Vidovdan
Videli smo kako je, na današnji dan, bilo pre 600 i kusur godina, gledali smo u Šotrinom filmu; Miloš je proburazio Murata, Srblje je izginulo slavno. Posle smo 500 godina vazalili u slavu kosovske pobede, Bajazit je oženio Lazarevu ćerku Oliveru Despinu. Film je, inače, loš.
Gledali smo kako je to bilo pre kusur godina na 600. godišnjicu slavnog izginuća a pre no što će se ponovo ginuti pod Miloševićem. Šotra tada nije režirao, švenkovala je državna televizija. Direktan prenos Miloševićog sletanja na Gazimestan onim istim helikopterom koji će ga nešto kasnije deportovati u Hag.
Svedoci smo i Borisove odbrane neodbranjivog i njegovog slavodobitnog stava da tuđe nećemo a svoje (Kosovo) ne damo. Rekao je to u Geteovoj i Šilerovoj postojbini, nedovoljno ubedljivo za filozofiju nemačkih mislilaca. On će zbog straha koji mu kaže da bi ovogodišnja gazimestanska proslava mogla da bude povezana sa politikom, za svaki slučaj, u širokom luku zaobići znameniti spomenik. Koji je, inače, loša karma.
Dok je slavio vidovdansku stranačku slavu, Vuk Drašković reče da je Kosovo oduvek Srbiji bilo nada i podstrek, nikada kamen oko vrata. Više liči na medaljon. Koji je, inače, odavno bižuterija. Patrijarh Irinej bogobojažljivo preko kandila izusti da je Kosovo sveta srpska zemlja nalivena krvlju, cementirana kostima svetih mučenika. Patrijarhova liturgijska izjava ne seže dalje od činjenice da je građevina nastajala na slabom temelju. Zalivena cementom koji je, inače, loš.
Zbog maločas pomenute loše sudbine Milan Beko je odlučio da se ratosilja Luke Beograd (uz stanovitu novčanu nadoknadu) i da ode. I da ne da Kosovo. Sa kojim, inače, nema ama baš nikakve veze. Možda je to najava nove seobe Srba. Ovde ionako odvajkada postoji jedna konstanta – koferi uvek spremni za put. Izbeglice iz besmisla.
Pre mogućeg pakovanja kofera obeležen je dan čijem nazivu istorija nije pouzdano utvrdila poreklo. Neki kažu da je Vidovdan nastavak slavljenja slovenskog paganskog božanstva Svetovida, boga obilja i rata, mogućeg srpskog vrhovnog boga. Drugi ga interpretiraju kao poštovanje svetog Vida kojeg su slavili rudari Sasi, dođoši u ove krajeve. To su oni Germani koji će kasnije iznedriti Getea i Šilera. I filozofiju s kojom psiholog ne može da izađe na kraj.
Vidovdan je slavljen i tamo gde Srba gotovo da nema, u enklavama na Kosovu, u manastirima koje čuvaju potomci Sasa, u gradovima i selima,… u nekada prestonom Prizrenu, epicentru Dušanovog carstva, gradu kojim je upravljao kefalija – oduvek Srbin, mestu porekla nekoga koji ga, možda, nikada neće videti…
Prolazio sam ulicama tog grada pre sedam godina, nadam se ne i poslednji put. Neka oni koferi posluže za turneju po mestima koje Vidovdan ne može da opiše. Još manje mogu ovi kojima je sveti vid oćoravio. U nadi da nema onih koji će narednih 500 godina živeti pod njima hoću makar onom potomku prestonog grada da upriličim susret sa istorijom. Da mu u njemu pročitam Geteov prevod „Hasanaginice“.
