Volim devedesete
Eh, što volim sankcije, rat, hiperinflaciju, NATO bombardovanje; volim prazne rafove, život za tri marke, tezge na Bulevaru; volim sačekuše, likvidacije na asfaltu, ubistva iz „audija“ u pokretu; volim Miloševića, Arkana i „Tigrove“, „Bljesak“ i „Oluju“; volim Bidžu, Raku i Šešelja; volim glad, nemaštinu, nezaposlenost; volim kriminal i ratni zločin; volim sve što vole mladi. Jer, ja volim devedesete!
Volim Cecu i Karleušu, Đoganija i Dr Igija; volim drugi Dnevnik RTS-a, demonstracije, pendreke po grbači; volim sponzoruše i dizelaše, pištolje, „pajero“ i pejdžer; volim izbegličke kolone i kampove, srpske heroje i ratne profitere; volim jer za bolje ne znam.
Tako danas izgleda velika ljubav spram vremena u kome su naši životi bili tuđe vlasništvo. Reinkarnacija patološke ljubavi samo što nije osvanula tamo gde se kovao pehar Dejvis kupa. Beogradska arena ovih će dana biti domaćin bolnog podsećanja na život bez života. Surovo osvežavanje sećanja na sve što civilizacija osuđuje.
Ono će – to podgrejano sećanje – zazvečati kao odjek olupanog lavora da nam pesmom kaže kako je poslednja decenija jednog milenijuma bila eldorado nepismenih i netalentovanih spodoba došlih niotkuda. Sve što nam se tada dogodilo vratiće nam se kroz pokaznu vežbu koja je ništa drugo do suprotnost za sebe i po sebi. Ali, mi smo stari mazohisti, umemo da uživamo u bolu čak i kada bol nema uživanje kao krajnju instancu zadovoljstva. Pristajemo na još jedno isisavanje krvi. To tako liči na tvorevinu sklepanu na ovim prostorima, na srpsku (per)verziju serije o vampirima.
Reći će neko da nema decenije koju bi mogao voleti. Ne bi bio daleko od istine. Istina nam je ionako najgori neprijatelj. Javlja se i u pesmi kao ozvaničeno ludilo, bitange su ušle u čitanke. Iz njih se iščitava ova stvarnost kojoj se kraja ne vidi. Godine koje živimo prizivaju već proživljene u svom onom svetlu mraka kojom su nas osvetljavale. Nema lučonoše da obasja tminu.
Pa, hoćemo li drugarice i drugovi, gospođe i gospodo, komšije, prijatelji, rođaci i saborci na đusku u Arenu? Da kolektivno podivljamo u esktazi prošlosti kojoj se budućnost podanički udvara. Da još jednom u ritmu sintetičkog stvaralaštva turbo mašinerije proživimo krv, znoj i suze. Da vrištimo i jodlujemo dok nas glas ne izda. Pamet nas je odavno prodala. Neka ne iznenadi ako mozgovi budu sedeli u loži.
Znam, shvatili ste zašto toliko volim devedesete. One su beznađe kojem stremimo. Njihov dah je inspiracija bez koje nema života; esencija koja nas pokreće. One nas podsećaju na nezaborav i vraćaju u stvarnost surovosti. Kale nas kao Korčagine kojima vatra i voda ne mogu ništa. Ovo je zemlja ljudi od mramora, njima ni vreme nije neprijatelj. Vreme je samo relativna kategorija trajanja u prostoru, mesto na kome se ukrštaju periodi. I opet se kazaljka jučerašnjeg poklopila sa kazaljkom sutrašnjeg. Dobrodošli u prošlost. Budućnost je vanvremenska. Za nju sat još nije navijen.
