Vučić je u pravu: ovo jeste zlatno doba

U petom veku pre nove ere, antička Atina doživljavala je svoj procvat. Tokom više od 30 godina, vojskovođa, državnik i govornik Perikle bio je centralna ličnost i lider atinskog polisa, a period njegove vladavine naziva se još i zlatnim dobom Atine: Atina je postala finasijski i kulturni centar za sve grčke državice.

Atina je u zlatnom dobu izgradila Partenon na Akropolju, a Srbija je u zlatnom dobu izgradila pevajuću fontanu na Slaviji; Atina je imala Sokrata, Srbija je imala Marijana Rističevića; Atina je imala Fidiju, Srbija Milutina Folića; Atina je imala Herodota, a Srbija Marka Atlagića; u Atinu su se slivala sredstva celog pomorskog Delskog saveza, zahvaljujući kojima je Atina postala najveća pomorska sila svog vremena, a Srbija je promašila u planiranju, pa imala suficit u budžetu.

Ali, pogrešno bi bilo zaključiti da su ova poređenja argument da period Vučićeve vlasti u Srbiji nije bio zlatno doba Srbije (predsednik koristi ponekad i drugu, sličnu, metaforu: zlatne godine). Evo i zašto.

Vučićeva vlast u jednom, drugom ili trećem obliku (PPV, premijer, predsednik) jeste obeležena nečim nesvakidašnjim za Srbiju u prethodnih nekoliko decenija: javne finansije su uređene fiskalnom konsolidacijom, u saradnji sa MMF-om, fiskalni deficit je prešao u suficit, i, uz par ugrađenih “mina“ (nereformisana državna preduzeća, EPS naročito, rastući spoljnotrgovinski deficit, eventualne obaveze prema penzionerima zbog smanjenja penzija), trebalo bi da ovakva stabilna situacija potraje.

Međutim, uprkos što se događaju “prvi put u novijoj istoriji“, da li uređene javne finansije čine Vučićevu vladavinu “zlatnim dobom“ i “zlatnim godinama“? Ni u kom slučaju, kao što je takvom ne čine ni prosečne plate od oko 400 evra (među najnižima u Evropi), koje ne prima 2/3 formalno zaposlenih građana (i za koju je u februaru 2018. bilo moguće kupiti oko 2/3 potrošačke korpe: prosečna zarada je bila 47.819, a prosečna korpa 70.169,5 dinara).

Da li Vučićevu vladavinu “zlatnim dobom“ čini pretpostavljeni rast od 4 odsto u narednih 4-5 godina? Dabogme da ne – najpre, jer on nije izvestan (podsetimo, rast za 2017. bio je planiran na 3-3,5 odsto, a bio je samo 1,9), niti je u bilo kom slučaju impresivan: u periodu 2000-2008, svake godine privredni rast bio je daleko iznad tih 4,5 odsto, što se sada prikazuje kao neverovatnim (a još uvek nedostignutim) rezultatom.

Uostalom, ako je rast od 4 odsto “zlatno doba“, kakvo je to onda doba u Kini u poslednjih par decenija? Platinasto? Dijamantsko? Ili, ne moramo tako daleko, ’ajmo u komšiluk: Rumunija je 2016. imala rast BDP-a od 4,8 odsto, a u 2017. čak 6,9 odsto. Postoji li iko ozbiljan ko bi rekao da je Rumunija u zlatnom dobu?

Napokon, takvom je ne čini “papirno“ smanjenje stope nezaposlenosti u proteklih nekoliko godina – na pitanja i sumnje Fiskalnog saveta u zvaničnu statistiku nema relevantnih odgovora.

Pa zašto i otkud onda tvrdnja iz naslova da period Vučićeve vladavine jeste zlatno doba Srbije?

Zbog onoga što će doći posle nje.

Slučajno ili ne, Vučić je “zlatno doba“ ograničio na period 2018-2022, što je u jednom ranijem intervjuu i godina (ova potonja) za koju je vezao svoje povlačenje iz vlasti (jer, po njegovim rečima, niko neće moći da ga pobedi, nego će sam da ode).

Bez ikakve sumnje – jer neće biti potrebnog pritiska ni unutar države, niti iz inozemstva – poražavajući trendovi Vučićeve vlasti nastaviće se i do 2022. godine, a, deluje, i još mnogo godina nakon toga.

Udarničkim radom naprednjaka, čiji je Vučić i dalje šef, parlament je sveden na karikaturu, koja služi svemu – sprdnji, osećaju sramote, nelagodnosti, rezigniranosti – osim onome čemu bi trebalo: da bude predstavničko telo svih građana Srbije, u kome se kritički razmatraju potezi izvršne vlasti, i suštinski razgovara o zakonima koji oblikuju državu.

Dalje, udruženim udarničkim radom Vučića, naprednjaka i televizija sa nacionalnom frekvencijom (na čelu sa javnim servisom), iz javnosti je proteran svaki iole ozbiljniji disonantan glas u odnosu na vladajuću doktrinu i “vjeruju“ aktuelne vlasti. Isto se može reći i za većinu štampanih medija. Svako drugačije mišljenje je nepoželjno i manje ili više progonjeno – važi i za medije i za nevladin sektor.

Takođe, udruženim udarničkim radom Vučića i naprednjaka, u kombinaciji sa neumećem postojećih ostataka opozicije, maltene sve opozicione stranke i pokreti svedeni su ispod cenzusa: njihova snaga, njihov položaj i njihov uticaj sveden je na snagu, položaj i uticaj nekakvih neonacista u nekakvoj ozbiljnoj zapadnoj zemlji.

Ujedno, gotovo sve (Poverenik se još uvek drži) nezavisne institucije su ili pasivizirane ili moralno korumpirane (na primer, Agencija za borbu protiv korupcije), ili izvrnute naglavačke (poput REM-a, čije se postojanje sada uglavnom svelo na to da odbiju svaku pritužbu na rad Pinka i Hepija i da aktivno učestvuju u kampanji na strani naprednjaka, i to u predizbornoj tišini).

Treća grana vlasti – pravosuđe – preći će iz lošeg u gore stanje, ukoliko budu usvojene promene Ustava poslate Venecijanskoj komisiji. U prevodu, iz politički kontrolisanog, preći će u još više kontrolisano stanje.

Sve ovo radi se sa vrlo jasnim – i praktično već ostvarenim – ciljem arbitrarne vlasti jednog čoveka i grupe ljudi oko njega, bez bilo kakve mogućnosti za njihovom odgovornošću i praktično ustanovljenom nekažnjivošću za svakoga ko je podoban. Ukratko – partijska ili, kako piše u Strategiji EU za Zapadni Balkan, “zarobljena država“.

Kraj atinskog “zlatnog doba“ obeležili su izbijanje kuge (od koje je umro i Perikle) i početak Peloponeskog rata, u kome je Atina poražena tako da više nikad ne bude ono što je bila tokom petog veka pre nove ere.

I Francuska je imala svoje “zlatno doba“, tzv. Belle Époque. Na kraju tog perioda, izbio je do tada najstrašniji sukob koji je svet do tada video, Prvi svetski rat.

Ako i kada – a potrajaće – aktuelni režim bude suštinski i dubinski poražen, onima koji dođu na čelo države nakon toga ostaće razvaljene i razmrvljene institucije, duboko podeljeno društvo po mnogo osnova, i ruševine od države, koja je po vertikali – od skupštine stanara do Skupštine Srbije, Vlade Srbije i pravosuđa – bila upregnuta da obezbedi uzdizanje i nedodirljivost jednog čoveka i kruga poslušnih ljudi oko njega.

Zato ovo jeste “zlatno doba“. Jer, neće Srbiju pogoditi epidemija kuge, niti će izbiti novi svetski rat, ali je sigurno: biće sve gore. I u tom smislu, u odnosu na ono što Srbiju čeka u narednim godinama, aktuelni trenutak biće ta lepa, divna prošlost.

A zbog toga, osim sintagme “zlatno doba“, jednako dobro Srbiju opisuje i ona druga, koju Vučić voli da rabi: “zlatne godine“. Naime, kolokvijalno, zlatnim godinama smatraju se – duboka starost i penzija. A poznato je čime se penzija završava: smrću. To sledi i Srbiji, nakon, uz par godina izuzetka, tri decenije temeljnog i sistematskog razvaljivanja i društva i države od strane njenih političkih elita.