Vučićev X faktor

Od svih definicija politike najzanimljivija mi je ona koja je sagledava iz ugla posledica i definiše politike kao delatnosti koje uvek „rade“ u korist jedne strane, a na štetu drugih. U tom smislu uputno je analizirati kojim je to politikama sada već bivši premijer, a naš sadašnji predsednik obezbedio sebi toliku podršku, čime je to učinio svoje birače zadovoljnim, kome su u korist išle njegove politike?

Ovo pitanje postaje još zanimljivije kada znamo da su cifre podrške kojima se sa pravom diči A. Vučić, a na koje se „šlepa“ SNS – natpolovične ili se kreću, tu negde oko 50 odsto. Da odgovor bude još komplikovaniji – mi smo sigurno jedina zemlja na svetu koja slavi političara koji je uveo ozbiljno restriktivan Zakon o radu i nametnuo čvrste mere štednje (austerity) celom javnom sektoru, kao i jednom od najugroženijih slojeva društva u Srbiji – penzionerima. Uz poboljšanja kontrole poreskih naplata, koje pogađaju biznis, može se postaviti pitanje kome ove politike idu u prilog? U Grčkoj su zbog sličnih mera padale vlade, leteli molotovljevi kokteli, u Francuskoj, Španiji i Italiji, koje su neuporedivo bogatije zemlje od nas – zaposleni, sindikati i široki slojevi društva dizali su ozbiljne proteste u odbrani svojih prava. Kod nas – muk i gunđanje. Kako se to dogodilo? Ako kažemo da su na gubitku oni koji su ozbiljno pogođeni merama štednje – a jesu, ko je onda dobitnik ovih mera?

Vučićev odgovor je – Srbija. A po njegovom čitanju istorije i politike – kada dobija Srbija, oličena u državi – dobitnici smo svi mi – „narod“. Sa naročitim naglaskom na našu decu. I unuke. Narativ ide ovako – mi se svi žrtvujemo da bi nam u budućnosti bilo bolje, da bi popravili ono što su žuti lopovi uništili. Na stranu što se očigledno ne žrtvujemo baš svi, pitanje je da li je priča o boljoj budućnosti, inače dosta izanđala od upotrebe na ovim prostorima, dovoljna da pokrene tolike ljude da svoj glas daju Vučiću i SNS-u? Da li je činjenica da je državna kasa znatno punija nego što je bila, dovoljna da toliko odobrovolji siromašne građane Srbije? Da li „narod“ meri kvalitet svog života makroekonomskim ciframa o povećanju BDP-a ili smanjenju duga Srbije? Zna li većina koliko smo dužni, koliko je ušteđeno? Ono što je sigurno je da većina veoma precizno zna čega su sve morali da se odreknu zbog smanjenja plata i penzija.

Ako zakopamo malo dublje – da li je država „narodu“ iz popunjenih riznica  obezbedila za uzvrat viši standard usluga – da li su nam bolnice bolje opremljene, da li je sistem zdravstvene zaštite unapređen ili je stradao usled oštre štednje? Da li su nastavnici, deca i njihovi roditelji zadovoljni nivoom znanja koji se stiče u našim školama, da li su klinci bezbedniji u školi i na ulici? Spremniji za budućnosti? Da ne pitam da li je možda više „državnih“ vrtića, da li je sistem socijalne zaštite unapređen, imaju li penzioneri gde da nađu pristupačni mir i negu?

Koliko ćemo još čekati da se uspostavi direktna veza između povećanog zahvatanja države iz džepova građana, sa obavezom te iste države da na osnovu toga poboljša sopstvene usluge? I da li ćemo ikad doživeti da se uspostavi uzročno posledična veza između državnih zahvatanja, usluga koje pruža država i izbornih rezultata onih koji su na vlasti?

Ako politike ne rade za „narod“ zašto narod glasa za Vučića? A ne rade, da tu budemo skroz jasni, jer moglo se štedeti pravednije, efikasnije i korisnije po razvoj ove zemlje. Trebalo je štedeti ne iz džepa onih koji nisu odgovorni za trošenje, već tamo gde je srž problema – a to su slabo efikasna državna i javna preduzeća, od kojih su mnoga gubitaši, koja godinama jedu budžet opstajući pre svega kao masovna prihvatiliša za odrasle ljude – partijske kadrove i glasačku bazu. Lišiti ih se u postojećem obliku to bi bila prava politka u korist „naroda“.

Već sada postoje jasni glasovi da naš napredak u ovih nekoliko godina i nije bio podstaknut toliko hvaljenim reformskim merama vlade, nego da proističe iz povoljnih globalnih trendova (oporavak svetske privrede, niska cena energenata i ekstremno niske kamate) kao i samoniklog rasta domaće privrede, koji se odvija zahvaljujući sve većoj trgovinskoj razmeni sa zemljama EU. Domaća preduzeća, ne smemo zaboraviti, su tek pastorčad ove vlasti, čija su neprikosnoveni mezimci strani investitori, za koje se odlučno borimo sa regionom do poslednjeg subvencionisanog dolara, ne obazirući se na činjenicu da nam sem nešto minimalno plaćenih, niskotehnoloških radnih mesta i mogućnosti da njihovi pogoni budu otvoreni u sred predizborne kampanje, ovakvi poduhvati, bazirani na zagarantovanom, netržišnom profitu, a dugoročno sumnjive održivosti – malo toga donose. Takođe, da se zaista htelo štedeti u korist „naroda“, biznisa i države ne bi se gromoglasno obećana borba protiv korupcije svela na sporadične naslove u medijima o senzacionalnim uspesima policijskih akcija sa egzotičnim kodnim imenima. Btw. šta bi sa obećanim Zakonom o poreklu imovine gospodine Predsedniče Srbije?

Ako smo ustanovili da ključne politike Vučićeve ere nisu „radile“ u korist „naroda“ – hajde da otkrijemo šta se umešalo u taj odnos, šta je to tako uspešno zamenilo činjenicu da  politike ovog režima nisu baždarene da idu u korist građana Srbije? Šta je faktor X Vučićeve vladavine?

Jedan deo priče otkriva Vučićomer, zbirka neispunjenih obećanja koje je Vučić dao od kada je na vlasti. Preko 70 odsto obećanja je neispunjeno. Drugi deo se može naći u Istinomeru koji je, pored obećanja, analizirao istinitost onoga što Vučić govori – istina i laž stoje u gotovo identičnom odnosu u korist laži. A na štetu istine, odnosno građana. Ocene Istinomera se inače baziraju na strogoj proveri činjenica i po pravilu na javno dostupnim podacima i niko ih, do sada, nije javno demontavao, ali smo svejedno, zbog toga što smo ih objavili proglašeni izdajnicima, stranim plaćenicama, držane su nam lekcije „sa najvišeg“, kao i sa raznih nižih mesta, o tome šta i kako novinar treba da govori, piše, pita, misli… Istinomer i njegove analize otkrivaju Vučićev faktor X: postojanje  „propagandne mašine“, koja je verovatno jedini vrhunski tehnološko-ekspertski poduhvat koji Srbija trenutno ima. Besprekorno servisirana, beskrajno skupa, nauljena, utegnuta, spremna da snabde premijera lavinom podataka i poruka koje on neumorno vrti, premeće i dorađuje koristeći činjenicu da su manje više svi mediji više nego spremni da odvoje koliko treba vremena i prostora za njihovo neprestano emitovanje. Ova mašina sposobna je da radi na svakom broju obrtaja, u svim vremenskim uslovima (naročito katastrofalnim i kriznim), da se hrani svim gorivima, posebno na onim nastalim kao nus produkt stalne proizvodnje neprijatelja i spaljivanja žutih i soroševih veštica. I ostalih izdajica.

Njen ultimativni cilj je da u skučenom informativnom prostoru proizvede utisak da se u Srbiji pod Vučićem događa nešto istorijsko. Epohalno. Da probudi nadu.

To je, u ovako razvaljenoj i siromašnoj, višestruko kolonizovanoj zemlji kao što je Srbija danas, džinovski poduhvat i njegove tragove i domete možete jasno pratiti na linkovima Vučićomera i Istinomera. Sva ta neispunjena i nerealna obećanja, poređenja sa onima sa kojima smo neuporedivi, netačni podaci koji nas svrstavaju među najuspešnije u regionu, pa i Evropi, sve te poruke u kojima je jedna informacija prividno tačna samo zahvaljujući tome što je potpuno izbačena iz konteksta – sve su to odsjaji rada propagandne mašine koja brekće da bi dokazala ajnštajnovski paradoks – Vučić je taj, sa kojim je obećana bolja budućnost – već tu. Mi već živimo budućnost koja tek treba da dođe! Tako smo izgradili više puteva nego Nemačka, imali veći rast BDP nego neke najveće zapadne zemlje. U mnogim kategorijama rasta apsolutni smo regionalni šampioni (iako javno publikovani državni podaci pokazuju da smo pri dnu), naši radovi na pruzi Beograd-Budimpešta su super, ali Mađari nas koče (u trenutku kad se ni oko kredita još nismo dogovorili)… Kada analizirate ovako hladne glave i pojedinačno – mnoge od tih poruka deluju besmisleno, neke čak i budalasto, ali kada ih stavite u odnos sa tim koliko su puta izrečene i ponovljene, na kakvo tlo padaju i kome su upućene i kolika je mogućnost da im se suprotstavite – postaje jasno da je ono što je započelo kao propagandni Vučićev blickrig – postao način života cele jedne nacije. Propagandna mašina određuje percepciju stvarnosti i stavove amorfne grupe koju Vučić naziva „narodom“ i koju ljubomorno čuva od bilo kakvog prodora drugačijeg mišljenja, podataka, činjenica. Neverovatno je da smo tolike kampanje prošli i da nijedna opoziciona stranka nije ni pokušala da prodre u taj Vučićev bastion. Kao da ih mnogo više zanima raspodela glasova u okviru njihovog zajedničkog političkog zabrana. To samo olakšava Vučiću i njegovoj propagandnoj mašini, da, uz efikasnu politiku „štapa i šargarepe“, koja otkriva njegovu izrazitu sposobnost manipulacije, razrađenu tehnologiju uvezivanja države i njenih resursa sa sudbinama grupa i pojedinaca, na političkom, poslovnom i ličnom nivou, stvori ozbiljan sistem koji obezbeđuje nadmoćnu vladavinu, ne mareći mnogo za realnost.

Politički odrastao na Šešeljevom makijavelizmu, u skutima Slobine soc-udbaške države, Vučić ili direktno i često brutalno sprovodi ono što je sa moćnijima od sebe dogovorio, ili slabijima od sebe – a to je celokupno srpsko društvo – bespogovorno nameće svoju sliku prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti. Kada se ta slika ne poklopi sa činjenicama, po pravilu su činjenice te koje stradaju. Nemojmo biti „mrzitelji“ i skroz nepravedni prema Vučiću – nije on ni prvi ni poslednji lider u Evropi i šire koji vlada na ovaj način. Populizam i masovno laganje obeležavaju ovo doba post-istine, kako u mnogima zemljama u svetu, tako i kod nas. Ono što ovde brine je trend – laž postaje sve ogoljenija, a sredstva kojima se nameće sve brutalnija. I što je još opasnije – svi se vidici sinhronizovano sužavaju, da bi laž mogla da opstane. Da bi mašina radila uspešno, istina, dijalog, demokratija moraju biti čvrsto ograničeni.

Na to da živimo u društvu bez dijaloga i da ne postoje jednaki uslovi za sve učesnike javnog života smo već oguglali. Oni koji bi u nedopustivo jednosmernoj komunikaciji koju gaji ovaj režim, imali nešto i sami da kažu, dodaju, ili da se ne daj bože, ne slože, pobune – proglašavaju se neprijateljima države, naroda ili vođe. Izdajnicima. Mrziteljima. Grde ih i blate Vulini, Dačići ili niži ešaloni SNS-a. A ima i gora kazna od toga – država ih prepusti Pinkovima, Informerima i ostalim paradržavnim medijima u kojima im se pretura po finansijama, privatnosti, porodični i biografski podaci se kombinuju sa delovima doušničkih izveštaja i obaveštajnih, medicinskih, izmišljenih ili pravih dosijea i sve se to kao u nekoj antičkoj areni podastire svetini željnoj zabave i večnog kamenovanja. 

Cilj ovog i ovakvog postupanja je samo jedan – zastrašivanje. Postali smo okovano društvo. Sam Vučić često ume da se državnički izdvoji iz ove hijerarhije i da „spusti loptu“, ali je jasno da ova naopaka piramida koja služi da zastraši i zaustavi demokratske procese u Srbiji, postoji da bi on vladao onako kako vlada – kao neprikosnoveni vođa.

Za sve ostale, one koji su na „njegovoj“ strani ili bi se mogli tu naći, koji su mu bliski ili su slabi na bliskost sa vlašću per se – sem bogate kolekcije štapova Vučić barata i sjajnim asortimanom šargarepa – od oprosta svih prošlih i budućih grehova, preko lukrativnih kombinacija koje se u netransparentnim postupcima, o čemu najbolje svedoči projekat Beograd na vodi, odvijaju širom državnog aparata, do olakšanog pristupa državnim riznicama u koje se sliva novac „reformski“ oduzet građanima… Tu se vraćamo na priču o namerno sačuvanim i netransformisanim, partijski vođenim javnim preduzećima (najčešće od strane nekompetentnih VD direktora), počasnim analitičarskim titulama za raznovrsne mediokritete, savetničkim mestima, kao i o stotinama hiljada nagradnih privremenih i povremenih poslova, zapošljavanju na osnovu ugovora o delu i/ili preko lizing agencija radne snage, gde se istovremeno treniraju savremeni robovlasnički odnosi, ali i obezbeđuje egzistencija delovima biračkog tela i ozbiljno popravljaju rezultati Miladinove ankete o zaposlenosti. I da ne zaboravimo –  iz istih tih, već više puta, spomenutih riznica debelo se  dotiraju radna mesta stranim „minimalac-investitorima “…

Ceo taj zbunjujući miks oportunista i očajnika, kojima se aktivno bave i Vučićeva propagandna mašina i njegove politike „štapa i šargarepe“, dopunjen onima koji po nalogu sopstvenih uvrnutih poriva imaju sklonost ka vođama, čvrstoj ruci, jakoj državi i ostalim tlapnjama – čini tzv. „stabilno biračko telo“, sad već mitsko biće, koje kao neko čudno akcionarsko društvo živi na dividendama zasluženim u servisiranju Vučićevih pobeda na potpuno izlišnim ponovljenim vanrednim izborima.

To što kao posledicu ove srednjovekovne žudnje za apsolutnom vlašću, uprkos tome što smo kandidati za EU, imamo sve veći demokratski deficit i što nam se institucije na oči raspadaju – malo koga zanima. Pohvale za stabilnost i „uspešne reforme“ pljušte sa svih strana, propagandna mašina melje, dok su slobodni mediji sabijeni u mišiju rupu, odmah pored one u kojoj žive ostaci opozicije. Čak i kada je sve kristalno jasno kao na primeru rušenja u Hercegovačkoj gde je veliki deo države uhvaćen u planiranju, izvršenju i prikrivanja krivičnog dela – ništa se ne dešava, iako su samo u ovoj, na prvi pogled besmislenoj akciji, pale, jedna za drugom, sledeće državne institucije – predsednik vlade, MUP, javna i komunalna policija, tužilaštvo, Narodna skupština i gradska uprava Beograda!? Dodamo li tome da u srcu ove afere stoji projekat kojima su suspendovani domaći zakoni, pa i Ustav – dubina institucionalnog sloma Srbije je evidentna.

I šta sada? Postavili smo dijagnozu – ima li leka? Ima ih koji veruju da Vučić igra složenu igru sa mnogo figura u kojoj na kraju Srbija stiže u sanjanu Evropu. Ima ih koji veruju da se za „njegovu dušu“ u ovom okruženju vredi boriti. Ima ih koji ga prosto slede i koji mu veruju, više nego drugima. Ja, sa druge strane, ne vidim ništa dobro u društvu kojim se vlada po devizi „jedan umesto svih“, u kojem se slavi „mudra politka“ jednog vođe. Čist mi je atavizam taj meta-narativ „bolji od Tita i Slobe zajedno“, i ne mislim da se u Evropu može stići reinkarnacijom pervertovanih mitova i rituala devedesetih. Za mene, moderna društva imaju smisla i dovode do napretka samo zato što su naglašeno konkurentska na svim nivoima. Ježim se pred činjenicom da smo živog čoveka proglasili nacionalnim blagom!? Gnušam se jednoumlja, traženja neprijatelja i progona ljudi koji drugačije misle.

Ovom društvu su potrebne snažne doze istine. Više od svega nam je potrebno suočavanje sa realnošću. Moramo da prestanemo da kao društvo živimo masovnu halucinaciju. Mi u Istinomeru, nismo ni politička stranka, ni pokret, nego specifičan medij i javnost je naše bojno polje.

Zato, za početak – javno predlažemo Javnom servisu emitovanje video izdanja Istinomera, u terminu između Slagalice i TV Dnevnika, dve vesti dnevno. Pet minuta maksimalno. Ni više ni manje. U terminu u kome se nekada emitovala – Laku noć deco. Iskreno, mislim da bi i toliko bilo dovoljno.

Dok čekamo odgovor na ovu ponudu – prepuštam vas porukama iz Biračkog proglasa.