Vasić: Kampanja vlasti dovela nas je pred streljački vod

Posle kampanje u kojoj je redakcija KRIK-a optužena da sarađuje sa Belivukovom grupom, većina profesionalnih udruženja, kao i Slavko Ćuruvija fondacija (SCF), izašli su iz Radne grupe za bezbednost novinara koju je oformila Ana Brnabić. Ministarstvo kulture i informisanja je sve svelo na senzacionalizam. U danu snimanja podkasta „U mikrofon“ nekoliko novinarskih udruženja sa konferencije za medije ispred Skupštine Srbije traži reakciju tužilaštva, REM-a, Skupštine. Novinarka KRIK-a Jelena Vasić sumnja da će biti bilo kakve reakcije institucija, ali istovremeno kaže i da je vrlo važno o napadima na medije pričati javno i da postoji reakcija međunarodne javnosti.

Bez obzira na međunarodne reakcije, ni jedan slučaj do sada nije rešen?

Apsolutno ništa od toga nije rešeno, ali je ovog puta reakcija naših kolega zaista bila jača. Što se tiče institucija, apsolutno je jasno da su bile potpuno neme ili su imale neke vrlo uopštene izjave. Mislim na Ministarstvo kulture i informisanja, koje je „preporučilo“ da se uzdržava od povezivanja novinara sa kriminalcima, ne spominjući da se zapravo radi o targetiranju redakcije KRIK-a. Što se tiče države – tu smo bili jasni i u komunikaciji ka javnosti i ka partnerima – država nam nije pomogla, nije nas zaštitila ni na jedan način, ali ovim iskorakom, ovim izlaskom iz radne grupe za zaštitu novinara, mislim da kolege jesu uradile veliku stvar, jer iz našeg iskustva ta radna grupa nije funkcionisala.

INTERVJU SA JELENOM VASIĆ  MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

Govorite o radnoj grupi za bezbednost novinara, koju je pored one u kojoj su tužioci, policija i novinari, osnovala Ana Brnabić?

Tako je, ali je važan njihov korak koji je, zapravo, bio veoma ohrabrujući, jer je to bila, kao što kažete, drugačija reakcija.

Zašto je to ohrabrujuće?

Ohrabrujuće mi je zato što su kolege shvatile da je ova kampanja nešto što pomera sve granice, što nas je dovelo direktno ispred streljačkog voda. Postali smo meta jer smo stavljeni u kontekst članova, saradnika jednog klana koji je trenutno u ratu sa drugim klanom. Dakle, nama je bezbednost ugrožena na dnevnom nivou. Zbog toga su kolege po prvi put uradile nešto što nije samo saopštenje, nije samo „reagujemo i osuđujemo”, nego – izlazimo iz radne grupe Vlade Srbije, poručujemo javnosti da je ovo nedopustivo, komuniciramo sa međunarodnom zajednicom i, koliko sam čula, kolega Bodrožić je rekao da će pokrenuti širu kampanju za bezbednost novinara upravo zbog ovog slučaja. Mene to ohrabruje. Kao novinar i kao neko ko se fokusira da u svom radu istražuje kriminal i korupciju, ne znam sve mehanizme koje bi udruženja i država mogli da preduzmu, ali ovo je, prvi put, nešto jače od reakcije i od saopštenja.

Govoreći o ovoj kampanji vlasti, iza koje, kako je rekao Stevan Dojčinović, stoji Vučić, šta mislite zašto su ovoga puta iskoračili iz uobičajenih optužbi – „strani plaćenici”, „rušitelji države” – i pribegli najbrutalnijoj kampanji do sada?

Ovaj slučaj je veoma specifičan zbog teme. Videli ste da svi prorežimski tabloidi od trenutka kada je uhapšena grupa Veljka Belivuka počinju da svakog dana pišu o tome, iako su naravno godinama ćutali o vezama te grupe i pripadnika vlasti, pripadnika policije. Mi, koji smo izveštavali o zločinima te grupe, sada smo stavljeni u kontekst saradnika te grupe, čime vlast zapravo pokazuje da nije spremna da se zaista izbori sa mafijom. Kada se vi zaista borite sa mafijom, onda kažnjavate, ispitujete, istražujete i saradnike u strukturama moći. Pošto vlast do sada u svojim istragama nije ni na jedan način kontaktirala i ispitala dokaze o saradnicima iz vlasti, saradnicima ove grupe iz vlasti, pre svega o gospodinu Novaku Nediću, o kome smo i pisali više puta, vlast time kaže: „Mi nismo spremni da se izborimo sa ljudima iz vlasti koji su bili saradnici, ali ćemo zato napasti novinare i ispinovati da su oni bili saradnici.” Dodala bih i da je publika imala prilike da to vidi – vlast se postavila kao da nam se sveti za činjenicu da je KRIK objavio nekoliko fotografija Danila Vučića sa jednim od pripadnika huliganske grupe.

Dakle, mislite da je to suština napada – Danilo Vučić, a ne zato što ste pronašli veze Novaka Nedića sa grupom koju je na tribinama predvodio Belivuk, kao i oni pre njega?

Ja mislim da to jeste suština, i reči narodnog poslanika, gospodina Vladimira Orlića, i reči glavnih urednika dva tabloida koji nas danima napadaju to potvrđuju. Oni su u svojim javnim tvitovima, javnim nastupima više puta ponovili: „Pa šta se to sad KRIK buni, njima crtaju metu na čelu, a kako je bilo sirotom sinu predsednika države i gospodinu predsedniku kada je KRIK crtao njemu metu na čelu.“ To je zamena teza, jer žele da stave znak jednakosti između činjenice da Danilo Vučić jeste bio u društvu ljudi koje je srpska policija označila kao članove kavačkog klana – to je činjenica – a oni žele da stave znak jednakosti između toga i laži da redakcija KRIK-a sarađuje sa ekipom Veljka Belivuka.

Ova kampanja protiv KRIK-a mnoge podseća na 1999. godinu i na kampanju, koja je po brutalnosti bila jednakog intenziteta, protiv Slavka Ćuruvije. Da li ste o posledicama, zaštiti razgovarali sa bilo kojom institucijom u ovoj zemlji?

Nažalost, ako mislite na tužilaštvo, policiju – ne, nismo im se obraćali u ovoj situaciji. To nismo učinili jer imamo prethodno iskustvo sa njima. Kad god smo im se obratili, ništa se nije desilo – tri provale, u tri stana naših koleginica, desile su se u prethodne tri godine, a ništa se nije desilo što se tiče rešavanja ovih slučajeva od strane policije i tužilaštva. Prijavljivali smo pretnje smrću koje su stizale na društvenim mrežama, svaku vrstu pritiska koju je trebalo da prijavimo mi smo prijavljivali. Nikad se ništa nije desilo, i u ovoj situaciji, kada smo videli da oni po službenoj dužnosti ništa nisu uradili, nisu nas kontaktirali, nisu uputili nikakvu vrstu pomoći koja bi nam sledila u ovoj situaciji – kako bismo, kojom logikom bismo osetili potrebu da se obratimo policiji koja nas godinama ne štiti, ili tužilaštvu?

Da li razmišljate o posledicama, dakle da li je ovo jedna od onih kampanja koje traju par dana, pa stanu?

Kada se na naslovnoj strani tabloida pojavi vaša fotografija, a u ovom trenutku mislim na fotografiju našeg urednika, uz lice Veljka Belivuka, u tom trenutku više ne možete da budete sigurni kakva će biti reakcija ljudi koji veruju tom tabloidu i ljudi koji čitaju taj tabloid i u bilo kom trenutku odluče da poveruju u tu informaciju. To može da bude i konkurentski klan grupi Veljka Belivuka, sa kojom nas lažno povezuju, ili neki iznervirani građanin koji se godinama truje lažima iz tabloida, pa odluči da poveruje i u tu laž, pa kada sretne na ulici nekog od novinara KRIK-a koga prepozna, kako mi možemo da znamo kako će on da reaguje?

Šta je poruka države, policije, tužilaštva, po vašem mišljenju?

Tužilaštvo i policija su vrlo kontrolisani od strane vlasti, od vladajuće partije, i oni u ovom trenutku rade ili ne rade ono što smeju ili ne smeju. Oni rade ono što im je rečeno.

Da li je poruka: „Baš nas briga šta će da se dogodi sa redakcijom KRIK-a”?

Mislim da Vučić u ovom trenutku vrlo pažljivo prati svaku našu reč, svaku reakciju strane javnosti, i onda se u odnosu na to postavlja. Meni se lično čini da je sve ovo krenulo iz dva razloga – jedan smo spomenuli, to je osveta za činjenicu da je KRIK jedan od retkih medija koji godinama izveštava o vezama vlasti i kriminala, i posebno o povezanosti njegovog sina sa kriminalcima, a drugi razlog je, ako ste možda pratili, prošle subote, onu strašnu konferenciju za medije koja je služila da se pokažu fotografije iz istrage. Tada je KRIK postavio pitanje – zašto istraga stoji i ne ide u pravcu Novaka Nedića, zašto Novak Nedić nije ispitan?

Ali šta mislite, zašto je iz ova dva razloga pokrenuta brutalna kampanja, naročito kada znamo da je većina fotografija Danila Vučića, koje je KRIK objavio, već postavljana po društvenim mrežama?

Da, neke od njih jesu postavljene na društvenim mrežama, ali poenta je da ovakva kampanja jeste vrlo moguća. Nažalost, mene to nije iznenadilo, zbog ovih pet godina postojanja KRIK-a i svakodnevnih napada, meni to nije bilo čudno. Iako ovo svakom van Srbije kome ispričate deluje prestrašno, činjenica je da nas napadaju samo zato što radimo svoj novinarski posao i stavljaju nas u situaciju da sutra ne znamo šta može da nam se dogodi. Mnogo posledica može da bude, to jeste strašno, ali me ne iznenađuje.

Ali, logički posmatrano, KRIK nije mejnstrim medij, nema nacionalnu frekvenciju i ne obraća se milionskoj publici kao neke televizije. Zašto brutalnost u napadima…?

Zato što se svaka vrsta objektivne i kritičke informacije kažnjava. Nije važno što KRIK nije televizija, KRIK jeste internet portal i mesečno imamo oko pola miliona poseta, imamo veliku publiku, ali i dalje ne znaju svi u Srbiji za KRIK.

Koji je to uticaj koji može biti poguban po vlast?

Koliko sam do sada shvatila, vlast apsolutno svaku vrstu kritike i objektivne, proverene informacije doživljava kao napad. Ja sam uverena da oni zaista misle da smo mi neprijatelji države, neki strani plaćenici, neki čudni ljudi koji su tu samo da bi njima naudili. Mislim da oni ne mogu ni da shvate da mediji postoje da bi bili u službi građana i da bi dali prave informacije. Iskreno sam uverena da i predsednik Vučić ne može da poveruje da je neko nešto istražio samo zato što želi da piše o tome i da objasni svojoj publici šta se dešava. To se vidi i po tome što njegova partija i on lično komuniciraju samo sa poslušnim medijima i koriste te medije kao svoje glasilo.

Poslednjih dana je nekoliko novinara i novinarki iz redakcije KRIK-a reklo da se oseća nebezbedno. Kako se taj osećaj manifestuje u vašem svakodnevnom radu, naročito kada znate da institucije nisu tu za vas?

Mi smo više puta javno govorili da imamo neke svoje bezbednosne procedure kojih se držimo i o kojima ne možemo govoriti javno, razume se. Poenta je da mi u svakom trenutku moramo da pazimo na bezbednost opreme koju koristimo, na bezbednost svojih izvora, na način na koji komuniciramo, na način na koji se krećemo. Mi uobičajeno moramo da se brinemo prvo za bezbednost svojih informacija, izvora, a onda i za svoju bezbednost.

U redu, ali čak i u kontekstu tih protokola o kojima govorite, poslednjih 10-15 dana se nalazite u nekoj vrsti vanrednog stanja, zar ne?

Da, mi se nalazimo u vrsti vanrednog stanja u tom smislu da pojačavamo protokole u odnosu na ovu situaciju. Međutim, zbog toga što je pažnja javnosti tolika, to nas u ovom trenutku štiti i u ovom trenutku osećamo da možemo da nastavimo da radimo kako radimo.

Šta se desi kada padne pažnja?

To je problem, zapravo. Razlog zbog čega mi komuniciramo sve vreme sa javnošću, sa publikom, sa našim čitaocima koji su nam dali ogromnu podršku, je da želimo da oni budu upoznati sa svim detaljima, jer jedino nas njihova reakcija, pažnja javnosti, može u ovom trenutku zaštititi. Kada pažnja javnosti prestane, mi se vraćamo svojim bezbednosnim procedurama, nastavljamo da radimo kao i do sada, ali čitaoci i publika svakako treba da znaju da smo u tom trenutku manje bezbedni, apsolutno.

Šta konkretno žele Vučić i vlast ovim napadom?

Žele da nas diskredituju.

U redu, ali ta diskreditacija može da bude različitog modaliteta. Ova prelazi granice i može da ima ozbiljne posledice.

Mislim da oni o tim posledicama ne razmišljaju. Ja mislim da oni ni jednog trenutka nisu zastali i razmislili šta će biti posledica njihovih dela, spinova, napada i laži. Zaista verujem, da su dovoljno ljudi i da razmišljaju, da bi bar za trenutak zastali i prekinuli kampanju. Ali fokusirali su se, u ovim danima, da iznesu što više laži kako bi KRIK u glavama ljudi bio mafijaški medij. Kada „uspeju“ da u glavama ljudi tu asocijaciju postignu, onda su ostvarili cilj koji je i to da svaka naša buduća informacija, otkriće, istraživanje bude bezvredno. To je njima cilj. Njima se ovo učinilo kao sjajna prilika da, sada kada cela javnost prati ovu uhapšenu grupu, iskoriste trenutak da KRIK, koji godinama „pravi probleme“ i koji godinama otkriva ono što žele da sakriju, isprljaju toliko da svaka buduća priča bude nevažna.

Da li uspevaju u tome?

Što se tiče naše publike, apsolutno sam sigurna da ne uspevaju. Mi smo u ovih sedam dana dobili najveću podršku do sada. Publika nam je i porasla i naši čitaoci su svesni koliko je ovo strašno. Ljudi su iskreno spremni da nas podrže, pisali su o tome ko bi išao na ulice zbog KRIK-a, ko bi nas finansijski podržao, ko bi nas na svaki način podržao. Podrška našeg čitalaštva je zaista velika. Ne znam i ne smem da razmišljam šta je u glavama ljudi koji trenutno čitaju tabloide.

U svom radu imate kontakte sa različitim izvorima – iz institucija, iz tužilaštva, policije… Da li je moguće da vam se niko od vaših izvora ne javi da vas podrži?

Ja ne mogu da kažem da se niko od naših izvora nije javio – veliki broj naših izvora se javio, s tim što svako od njih, u odnosu na poziciju ili profesiju kojom se bavi, nekad može ili ne može da reaguje. Tačno je da su naši izvori uz nas, ali ono što sam želela da kažem je da nam ovakvim kampanjama takođe ugrožavaju buduću saradnju sa izvorima. Ja verujem da će neki ljudi nakon ovakvih situacija da imaju dve ideje – ili „Aha, KRIK je medij kome zapravo treba da se obratim, jer čim ih ovoliko napadaju znači da su oni jedni od retkih nezavisnih“ ili „Čim ih ovoliko napadaju, to znači da su oni možda sad pod nekom istragom, ne smem im se obraćati“. Za jednu od te dve situacije je prilično moguće da se rodi kao ideja u glavama ljudi koji žele da komuniciraju sa nama.

Jedna od ključnih tačaka napada na KRIK je bila vezana za izvore. U tom kontekstu ste „optuženi“ da vam je izvor iz organizovane kriminalne grupe. To je zamena teza, jer istraživački novinari, planetarno gledano, imaju izvore i među švercerima oružja… Ali moje pitanje se odnosi na etički aspekt izvora i etičke granice u korišćenju izvora.

Etička granica treba da postoji za svaku oblast novinarstva, apsolutno. Novinari i urednik su ti koji procenjuju da li komunikacija sa nekim doprinosi ili ne doprinosi priči. Etička granica se ocenjuje od situacije do situacije. Novinar je dužan da zarad priče komunicira sa što većim brojem ljudi, ali je svakako dužan, zarad svoje bezbednosti, zarad svega što može da se desi, da u svakoj situaciji dobro proceni kako će se postaviti i da u svakoj komunikaciji sa svakim izvorom pre svega iskomunicira svoju nezavisnost i objektivnost. Nijedan izvor nikada ne sme da vam diktira šta ćete i kada objaviti. Izvori su tu da vam daju informacije i da ih vi onda proverite i odlučite sa svojim novinarskim timom da li će biti objavljene. Izvor nikada, ko god da je izvor, nikada ne kontroliše šta neka redakcija objavljuje.

Zanima me vaš odnos prema policiji koja, na primer, nije reagovala niti vam je pomogla, iako je dužna da to učini, na primer, prilikom upada u stanove vaših novinarki. Kakav je vaš odnos prema toj instituciji koja treba da štiti građane i da bude u njihovoj funkciji, pre svega – da li je se plašite?

Zbog toga što istražujemo kriminal i korupciju, policija nam je jedan od ključnih sagovornika. Moje kolege koje se pre svega više bave tim temama imaju mnogo više iskustva u komunikaciji sa policijom. Jasno je da u policiji postoje pošteni, vredni, profesionalni individualci koji dobro rade svoj posao. Apsolutno u svakoj državnoj instituciji postoje ljudi koji vredno i pošteno rade svoj posao – problem je što je većina pojedinaca u takvim institucijama kontrolisana od strane vlasti. Takođe je problem kada u te institucije, poput policije, dovedu poslušnike, a ne profesionalce, i onda vi tih poslušnika treba da se bojite, jer oni nisu tu da vas zaštite. Vi ste građanin zemlje u kojoj živite, poštujete je, poštujete njene zakone, plaćate njene poreze, sve radite što treba i očekujete od te policije da vas zaštiti, a taj poslušnik neće da radi po zakonu, već će pozvati šefa i pitati: „Šta sada da uradim, evo je novinarka KRIK-a?”

Kakav je vaš utisak u kontekstu kraja ove situacije oko KRIK-a? Da li će kraj biti ovih dana, do sledećeg puta, ili će posledice biti drugačije?

Mislim da ćemo posledice ovoga dugo osećati, na više načina. Ne mislim da će ovo da traje kao prethodne kampanje, jer već se danas pokazalo da će trajati duže. Bili ste tu kada je novinar „Srpskog telegrafa” na konferenciji ispred parlamenta krenuo sa spinovima i sa vrlo neadekvatnim, neprofesionalnim insinuacijama, i time dao do znanja da ćemo imati i sutrašnju naslovnu stranu „Srpskog telegrafa” sa novim lažima ili novim spinovima. Dakle, meni deluje da će to trajati, a posledice neće trajati samo ovih nekoliko dana, upravo zbog toga o čemu smo sve vreme pričali – mi smo sada obeleženi kao neko ko sarađuje sa mafijom.

Bez obzira na udruženja koja su napustila grupu, bez obzira na veliku solidarnost koja postoji sa vašom redakcijom, na međunarodne reakcije, deluje kao da smo svi nemoćni pred ovim što se plasira, zar ne?

To je tačno. Na žalost, to je tačno, zato što mi u ovoj igri, u ovom poslu, igramo vezanih ruku. Mnogo je teško kada vi imate pravo i mogućnost, jedino i isključivo, da koristite istinu, proverene informacije i dokumentaciju, a kada sa druge strane neko uzme i kao iz bureta sipa gomilu laži i onda vi treba da provedete ogromnu količinu sati da to pokušate da ispravite.

To je igra koju ne možete da dobijete?

Tako je. Mi se u toj igri samo trudimo da i dalje nastavimo da radimo svoj posao. Nažalost, institucije su takve, sudovi su takvi da, kada tužite tabloide, vi dobijete presudu za dve-tri godine, kada su ljudi već i zaboravili zbog čega ste ih tužili.

Prema istraživanjima Slavko Ćuruvija fondacije i Centra za pravosudna istraživanja, svaki deseti slučaj napada na novinare završi u sudskom postupku, što ne znači i epilog.

Mi smo, zbog toga što nam je jako važan ugled i zbog toga što nam to i čitaoci i sugerišu i traže, za svaku laž i kampanju tužili tabloide i druge predstavnike medijskih organizacija. Poenta je da, nažalost, zbog toga mi imamo mnogo radnih sati koje provodimo u sudu, braneći čast i ugled organizacije, ali nama podrška naših čitalaca toliko znači i toliko su oni snažni u tome, u zahtevu da ne odustanemo, da sam ja apsolutno sigurna da KRIK neće prestati da piše, bez obzira na to koliko se kampanja pokrene protiv nas.

Naslovna fotografija: Istinomer, Zoran Drekalović