama obnovljenog višestranačja. Poučan je to detalj i vredan nauk onima koji dolaze, jer upečatljivo govori o zavisnosti političke karijere pojedinca od njegovog odnosa sa glavnim nosiocem moći u zemlji.

Reč je o Slobodanki Gruden, prvoj ženi na funkciji gradonačelnice Beograda, lekarki po zanimanju koja je grad vodila u sankcijama i hiperinflacijom obeleženom periodu od 1992. do 1994. godine. Na funkciju je stupila sa imidžom osobe od najvećeg poverenja Slobodana Miloševića, da bi sa nje otišla jer je tako želela – Mira Marković. 

A sve je počelo na čuvenoj Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (CK SKS) toj prelomnoj tački u novijoj srpskoj istoriji. Prelomnoj, jer je reč o suštinskom početku stupanja Miloševića na veliku scenu, kojom su ubrzo zapucali topovi i potekla krv – toliko dramatično da u javnosti do danas nije postignuta potpuna saglasnost o važnosti njegove uloge u dramatičnom raspadu druge (SFRJ) i otužnom cepanju treće Jugoslavije (SRJ). 

I opet dolazimo do istog datuma, samo se priča seli tri decenije unazad –  Osma sednica je održana 24. septembra 1987. (datum održavanja lokalnih izbora 1996. i smene vlasti DS u Beogradu 2013). Na sednici kojom je predsedavao Milošević, tada u ulozi predsednika Predsedništva CK SKS, članstva u najvažnijem telu srpskih komunista razrešen je Dragiša Buca Pavlović, tadašnji predsednik beogradske partijske organizacije. Pavlović je, podsetimo, bio  „kriv“ jer je kritikovao „olako obećanu brzinu“ kojom je Milošević nameravao da reši problem naraslih tenzija na Kosovu. 

Pavlović je bio samo prva žrtva političara „sa suncem u kosi“, kako su o Miloševiću pevali nakon što je Srbima okupljenim na Kosovu Polju izrekao čuvenu rečenicu „Niko ne sme da vas bije“ . Ključna meta tada započete „diferencijacije“ bio je Ivan Stambolić, tadašnji predsednik Predsedništva Srbije i Miloševićev glavni politički mentor. Stambolić je, u retkim javnim istupima, nakon što je, pod ogromnim pritiskom javnosti, podneo ostavku decembra 1997, pokušavao da, suprotstavljajući se uzavrelom nacionalizmu, ispravi grešku napravljenu predlaganjem Miloševića za svog zamenika. Uzalud, nažalost. A nakon što su se, u leto 2000, pojavile spekulacije o njegovoj spremnosti da izađe iz političke penzije i kandiduje se na predsedničkim izborima, pripadnici policijske Jedinice za specijalne operacije kidnapovali su ga, ubili i zakopali u jamu na Fruškoj Gori.  

Pokazalo se, međutim, da ni pravilno prestrojavanje na Osmoj sednici ne donosi dugoročnu garantovanu političku bezbednost. Jer, Slobodanka Gruden jeste bila u najužem timu onih koji su Miloševiću pomogli da se obračuna sa Bucom Pavlovićem. I to je tretirano kao bitan razlog odluke da joj se 2. juna 1992, poveri mandat gradonačelnice Beograda. 

Više nego po doprinosu razvoju grada, međutim, ostala je upamćena po neobično oštrom odgovoru na kritike koje joj je Mira Marković uputila u svom čuvenom dnevniku u Dugi (urednika Milomira Marića). „Ulice Beograda mogle bi se brižljivije čistiti i liftovi popravljati uprkos sankcijama, ako bi predsednica Skupštine grada našla vremena za takve trivijalnosti“,  primetila je profesorka sociologije sa spisateljskim i raznim drugim ambicijama.

Poznata kao uzdržano-gospodstvena, Slobodanka Gruden je iznenađujuće uzvratila, zatraživši od „MM“, kako je oslovila Miloševićevu suprugu, da je „oslobodi prisustva u svojim intimnim razmišljanjima“. I još : Gospođa iz mira udobne kuće bez lifta nema običaj da se pojavljuje na mestima gde je život“. 

Bila je to skupa hrabrost – ubrzo je na spisku poklona državne bankarke Dafine Milanović funkcionerima, koji je u Dugi objavila Ljiljana Habjanović Đurović, prijateljica Mire Marković, osvanulo i ime gradonačelnice Beograda. Demanti Slobodanke Gruden izgledao je bledo pred činjenicom da je desetak dana kasnije u Skupštini grada pronađen nakit koji je navodno predstavljao poklon bankarke prvoj dami Beograda. 

Zbog svega toga, Slobodanka Gruden je jula 1994. podnela ostavku, kako je govorila, „ponosna i dostojanstvena“ jer je dobila aplauz odbornika i vlasti i opozicije. Kasnije je tvrdila da je netrpeljivost Mire Marković rođena jula 1993, i to zbog toga što je, s funkcije gradonačelnice i po zavetu lekarke, nagovarala Vuka Draškovića da prekine štrajk glađu započet posle hapšenja i prebijanja i njega i njegove supruge Danice tokom jednog od mnogobrojnih protesta protiv Miloševićevog režima. 

Za razliku od brojnih drugih koje godinama gledamo, Slobodanka Gruden se više nije vraćala u politiku. Glavnu komandu u gradu preuzeo je Nebojša Čović (mandat od 1994 do 1997, kada ga je „nasledio“ Zoran Đinđić). Čovića i danas srećemo u raznim rubrikama medija – od politike, preko sporta do kriminala, baš kao i aktuelno rukovodstvo Beograda koje Aleksandar Vučić, čak i kad nema Miliomira Marića spremnog da sve potvrdi, svrstava u „najbolje vlasti u Beogradu“. 

(kraj)