Vučićem protivu Miškovića
Verovatno da će malo ko setiti da je čuo komentare običnog naroda na račun Miroslava Miškovića, a da su bili pozitivni. Da li zbog visokih cena i marži, da li zbog premoći nad konkurencijom, da li nefer odnosa prema proizvođačima i zaposlenima, tek izgovaranje njegovog imena uvek ide uz znatnu dozu prezira. Štaviše, postao je metafora za nepravedno. Znajući to i prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić je zaigrao na „dobitnu kombinaciju“ najavom istraga u Miškovićevoj firmi Delreal i privatizaciji Luke Beograd.
Za prvih stotinak dana rada Vlade Srbije njen prvi potpredsednik uspeo je da dostigne popularnost kakvu nikada nije imao u svojoj političkoj karijeri. To može da zahvali ulozi koju je sam sebi dodelio, borca protiv korupcije, pljačke i svake duge nepravde, ali još više narodu koji je „žedan krvi“ i koji čeka da konačno neko „zaglavi u zatvoru“. Od početka mandata Vučić je pokrenuo nekoliko slučajeva koji su danima punili medije. Privatizacija Politike i Večernjih novosti, zloupotrebe i hapšenja u Agrobanci, slučaj Olivera Dulića i postavljanja optičkih kablova bez tendera, najava preispitivanja još nekolicine sumnjivih privatizacija i poslova prethodne vlasti i tajkuna… Sve to ostavljalo je utisak rešenosti nove Vlade da se suoči sa sistemskom korupcijom i jednom za svagda razvrgne spregu politike, biznisa i kriminala. Najviše je tome svakako doprineo njen potpredsednik Vučić koji se toliko predao tom poslu da je više puta izjavljivao kako „borba više ne može da se zaustavi“, da je to njegova „životna misija“ ili da „će biti procesuirana osoba s kojom je u vrlo bliskim odnosima“. Takvi stavovi doneli su mu podršku kako svih koji su na izborima glasali za naprednjake, tako i onih koji nisu njegove pristalice ali se već godinama osećaju obespravljeno i nemoćno. Zna Vučić da istraživanja javnog mnjenja već duže vremena pokazuju da građani kao jedan od glavnih problema srpskog društva ističu korupciju i loše sprovedene privatizacije. Zato je i pošao od toga i zaigrao na populističku kartu. Najavom pokretanja istrage u slučaju Miškovićeve firme Delreal (koja je nekada kupila 15 hektara zemljišta u Beogradu, a kasnije došla do njega bez ikakve naknade zahvaljujući odluci lokalnih vlasti, čime je budžet oštećen za 50 miliona evra) Vučić bi dodatno ojačao svoju poziciju i verovatno doprineo dodatnom dizanju sopstvenog rejtinga.
Ono što, međutim, nedostaje u svakom od gorenavedenih slučajeva jesu završeci. Neosporno je da je za tri meseca rada mnogo toga pokrenuto i da će se, verovatno, još mnogo toga otkriti, ali se u poslednje vreme u javnosti sve češće čuje gunđanje što pojedini slučajevi padaju u zapećak bez konkretnih i konačnih rezultata. Nešto što se najavljivalo da biti okončano „u narednim danima“ nije dovršeno ni posle, sada već, dva i kusur meseca. Potpredsednik Vučić poziva na strpljenje, naglašava obimnost korupcije, „biće još procesuiranih“, „biće i iznenađenja“…i tako u krug. Da li je novopokrenuta priča protiv najvećeg srpskog tajkuna samo još jedna u nizu čiji je kraj vrlo neizvestan? Da li je to puki kontraudar Aleksandra Vučića posle teksta koji je pre nekoliko dana plasiran u Press-u u kojem je prozvan da se cenjka oko promena vlasti na lokalu? Ili je, ipak, reč o rešenosti da se proveri poslovanje onog ko se bogatio dok je većina siromašila? Ako ne misli samo na sopstveno beleženje političkih poena i održavanje utiska da je on srpski Eliot Nes, Aleksandar Vučić bi morao uskoro da da građanima „konkretan materijal“ da je njegova borba istinska i da u njoj nema zaštićenih. Ovo je prava prilika da to i dokaže. U suprotnom, rizikuje da mu se poverenje koje ima sruši kao kula od karata.
