Veselinović: Pandemija je pokazala sve ponore našeg društva 

Ovako je Dobrica Veselinović, aktivista Inicijative „Ne davimo Beograd“ (NDBG), počeo odgovor na pitanje o tome da li opozicija treba da revidira neke stavove, pa i one o učešću u zasedanju parlamenta. „NDBG nema poslanike, ali da ima, upkos svemu bih zagovarao ideju da se vratimo u skupštinu“, kaže Veselinović. Intervju snimamo u ponedeljak uveče, u danu kada je deo opozicije najavio protest za četvrtak i obnarodovao da ostaje pri bojkotu skupštine, i dan pošto je NDBG inicirao akciju „Bukom protiv diktature“, akciju zviždanja, lupanja u šerpe sa balkona i prozora u osam i pet uveče, koja po formi podseća na onu iz 1996. godine. NDBG se priključio konferenciji za medije opozicije, ali Veselinović u intervjuu za podkast Istinomera „U mikrofon“ objašnjava da mera saradnje, kao i ranije, počiva na „tri stuba – borba za fer i poštene izbore, za slobodne i nezavisne medije i suprotstavljanje nasilju od strane vlasti“.

Da li će NDBG učestvovati u četvrtak na protestu opozicije, ispred parlamenta, u trenutku kada bi trebalo da počne policijski čas?

Mislim da to oko protesta nije najbolje protumačeno, jer je ideja bila da se okupe samo poslanici da iskažu svoje nezadovoljstvo, a ne ostali opozicioni akteri ili građani. 

Da li se slažete, između ostalih, i sa tom porukom protesta da je besmisleno ponovo zatvarati ljude na četiri dana?

Ja je nisam tako razumeo, da li je potrebno ljude zatvarati na 2, 3, 4 ili 5 dana – mislim da smo imali vrlo jasan stav struke. Mislim da su uzroci svega ovoga što proživljavamo u kontekstu pravila, karantina, kao i zašto ima toliko otpora, u tome što od samog vrha vlasti od početka dobijamo pomešane signale. Umesto borbe za živote ljudi i objašnjavanja u kakvom istorijskom trenutku se nalazimo, mi smo dobili poruku da je to najsmešniji virus, da možemo da napravimo vakcinu, da je sve spremno i slično, i onda se pokazalo da to nije tako. Potom smo imali svakodnevne konferencije predsednika države na kojima se dosta dramilo, a sad imamo nekakvo krpljenje tih rupa, jer decenijama su urušavani zdravstveni sistem i struka, i imamo samo borbu za rejting.

INTERVJU SA DOBRICOM VESELINOVIĆEM  MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

Kažete da imamo borbu za rejting, što je politička ravan. Na drugoj strani postoje odluke struke, koje se tako i predstavljaju. Da li razgraničavate gde počinje struka, a završava politika?

Danas smo imali jednu interesantnu situaciju, a to je da se posle sinoćnje buke i tog građanskog protesta sa balkona širom Srbije, odmerava da li da se ljudi zatvore četiri dana za Prvi maj. U tabloidima – Kuriru, ALO, Informeru – pušten je nekakav probni balon, gde se kaže da će Vučić razgovarati sa strukom o tome da li to baš mora ta četiri dana, i da će se to eventualno menjati. To je jedno fino štelovanje javnog mnjenja šta će se i kada uraditi, u skladu sa tim kako odluka i nastup predsednika deluju na javnost.

Hoćete da kažete da je buka od sinoć – protest sa prozora, da je to predsednika ponukalo da razmisli o zatvaranju građana na četiri dana?

Ne bih rekao da je to jedina stvar, ali imamo različite glasove nezadovoljstva ljudi na različitim nivoima. To možete videti po tome kako se ljudi ponašaju u svakodnevnom životu, koliko poštuju mere ili ne, koliko komentarišu mere kao dobre ili ne. Mislim da su različiti fini mehanizmi ispitivanja javnog mnjenja na raspolaganju SNS-u, koji onda na osnovu toga svoje poteze planira bez obzira šta bi neka struka rekla.

Dakle, granica između politike i struke nije jasna?

Ja bih rekao suprotno – da je ona vrlo jasno na strani politike. Da je ona, u situaciji koju smo imali sa pandemijom kod nas, vrlo jasno pod uticajem politike koja zapravo ne sluša struku nego se bavi svojim rejtingom i koja je zarad svog rejtinga vrlo svesno spremna da žrtvuje određene mere, ili u nekim slučajevima, čak i zdravlje i živote ljudi. Imali smo te situacije na početku pandemije, pa smo imali situacije sa različitim događajima koji su izgledali kao propagandni, predizborni programi, kada su se nosili respiratori, organizovali skupovi sa velikim brojem medija i ljudi. Moje lično mišljenje je da se mnogo više gleda kakav će biti rejting Aleksandra Vučića, nego da li će te mere doprineti nekakvom smirivanju žarišta.

Sugerišete da struka svesno saučestvuje u odlukama koje su političke, a ne ekspertske?

Dosta sam razmišljao o tome, jer sam viđao različite komentare, pogotovu za dr Kona ili za doktora Srđu [Jankovića], u kojima se postavlja pitanje – da li su oni ovakvim delovanjem zapravo legitimisali poredak u kome živimo i dali nekako legitimitet SNS-u i Aleksandru Vučiću? Moj stav u ovom trenutku je da su okolnosti takve, pogotovu sa aspekta medicinske struke, da oni nemaju mnogo, niti bi trebalo da imaju mnogo slobodnog prostora u tome. Oni su položili zakletvu da čuvaju ljudske živote svih nas, svakog od članova SNS-a i Aleksandra Vučića, i mislim da se oni time rukovode. Mislim da je to vrhunska moralna i etička vrednost koju najpre moramo poštovati, pa tek onda preispitivati da li to nekom režimu daje dodatni legitimitet. Mislim da su to vrlo odgovorni ljudi koji znaju šta rade.

Šta je zapravo cilj i ideja akcije „Bukom protiv diktature“, koja se odvija svako veče posle aplauza, a na koju je Inicijativa pozvala putem društvenih mreža?

Samo da budemo malo jasniji oko toga – dosta ljudi je pozivalo na sličnu akciju i pre ove nedelje, i to lupanje u šerpe i buka sa prozora je jedno dosta opšte mesto. Mi smo želeli da povežemo dva važna datuma za nas – godišnjicu rušenja u Savamali i datum izbora, koji je trebalo da se održe u nedelju 26. aprila. Želeli smo da pozovemo ljude da iskažu svoje nezadovoljstvo i da ih nekako ohrabrimo da pokažu jedni drugima u komšilucima, krajevima, blokovima, gde živimo, da nas ima, da nismo sami u neslaganju sa odnosom kakav vlast ima prema nama. Zapravo je cilj same akcije ukazivanje na međusobnu solidarnost i ohrabrivanje komšija. Sama akcija ima veliku vrednost u tome što pokazuje zajedništvo i ona nije, iako su različiti prorežimski mediji pokušavali to da prikažu, u koliziji sa aplauzom za različite ugrožene grupe i medicinske radnike. Možemo reći da u jednom trenutku aplaudiramo medicinskim radnicima, a u drugom se borimo protiv svega onoga što nam vlast, koja guši zdrav razum, radi.

U kojoj meri je ta buka sa prozora pokušaj buđenja energije kod građana, energije koja je zamrla pre ove pandemije?

Mislim da je ovaj trenutak – bar se nadam – u svima nama pobudio razmišljanje o promeni prioriteta u životu, i mislim da nam je pokazao koje stvari su zapravo važne. U konkretnom slučaju, svi se možemo složiti oko toga da nam je važno da imamo dobro zdravstveno osiguranje i zdravstveni sistem, ali pored toga ovaj trenutak ukazuje i na važnost obrazovanja, škola, vrtića, na radna mesta, na kojima smo zaštićeni, na prostor u kome se osećamo sigurno. Mislim da je ova akcija prvi korak i ne treba u nju projektovati velika očekivanja, jer jasno je da sledeći korak treba da bude mnogo veći.

Šta je taj sledeći korak?

Prvo da se povrati dostojanstvo građana, da se povrati to što smo izgubili – pravo na rad, pravo na lečenje, pravo na život. Da se oslobodimo straha i onda da oslobodimo institucije koje su nam u ovom trenutku zarobljene. Oslobađanje institucija nekako ide na dva koloseka. Jedan je različitim protestima, građanskim akcijama, neposlušnošću i drugi je predlaganjem konkretnih ideja i konkretnih rešenja, za koje će se onda građani odlučiti na nekim izborima kada za to dođe vreme i kada ti izbori budu u skladu sa nekim procedurama, pravilima i standardima.

Situacija sa virusom će trajati još dugo vremena – takve su anticipacije struke. U tom kontekstu, nije li malo šizofrena situacija u kojoj građani ugroženi virusom treba da veruju državi, odnosno predstavnicima države i da slede uputstva institucija, ali i da se istovremeno građanskom neposlušnošću bore protiv svega navedenog?

Jeste. Mislim da mi živimo u duboko šizofrenom društvu koje je u velikoj moralnoj krizi. Mi smo pustili da nam se uruše institucije i mreže potpore koje svima nama služe. Banalno je da smo mi, recimo, skoro napustili sistem civilne zaštite ili mesnih zajednica, koji bi u ovim trenucima jako puno pomogao ljudima u savladavanju trenutne krize, u distribuciji materijala, hrane i čega sve ne. Mi imamo nekako obrnut princip onome što je važno i mislim da nam ova situacija sa pandemijom daje jedinstvenu priliku da dublje posmatramo svet oko nas i da kažemo šta nam je stvarno važno.

Kako nam to o čemu govorite pomaže u situaciji koju vaš kolega Lazović opisuje kao „propadanje u ponor diktature”?

Rekao bih da nas čini boljim ljudima i da diktaturu možemo pobediti samo time što smo mi superiorniji u našim moralnim i etičkim načelima, kao i tako što živimo u skladu sa onim u šta verujemo i šta zastupamo. Ne možemo reći „solidarnost” i onda ne pomoći nekome kome je ta pomoć potrebna. Mislim da nas to jača i da nam to daje snagu i pravi mreže koje će u konačnici uspeti da povrate ovu državu i ovaj grad. Mislim da bez toga mi ne možemo da se suprotstavimo jednoj mašineriji koja je utemeljena na lažima, na mržnji, na plagijatima, na uceni i korupciji – ne možemo ih pobediti na taj način.

Koliko je opozicija iskoristila pauzu u političkom delovanju, ovaj karantin u kome je bilo celo društvo, da se dogovori, da isplanira nekakvu strategiju?

Ne bih mogao da govorim za opoziciju kao takvu – videli smo da se dosta organizacija posvetilo konkretnoj pomoći ugroženima na terenu. Mogu da govorim iz perspektive Incijative NDBG. Mi smo nastavili da gradimo i jačamo našu organizaciju, da predlažemo konkretne mere što gradskim vlastima što kao građanski front, da radimo na republičkom nivou, trudili smo se da budemo proaktivni i da pokažemo da je ovo prilika da se preispita naš odnos prema samima sebi i prema okruženju u kome živimo.

Kako ćete preispitati odnos prema okruženju? Da li to preispitivanje podrazumeva i odnos prema predstojećim izborima?

Mislim da je sada prerano govoriti o izborima, jer se ništa konkretno po tom pitanju nije promenilo, ali ono što moram reći je da situacija pandemije dosta katalizira osećaj ljudi i želju da se i politički aktiviraju. Videli smo da jako veliki broj ljudi ponovo želi da se aktivira, želi da se bavi stvarima, želi da se uključi u politiku jer im je dosta ove situacije. Mi još uvek nismo revidirali niti promenili našu odluku o bojkotu. Razgovaraćemo o tome kada se ova situacija sa pandemijom završi, jer je ona mnogo veća od borbe za izbore. Takođe mislimo da ta odluka o eventualnom izlasku na izbore mora da obuhvati i konsultacije mnogo šireg broja političkih činilaca i da ta odluka treba da bude zajednička. Mislim da nije dobro da se izlazi parcijalno, zarad interesa pojedinačnih organizacija. U krajnjoj liniji, imali smo situaciju sa famoznom organizacijom „Srbija 21“ koja je već sakupila, ne znamo kako, potpise, u osvit pandemije. Mislim da to nije dobro. Mislim da su izbori mnogo veća stvar od svake pojedinačne organizacije i da oni moraju da budu jedan od stubova vraćanja poverenja u institucije.

Kažete da treba da se dogovorite u vezi sa eventualnom revizijom odluke. Kakav je vaš lični osećaj u tom pogledu?

Malo mi je teško da govorim lično, zato što će se to lično shvatiti i kao nekakav stav organizacije iz koje dolazim. Mislim da o svakoj temi, pogotovo ovako velikoj, treba razgovarati. Inicijativa NDBG je pre izvesnog vremena održala skupštinu našeg članstva, gde smo glasali o odluci o bojkotu. Mislim da će ta skupština svakako morati da se ponovi posle pandemije, tako da će to svakako biti jedna od tačaka dnevnog reda.

Dakle, vaš je stav da su se za ova dva meseca okolnosti do te mere promenile da odluka o bojkotu zaslužuje ozbiljan razgovor?

Apsolutno, apsolutno da.

Šta se promenilo?

Mislim da smo videli ponore našeg društva i sistema mnogo jasnije nego što smo to viđali pre pandemije. Pre pandemije, svi smo bili opterećeni našim životima, svakodnevnom trkom za hiljadu nekih stvari, ušuškani u nekakve konformizme koje svako od nas ima, a ova situacija nam zapravo pokazuje koliko duboko još možemo da idemo i pokazuje nam i ono što ne želimo da vidimo. Tako da se katalizira nekakav osećaj i primorava nas na ozbiljna preispitivanja odluka koje smo doneli.

Kada govorimo o političkom životu Srbije, u koji uključujem i opoziciju, da li mislite da je pandemija u tom političkom životu nametnula neke nove teme, kojih nismo bili svesni ranije?

Mislim da jeste. Jedna stvar je uzrok svih situacija koje ste pomenuli, a ona je takođe povezana sa tim zašto nekih ozbiljnijih tema nije bilo. Već sam pomenuo zdravstveni sistem, obrazovni sistem, da li je politika brige politika koju mi želimo da naše društvo vodi, da li nam treba vojska ili civilna zaštita… Mislim da su to stvarno neka pitanja koja nas teraju na ozbiljnija promišljanja i ta promišljanja bude, u meni bar, nekakvu veću nadu da možemo sad, u ovom trenutku, neke stvari ozbiljnije da promenimo. Možemo da promenimo na bolje neke naše životne navike, ritmove, neke prioritete. Iako je teško govoriti o krizi kao o prilici, mislim da je ona u političkom smislu i trenutak u kome se rađaju neke nove ideje, neki novi koncepti, ili se ponovno oživljavaju stari. Pomenuo sam čuvene mesne zajednice – mislim da je sada trenutak da se o njima razgovara.

Više puta ste naveli krizu demokratije, krizu institucija. U jednom ste intervjuu pomenuli da sa tim institucijama treba ostvariti komunikaciju. U kojoj je meri to moguće, imajući u vidu da su mahom sve institucije pod kontrolom izvršne vlasti?

Mislim da je to moguće, i naša osnovna teza je da promena dolazi sa lokala. Imamo, po meni, primer lokalnih samouprava kao što je Šabac, gde je situacija drastično različita u samoj komunikaciji, ali i u poverenju koje ljudi imaju u donosioce odluka.

Šabac je izuzetak. Ali daću vam primer koji je Inicijativa sama apostrofirala prethodnih dana. Institucija Zaštitnika građana, recimo, koju ste kritikovali da je u funkciji vlasti, a ne građana. Kako sa takvom institucijom mislite da uspostavite komunikaciju?

Mislim da je to takođe pitanje političke kulture i postojanja nekakvih potpornih mehanizama koji bi takvu neku instituciju doveli do punog kapaciteta. Mislim da je to stvar koja se uči. Ali pritisak SNS na sve institucije je jako velik i u srži njihove organizacije je da se ne neguje drugačije mišljenje, da se ne neguje kritika, da se ne neguje pluralizam mišljenja. Mislim da nam primer sa Zaštitnikom građana govori da je osoba koja se nalazi na čelu te institucije pod jasnim uticajem SNS. Imali smo i situaciju sa zagađenjem vazduha, gde je Zaštitnik građana pokrenuo, u trenucima kada smo pravili proteste, inspekcijski nadzor nad nekoliko lokalnih samouprava. Sa tim se ništa nije desilo. Demokratska kultura koja je važna i za delovanje institucija i ljudi koji ih čine je nešto što se neguje u celom društvu.

Da se vratimo, na kraju, na opoziciju. Posle dva meseca izolacije, kakav je vaš utisak o komunikaciji u opoziciji – da li je ona bolja, gora, ista…?

Manje-više je to isto. Mi ne dolazimo iz istog sveta i imamo nekako skroz drugačiju i organizacionu kulturu i kulturu komunikacije, ali se trudimo da prevaziđemo te nesporazume i neke druge stvari. Ali da ide lako – ne ide, da li je to stvar koja treba da se popravi – jeste.

Teza Inicijative je bila da se političke stranke bore za vlast, a da se vi borite za promenu sistema. Da li i dalje zastupate tu tezu, ili ste je pod pritiskom okolnosti napustili?

Nismo promenili taj stav. Izvučeno je malo iz konteksta, ali bih rekao da dela govore više nego reči, u tom smislu. Mislim da ono što svaka stranka čini govori o njoj samoj, i to bih uvek uzeo kao nekakav kriterijum ocene.

U kojoj meri su način na koji se borimo protiv virusa, okolnosti koje su nametnute, delovanje opozicije u budućnosti otežali ili olakšali?

Ne volim da ovu situaciju vidim kao priliku, mislim da je jako loše tako nešto reći u bilo kom smislu, ali nekako osećam buđenje neke nove energije i neke nove nade i mislim da je to dobra stvar, koja se iz ovog lošeg rodila.

Naslovna fotografija: FoNet/Zoran Mrđa