Vlast ne želi stvarno da razgovara
"Bilo bi previše naivno verovati da je povratak 'Utiska nedelje' znak ozdravljenja društva. Nije normalno da ne zovem predsednika da gostuje i ja neću da uđem u to klizalište, koje mi je pripremljeno, da govorim kako nešto neću ili hoću. Mislim da treba da razgovaramo, mada nisam sigurna da oni što to govore, misle iskreno. Suština je da vlast ignoriše deo društva i to ignorisanje dovodi do upada u televizije... Odbijanjem da razgovara i ignorisanjem, vlast kao da šalje poruku 'mi hoćemo da vas nateramo da se izbezumite i da možemo da vas hapsimo, odnosno da se sami preporučite za hapšenje'."
Posle četiri i po godine emisIja „Utisak nedelje“ vraća se u medijski prostor. U intervjuu za Istinomer Olja Bećković kaže da je „čudo to što mnogo ljudi, uprkos reklamama, najavama, bilbordima, ne veruje da se to dešava“. „I dalje me na ulici pitaju da li je to istina, što govori o stepenu poverenja u medije, ali i u to da je moguća sloboda, makar to bila sloboda jedne kablovske televizije“, rekla je Bećković.
Olja Bećković / Foto: Istinomer/Zoran Drekalović
I pre „Utiska“ su nestajali neki lokalni mediji, ali ukidanje „Utiska“ je zapravo bio zvaničan početak trenda. Posle toga, imamo medijski sunovrat. U kojoj meri je povratak „Utiska“ takođe početak trenda?
Mi sad možemo da gledamo činjenično – dakle četiri i po godine nije bilo moguće da se „Utisak“ pojavi bilo gde, tako da i to što se kablovska televizija ohrabrila da joj padne na pamet da se „Utisak“ stavi na neku platformu bi moglo nešto da znači. Ali, medijska atmosfera u kojoj mi živimo je takva da samo možemo da nagađamo da bi to moglo da znači neki trend. Ne bih volela da pridajem „Utisku“ i sebi toliku važnost. Mada, čini mi se, da koliko god ja to ne želim, neki drugi mu pridaju tu važnost, tako da se u momentu, kada je objavljena vest da će „Utisak nedelje“ da se vrati, iznenada se viđaju neke emisije kakvih nije bilo od ukidanja „Utiska nedelje“, u kojima postoji neki pokušaj dijaloga, iako to nikakve veze sa dijalogom nema.
Kada je „Utisak nedelje“ ukidan, sećam se debate u nekim emisijama i medijima, koji su još disali, o karakteru vlasti, jer se u tom trenutku ne vidi do kraja kuda sve to sa medijima vodi. Ali iz današnje perspektive, utisak mi je da je u pogledu slobode medija sada još gore nego pre četiri i po godine. I sada se, u toj situaciji vraća, „Utisak“, kao posledica hrabrosti ili posledica nečeg drugog?
Možemo samo da nagađamo, možeš da tumačiš i na jedan i na drugi način. Ja prosto mislim da je to sve trošenje snage na pogrešne teme. Treba da radim tu emisiju, a da se bavim sada time da li je to početak, kraj, reakcija na ovo ili reakcija na ono, ne znam šta kreativno dobijam iz toga.
INTERVJU SA OLJOM BEĆKOVIĆ MOŽETE DA SLUŠATE NA ISTINOMER PODCASTU.
Na neki način si ubačena, posle ukidanja „Utiska nedelje“ u javni diskurs kao „politička činjenica“, a zapravo sve vreme se trudiš da budeš „novinarska činjenica“. Da li to dobro razumem?
Tako je. Ja se sad stvarno suočavam sa idejom koja je i tada bila aktuelna, da ljudi govore, kad se vrati „Utisak“ to će značiti da se vraća normalnost ili će značiti…
…Jednog lekara si pomenula 2017. godine, u jednom intervjuu, koji ti je prišao na ulici i rekao „ej to znači ozdravljenje kada se vrati ‘Utisak’ “, a kontekst mojih pitanja je da ovo nije ozdravljenje nego metastaza.
To bi sad bilo previše naivno verovati da je ovo znak ozdravljenja.
Pomenula si te paralelne svetove koji se samo na najavu povratka „Utiska nedelje“ grade. U jedan od njih su bile sve novine zavijene u ponedeljak sa nazivom tog novog sistema koji asocira na Novu televiziju, istovremeno se prave i paralelne emisije… Kao da se pravi „GONGO““u medijima. Na koji način to doživljavaš taj njihov „Utisak“ na nekoj drugoj televiziji?
Ja to stvarno doživljavam kao ovo što sam ti rekla malopre – kao gomilu nekakvih zamki za mene, ali ne zamki u tom smislu da li ćeš ti da napraviš paralelnu emisiju i da udariš u isti termin, ili ćeš da zaviješ novine u nešto drugo, nego kao zamku da se bavim stvarima koje nisu moj posao. Dakle, kao da je napravljena jedna specijalna strategija da se ja sad bavim time da li je ta emisija isto što i „Utisak nedelje“. Ne želim da ulazim u igre koje mi pravi neko drugi i neću da reagujem stvarno, kao neka lutka, na tuđe poteze, posle čega će svi da kažu samo smo je čekali, ili tačno sam znao da će ona ovo da kaže. Tako je bilo i kada je ukinut „Utisak“. Od toga sam na isti način i dalje umorna, to su toliko neke očigledne stvari da sad ako nema niko drugi da kaže da postoji emisija koja je čist plagijat, onda stvarno neću ja o tome da govorim. Ako mi imamo javnost koja će da se pravi da je to neka nova ideja, ako sad treba da se navlačimo na tu priču da se govori – pa, čekaj, nije nedelja u devet uveče nikakav moj termin, koji sam negde monopolisala, to je sve u redu. Ali, da li ja stvarno treba da objašnjavam da je zaista malo neobično i čudno da nikom nije palo na pamet, četiri godine, da pravi takvu emisiju, odnosno da li je nedelja uvedena u kalendar sad pre dva meseca? Kako je moguće da su sedmice imale šest dana, pa je sada uveden taj sedmi dan? Zašto nije postojala ta emisija do pre dve nedelje? Zašto je inspiracija da se uspostavi politički „talk show“ u nedelju u devet uveče, momenat kada se ja pojavljujem?
Pa, zašto?
Ajde sad stvarno da pričamo očigledne stvari i ja hoću da neko drugi kaže zašto, a ne ja.
Vrtimo se zapravo u krugu istih pitanja – uterali su te u političku realnost, izmeštajući te iz medijske, a to je ta priča o novinarima, kao da su opozicija, koja se dešava u poslednjih nekoliko godina.
To je urađeno sa celokupnom zemljom. Svi su ubačeni u paket političkih neistomišljenika i političkih protivnika i mi sve ovo što imamo na ulici protekla četiri meseca, imamo kao reakciju na to što nema razgovora, i kada nema razgovora ti nemaš šta drugo nego da ideš da vičeš na ulici.
Foto: Olja Bećković / Foto: Istinomer/Zoran Drekalović
U jednom intervjuu u ovih nekoliko dana uoči pojave „Utiska“, rekla si da ti je ideja bila da pozoveš Anu Brnabić. Njen odlazak u „patetičnu repliku“, kako je napisao „Danas“, „Utiska“, zapravo je odgovor?
Ja sam tako razumela. Moja producentkinja je zvala šefa za medije Ane Brnabić, ti pregovori su trajali nedelju dana. Oni su, po starom običaju, rekli čujemo se za dva sata, čujemo se za šest sati, čujemo se za osam sati… Niko neće otvoreno reći ja neću tu da dođem nego ćemo da se igramo te igre, javićemo se, javićemo se, javićemo se, dajte nam spisak da vidimo ko bi bili eventualni sagovornici i kada sve to daš, onda umesto odgovora ugledaš premijerku u drugoj emisiji.
Kažeš, vreme je za dijalog, ali kako da ga vodiš?
Ono što zabrinjava, i ne zabrinjava to mene kao autora neke emisije u koju će dolaziti ljudi sa vlasti ili neće, ono što zabrinjava je to ignorisanje. Ti sad stvarno imaš četiri meseca, na ulicama ovog trenutka u 100 gradova, neke ljude koji su izašli i koji nešto više ne mogu da izdrže i koji nešto žele da kažu, i ti sad stalno dobijaš od vlasti te odgovore – mi ne želimo da razgovaramo sa opozicijom, to nije opozicija, to su fašisti, to su ovo i ono, a onda se tvrdi da mi želimo da razgovaramo sa građanima. Ali, koji su to građani, sa kojima bi razgovarali? Nisam primetila ni po spiskovima sagovornika koje sam poslala, da postoji neko ko je poželjan sagovornik za ovu vlast. Hoću da kažem da se deklarativno govori – „mi smo za dijalog“, deklarativno se govori – „mi smo spremni da razgovaramo“, deklarativno se govori -„evo vidite, predsednik je spreman da razgovara sa svima, evo vidite da ja idem da razgovaram sa civilnim sektorom“, a zapravo se iza toga ne dešava ništa osim što se govori da nam je bolje nego ikad, da su plate veće nego ikad – e sad, to što to ne vidimo…
Šta su ti opcije?
Moje opcije su da ja prosto ne odustanem od svog uverenja da će to u nekom trenutku biti moguće. Ali, borba za opstanak je i to da ne želim da dozvolim da zaista zavisim na svaki način od ove vlasti, i da emisija zavisi od toga da li će oni hteti da dođu ili neće hteti da dođu. Koliko god se ti trudio da osvojiš svoju slobodu i da osvojiš svoje pravo da radiš, paralelno se plasira priča „kod nje ne dolazi vlast“, a emisija u kojoj ne dolazi vlast nema smisla, onda je poruka da se ja sama povučem. Najmanje što mogu da kažem je da to strašno nije fer. Mada su nam govorili kada smo bili mali – a ko je tebi rekao da je život fer, zaista nije fer da se organizuje ceo paralelni spin o tome da emisije bez dijaloga nemaju smisla, da su oni za dijalog i da se priča da je to Đilasova televizija i takve gluposti. Jedino što će narod videti je neka emisija u kojoj nema predstavnika vlasti, a ja ne mogu svake nedelje da objašnjavam ja sam zvala ovog, ovog, ovog i onog, ali oni neće da dođu.
A zašto si odustala od svog stava da ne pozivaš Vučića. Vučić je izrekao određene stvari o tebi lično, zašto ti nemaš prava da sa njim ne razgovaraš? Zašto nemaš prava na sopstveni integritet – ne želim sa njim da razgovaram?
Ja se odlučujem za tu vrstu mog integriteta da ne dozvolim da mi se nameće jedna potpuno pogrešna igra. Ja mislim da sam u momentu kada sam rekla da ga neću zvati ušla u pogrešnu igru. Nije normalno da ja ne zovem predsednika i neću sad stvarno da uđem na to klizalište, koje mi je pripremljeno, gde ću ja da govorim „ja neću“ i da ja budem argument. I onda izvolite, pa vi govorite da nećete, i vi govorite te stvari koje zapravo ne spadaju pod jedno demokratsko društvo normalno da neko viče jedan drugom neću s tobom da razgovaram.
Pazi pitanje, da li ćeš pozvati predsednika, da li je to normalno pitanje?
O tome govorimo. Da li smo mi videli šta se dešava kad se ukida svaki dijalog, da li to gledamo svaki dan, pa da li ćemo mi sad da kažemo, dobro ‘ajmo da zaoštrimo stvari i da idemo baš do kraja? Ne. Meni se čini, s tim što ja iskreno govorim, da treba da razgovaramo, ali nisam sigurna da oni koji govore da treba da razgovaramo, to iskreno misle. Za sada deluje da ne misle. Govore – „neka ljudi slobodno šetaju, neka protestuju, samo neka mirno protestuju, mi nemamo ništa protiv neka postoje nedeljnici, nek postoje emisije, neka postoje drugačija mišljenja“, ali suština je u tom ignorisanju. Ovde se proglašava da su ti oni dali slobodu da izađeš subotom da se prošetaš ulicom. Pa, niko nije tamo tražio tu slobodu, nego ljudi izlaze zato što hoće da dobiju neki odgovor na svoje zahteve, na svoje primedbe, ali ne, ti ne dobijaš odgovor, nego uporno dobijaš tu poruku – „samo ti šetaj, samo ti pravi te emisije, samo ti piši, a nas se to ne tiče“, i to ignorisanje je nešto što je jako opasno. Iz tog ignorisanja dolazi do toga da neko upada u televizije i da ne znamo šta je sledeći korak. Kako se vlast ponaša, zaista izgleda da je to njihov interes i da oni odbijanjem da razgovaraju, šalju poruku – „ne, mi hoćemo da vas nateramo da se izbezumite i da možemo da vas hapsimo i da vi sami uletite, da se sami preporučite za hapšenje“, kao što se zapravo i dešava.
Šta je onda naša bitka, gde je onda naša medijska bitka?
Naša bitka je da pokušavamo i da ne upadamo u postavljenu klopku. Kada čujemo „lopovu“, „kriminalcu“, „ološu“, „đubre“ i ovo i ono, da ne razmišljamo o tome ili da otvaramo debate na temu da li i predstavnici druge strane, građanske, koje god hoćeš, treba da kažu – jedino ovaj jezik vi razumete, pa ćemo svi da počnemo da se psujemo i da se vređamo i da svi gubimo svako sećanje na elementarno vaspitanje. Imamo dva izbora – ili ćemo i mi da vičemo ja neću sa tobom, ti nećeš sa mnom, ali ja se opredeljujem za nešto drugo. Hoću da pokušavam, meni je u interesu, ne mom ličnom, ja mislim da je u interesu svih građana Srbije da se ovde uspostavi, što je rekao Tijanić pre 100 godina u nekoj emisiji „Utiska nedelje“, „molim vas ponašajte se kao da ste normalni“. Pa, ‘ajde da pokušamo da se ponašamo kao da smo normalni.
Pitanje je sad izvodljivosti toga. Kako razumeš to što mi dobijamo poslednjih dana poruke koje stižu sa adrese savetnice predsednika Suzane Vasiljević, koje idu u pravcu toga da će državni vrh, sa svoje strane državno rukovodstvo nastojati da u napetoj društvenoj atmosferi, pokušati da smanji tenzije…
Ako se to radi na taj način da se upućuju preporuke svim ministrima Vlade Srbije da ne dolaze u „Utisak nedelje“, i ako je to način da se…
…A, znaš da ih ima?
Da, znam da ih ima. I znam da je to nekoliko ministara, kojima sam uputila poziv, dobili, dakle ne zabranu, nego jednu iskrenu preporuku da se u tu emisiju ne ide. To je ovo o čemu govorim – ti sa jedne strane imaš to, možeš da pročitaš u novinama, možeš da gledaš te intervjue gde će oni govoriti – „pa ne, sve je u redu, mi smo stvarno spremni da unapredimo dijalog“, a sa druge strane ćeš da daješ savete da niko kod mene ne dođe i da se taj dijalog ne odvija tu i da se ne odvija na način kako se u „Utisku nedelje“ odvija.
Kada je ukinut „Utisak“ sama si rekla da imaš osećaj da te tretiraju kao državnog neprijatelja, deluje da se to nije promenilo?
Ne, nije se promenilo. Ali mi sada samo možemo da se nadamo da će se promeniti jer sa ovom vlašću imamo ta iskustva da su se oni menjali. Dobro, to je dugo trajalo, ali ko bi rekao pre osam godina, 10, 15 godina da ćemo mi imati predsednika koji se do te mere promenio? Tako da ja računam, ne menja se čovek jednom, možda će se promeniti još jednom, na taj način.
U jednom razgovoru o medijskoj situaciji si rekla da je bitka za slobodu medija u Srbiji zapravo bitka za pravo da postaviš pitanje. Aludirala si na konferencije za novinare na kojima se ne dopuštaju pitanja. U kojoj meri je to pravo na postavljanje pitanja u međuvremenu unapređeno, odnosno unazađeno?
To je takođe sad dobilo jednu potpunu nezdravu formulu. Kada se govori – „evo vidite da je predsednik spreman da odgovori na sva pitanja“, ali svi smo svedoci kako izgleda, kako se oseća novinar koji se usudi da postavi pitanje i šta on sve treba da dobije u paketu da bi dobio neki odgovor. Mi sada možemo da kažemo, pa dobro nećeš ti sada meni da određuješ kako ću ja da odgovaram i što ja sad tebi ne bih rekao još 55 uvreda, i iščuđavanja, i optužbi u čije ime ti to pitaš, i zašto i koji je tvoj interes i šta si u stvari ti hteo da pitaš, a pitaš to, znam te dobro. Ti stvarno u očima te neke javnosti koja gleda te konferencije za štampu, taj novinar koji se usuđuje da pita, stvarno dobija karakteristiku jednog neprijatelja, jednog partibrejkera najblaže rečeno. Prema tome, nije sad stvar u tome, mi smo sve ovde upropastili, sve je nešto drugačije, pa mi sada treba da raspravljamo i slušamo te cinične rečenice. A, izvinite šta je tu sramota raditi na američkoj televiziji? Sve se radi da zbunjeni građanin potpuno odustane od onoga što vidi svojim očima i ti sada treba da objašnjavaš, ako to nije sramota, pa što ti to govoriš?
Koliko god se ti sad batrgala da umanjiš značaj, povratak „Utiska“ je važna činjenica u našem medijskom javnom prostoru, ali važno je i pitanje da li osećaš da se kolege solidarišu sa tobom? Referiram se i na tvoj stav da među nama nema solidarnosti i da su sujete prejake i da je to, takođe, imalo uticaja na položaj novinara?
Ti kažeš da se ja batrgam da odbijem to svoju važnost.
Ne, govorim o važnosti tvojoj lično, govorim o jednoj činjenici: „Utisak nedelje“ je pre četiri godine bio vest kada je ukinut, sada je vest da se vraća.
Dobro, ali ja neću uopšte da se branim od toga, da batrgam se, ali isto tako hoću da se batrgam i oko toga da neću da pričam sada o tome da li imam solidarnost ili ne.
Olja Bećković / Foto: Istinomer/Zoran Drekalović
Zašto?
Zato što uopšte neću da uđem u bilo kakav oreol žrtve, ni sa jedne strane. Ne odgovara mi. Da bih mogla da hodam i funkcionišem normalno, ne mogu da prihvatim da budem žrtva. Prema tome, neka neko drugi sudi da li imam solidarnost, da li sam žrtva, da li nisam žrtva. Ja sve što radim, ja sam izabrala sama. Mene ovo niko ne tera da radim, prema tome ako to hoću da radim i ako hoću da se borim, onda ću da se borim i neću da kukam zašto mi neko nije dao i zašto neko hoće da dođe u emisiju ili neće da dođe u emisiju. Ja nisam nikakav slučaj kome treba sad podrška, ruka, štaka ili ne znam šta. Ja hoću da se ponašam kao – imam dve ruke, dve noge, imam svoju glavu i O.K. pa videćemo koliko to košta.
Zar to nisi shvatila do sada koliko košta?
Očigledno neću odustati od tog ispitivanja.
Zašto je sada dijalog nešto što nam je potrebno, ali si zato ocenila da u trenutku kada udruženja novinara razgovaraju sa vlašću o medijskoj strategiji, da je to nepristojan dijalog?
Ja to nisam ocenila u smislu da je nepristojno što oni razgovaraju, nego što, to govorim ponovo, to deluje kao jedno totalno zamajavanje. Apsolutno nisam za sve ove godine razumela šta je to – ta medijska strategija. Kako to premijerka može da govori cele pakete rečenica da postoji sloboda dijaloga, da Han hvali medijsku strategiju… Evo samo još malo fali… A, da li će u toj medijskoj strategiji pisati da će predstavnici vlasti dolaziti u emisije sa svojim političkim neistomišljenicima? Mene to interesuje, koliko ja shvatam ta medijska strategija ne obuhvata taj problem?
Pa ne, to je drugačiji dokument.
Nisam ja rekla to ništa protiv dijaloga, nego sam rekla protiv simulacije razgovora. Neću da razgovaram o tome, hoću o tome. Zar ne bi bilo normalno da svi predstavnici novinarskog udruženja kažu – hoćemo o tome da razgovaramo, ali hoćemo da razgovaramo u televizijskim studijima. Hoćemo te debate i hoćemo da o tome razgovaramo javno. Kao što nikada nisam razumela šta znače te javne debate za koje apsolutno ne znamo gde se dešavaju.
Misliš na javne rasprave?
Gde se te javne rasprave dešavaju?
Od pre nekog vremena i opozicija ponavlja, a Udruženje novinara je osudilo takav stav, pretnje da će „Pinku“ ukinuti frekvenciju, jednog dana… Da li to govori da ni opozicija suštinski ne razume kako medijski sistem mora da funkcioniše? Za razliku od 6. oktobra, kada su svi potrčali u Pink, sada čujemo drugačije?
To je još jedan primer ovoga o čemu govorimo. U atmosferi kada te neko potpuno ignoriše počinju infaltilne reakcije. Kao deca, kad nemaš ni jedan drugi način, ti onda počneš da praviš iracionalne poteze. Ja stvarno tako doživljavam to, kao potpuno neke bespomoćne rečenice, sad će neko da ti ukine frekvenciju, kako ćeš da ukineš frekvenciju, kome? Tako da ne znam da li je suština u tome da opozicija ne razume kako stvari funkcionišu. Oni očigledno razumeju da bi uopšte bili uvaženi, pa makar i tako da postanu tema kampanje, i tabloida i optužbi da žele da spale, ruše, streljaju, ukidaju, moraju da skrenu pažnju, pa makar to bilo poput dečjeg skretanja pažnje – ‘ajmo da kažemo nešto dovoljno jako što će da nas dovede u situaciju da nas puste da ljudi vide da postojimo’. Dakle, najjednostavnije rečeno, uopšte ne mislim da opozicija to ozbiljno misli.
Ali, sa druge strane, posle 5. oktobra jedna od ključnih zamerki u javnosti je bila ta što su potrčali upravo na to mesto?
Jeste, ali ovde sve ti moraš nešto da objašnjavaš. Ako se kaže biće im ukinuta frekvencija, možemo i da tumačimo ovako – „mi ćemo da se borimo da se poštuje zakon, da se poštuje to za šta si ti dobio neku frekfenciju, nisam ja rekao ja ću da te ugasim, ja sam samo rekao da kada neko dobije frekvenciju on je ne dobija kao neko svoje privatno vlasništvo da na tome radi šta god hoće’. Tamo nešto piše čemu ti služiš, ako ti sve to kršiš, pa onda će ti biti oduzeta, neću ja da ti je uzmem, uzeće ti je zakon.
„Utisak nedelje“ počinje za četiri, pet dana, imaš ideju ko će biti prvi gosti?
Ja imam ideju, ali to ne znam kako će to da se završi. Nekoliko ideja mi je do sada propalo. Računam da će da mi propadne još 562, a 560 mi je uvek bio srećan broj, tako da računam da će ta kombinacija da prođe.
Samo od strane vlasti propadaju ideje?
Ne, ne, ne. Ideje propadaju i to je sad prosto nešto čega se sećam i od ranije. Zanimljivo da vidiš kako čak i ljudi iz našeg posla odbijaju, tako da koliko god se mi pravili pametni, ljudi odbijaju da shvate šta je sve nemoguće. Vidim i po društvenim mrežama te ankete ko će biti prvi, ko će sve da dođe… Ljudi zaista nekako veruju da sve može i nije im jasno, samo se zaprepašćuju kada im kažeš, odbio me ovaj, odbio me onaj, pa je l’ moguće… Svako ima neki svoj razlog zašto neće, zašto ne može, zašto neće sa ovim, zašto hoće sa onim, zašto ovo i to je uvek bio najveći problem zapravo. Ja sa predlozima neću imati nikakav problem, ali ću imati veliki problem da nađem troje koji hoće da razgovaraju jedni sa drugima.
Ti ljudi se zapravo ne razlikuju od tebe, jer i ti veruješ u mogući dijalog?
Pa da, ali ja nekako imam neke granice, ali dobro sad se opet igramo te novinarske priče, što da ne probam. Pa, sad probaš, zoveš ljude i za koje znaš da nije moguće, ali da probam.
Vreme se promenilo za ove četiri i po godine, na bolje, na gore, kako za koga, ali promenilo. U kojoj meri si se ti u profesionalnom smislu promenila?
Ne znam, ajde da vidimo od nedelje. Ja nemam osećaj da sam se promenila, ali prosto ne znam.
Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović
