Vučiću je očigledno uzor Kim Džong Un
"Odluka Saveza za Srbiju da učestvuje na izborima u Lučanima, pa da potom objavi da će bojkotovati sve buduće izbore, dobar je taktički potez. Time nisu legitimizovali nenormalne izborne uslove, već su pokazali dobru volju da učestvuju na jedinim, zakonito raspisanim izborima, od četiri opštine. SNS nije iskoristila tu dobru volju, i sada opozicija ima legitimno pravo da objavi da ne želi da izađe ni na jedne druge izbore dok se ne obezbede normalni uslovi."
U razgovoru za Istinomer politikolog i direktor agencije Pragma, Cvijetin Milivojević ocenjuje da se posle izbora u Lučanima mogu izvući dve poruke. Jedna je „da građani ne treba da izlaze ni na jedne izbore pod ovim uslovima“, jer ako neko ima cilj da osvoji „ne 50 procenata, već 80, kao u Doljevcu, jasno je onda da njegova ideja nije demokratija“.
Cvijetin Milivojević / Foto: Istinomer/Zoran Drekalović
A šta mu je ideja?
Cilj mu je uništavanje svakog različitog mišljenja, jer ako kaže da je zadovoljan izborima u Kuli, Kladovu i Lučanima ali da je ipak moglo biti bolje, kao u Doljevcu, uzor mu ne može biti ni jedna zapadna demokratija, pa ni istočna demokratija, njemu je uzor očigledno Kim Džong Un koji osvaja 98, 99 odsto glasova, doduše tamo ni nema opozicije. Druga poruka je „ne daj bože da ne pobedim jer ćete tek onda da vidite šta znači ko sam ja i na šta sam mislio kada sam rekao da može i vas pet miliona nešto da traži a ja neću da ispunim“. Ta druga poruka se oslanja na činjenicu da je u Lučanima angažovana sva državna logistika, uključujući i snage represije, poput MUP-a. Ne volim strašna poređenja, ali u smislu propagande, ne u smislu vladavine, ovde se primenjuju modeli iz vremena Gebelsa, ali onog pravog Gebelsa, doktora propagande, pre Drugog svetskog rata. Kada je Nacionalsocijalistička partija Nemačke osvajala vlast, krenuli su iz Minhena i njihova mantra je bila – dovoljno nam je 1000 osvešćenih aktivista da napravimo revoluciju i preuzmemo vlast. To je suština. U Lučanima ste imali stotine osvešćenih partijskih vojnika koji su došli sa strane i jasno je bilo da čak i da su izgubili izbore, da ne bi priznali da su ih izgubili.
Da li takvo ponašanje govori o neviđenoj snazi vlasti ili njenoj slabosti?
Govori o njenoj slabosti. Vučiću je vrhovni gospodar „rejting“, a ne Angela Merkel, mada mnogi misle da je obrnuto. Svestan je da onog trenutka kada otvori svoj neviđeni plan za Kosovo, pada i on i njegova neviđena podrška. Ne bi on izgubio prve izbore, ali nekada je smatrao da je pad podrške ispod 30 procenata katastrofa, sada je taj procenat podigao i to je njegova slabost, koju ne može više da sakrije.
Ali, šta je suština te slabosti o kojoj govorite?
Vučić i SNS nisu pobedili 2012. na tezi državne propagande da je Kosovo za građane na osmom mestu, a ne na prvom, niti na obećanju da će se desiti podela ili razgraničenje. Dve trećine Vučićevih birača su ljudi koji glasaju za njega smatrajući ga garantom opstanka celog Kosova u sastavu Srbije. I on, čak i kada je reč o lokalnim izborima, potpiruje tu lažnu nadu da će vojska Srbije odbraniti Srbe ne samo na severu, već i po enklavama i ljudi imaju percepciju da je on čuvar Kosova, a da je opozicija izdala, jer je Jeremić postavio lažno pitanje, Đilas rasprodao zemlju, da je Obradović izdajnik. I to sve radi uz užasnu zloupotrebu državnih resursa, državnih funkcija u sredini koja ima jedva 20.000 stanovnika.
Da li se ta slabost može nazreti i iznutra, unutar SNS i vladajuće koalicije?
Nisam pristalica fatalističkih teorija o miševima koji napuštaju brod koji tone, ali biće zanimljivo videti ko će od „miševa“ kojima se okružio ostati. Kada je reč o koaliciji, zanimljivo je da u poslednje vreme ne stižu baš glasni i bespogovorni telegrami podrške SNS-u za ono što rade. To se videlo i kroz raspravu o budžetu, ali i na primeru Rasima Ljajića, pa i na lokalu gde je sada tokom izbornog dana priveden član SPS-a. Nešto slično se desilo prošlog puta na izborima u Vrbasu, pa je SPS ćutao. Ali, unutar SNS-a se, takođe, vidi nezadovoljstvo malim partnerima za koje misle da parazitiraju i ne rade ništa. Posledica toga je da među nezadovoljnima postoji kritično jezgro onih koji ne misle da ovu vlast treba braniti po svaku cenu, a naročito ne silom i ako su u opoziciji pametni pa shvate to kao dobru poruku, mogu neke od tih delova koalicije da prevedu na svoju stranu, jer iskustvo devedesetih na ovamo govori da bez delova onih koji su činili vlast nikada opozicija nije mogla da napravi novu vlast.
Ako SZS i stranke oko njega bojkotuju izbore u kojoj meri tim izborima legitimitet daje ona opozicija koja na njih izađe?
Veliko je pitanje da li bi Vučić mogao da legitimiše te izbore, jer njemu je najbitniji stav Berlina i Vašingtona i pitanje je kako bi tamo objasnio da su izbori u kojima on sam trči trku sa tri omiljene opozicione partije legitimni. Čak i da „izda“ Kosovo, što bi rekli ovi koji ga kritikuju sa nacionalne pozicije. Njemu je cilj da na izbore izađe pre rešenja za Kosovo, ako misli da pobedi. I ima vremena do kraja sledeće godine. On će tu činjenicu ukrstiti sa rejtingom i proceniti kada ima najbolji rejting i tada će raspisati izbore.
Foto: Istinomer/Zoran Drekalović
Kada je reč o protestima građana, može li da se povuče analogija sa protestima iz 1996. godine?
Protesti 1996. su imali neposredan povod, a to je bila brutalana izborna krađa na lokalnim izborima. Zanimljivo je da to tada nije naredio Milošević, već su visoki funkcioneri SPS-a tada imali određenu autonomiju u delovanju i bili su „kreativni“ i malo su se „zaigrali“ odlučivši da ne daju ništa opoziciji. Ovde kod Vučića toga neće biti dok sam ne odluči da ne da ništa…
Ali, zar on već nema tu odluku, deluje da ni sada ne da ništa?
Ne, ne on realno dobija izbore, i dobio bi ih i bez tih pritisaka, ali on se plašio Lučana jer je tamo opozicija jača i zato je nezakonito raspisao izbore u još tri opštine, u različitim delovima Srbije, kako bi pokazao da je pobedio na sve četiri strane sveta.
Istovremeno to iskustvo iz devedesetih na koje se pozivamo pokazuje da opozicija nije uspela ništa da ostvari mimo ulice, zar ne?
Stoji i to, dva puta je bilo izbori pa ulica, a i velike promene i lomovi su se dešavali upravo na ulici.
Foto: Istinomer/Zoran Drekalović
A koji su po vašem mišljenju dometi ovih protesta?
Oni su neka vrsta semena koje zasejano i sutra može da osveži političku scenu. Ono što je problem su mlade generacije koje i ne znaju šta su mitinzi, jer nemaju to iskustvo, mi stariji smo malo omatorili i potrebno je akumulirati to novo jezgro i snagu koja će sve omasoviti. Ali ovo je dobar početak. Treba imati u vidu i to da je priča sa samo političkim porukama gotova i da je potrebno kombinovati je sa snažnom socijalnom porukom koja se odnosi na život građana, odnosno život ljudi čiju podršku tražite.
U redu, ako protesti nisu, kada je reč o povodu i zahtevima uporedivi sa 1996, šta oni, po vašem mišljenju, predstavljaju?
Oni počinju kao borba protiv krvavih košulja, ali su i prvi test opozicije. Gledali smo prethodnih godina jalovu opoziciju, koja nije mogla da se skupi, a ovoga puta je ta „kritična masa“, pa taman da ih je i 5.000 na ulici, u ogromnom procentu veća u odnosu na, recimo, prošlo leto kada su bile demonstracije posle predsedničkih izbora. A najvažnije je da ti ljudi nisu izgubili entuzijazam, odnosno da ih je na drugim demonstracijama bilo više nego na prvim.
Foto: Istinomer/Zoran Drekalović
A šta građane i građanke motiviše da izađu – Vučić, opozicija ili nešto treće?
Mislim da se opozicija na neki način mudro sklonila u senku, iako znamo da su oni iza protesta. To je dobro jer i u opoziciji imate raznorodne opcije, svako pojavljivanje opozicionih lidera otvara razna pitanja. Ovako imate javne ličnosti sa harizmom koji su nestranački, antipod su Vučiću i različitih su političkih uverenja, ali ih miri jedno – svi smatraju da je u Srbiji manjak demokratije, a višak vlasti jednog čoveka. Važno je, međutim, postaviti ciljeve protesta, formulisati zahteve i dati rok za njihovo ispunjenje. Međutim, da biste dobili na masovnosti, potrebno je i da vlast čini autogolove, poput ovog slanja one nesrećne državne sekretarke MUP-a u Lučane, na dan izbora… Pa, to ne rade ljudi koji vode najnedemokratskije režime u svetu, trude se makar da naprave masku demokratije. Šta ima državni sekretar da sedi u stanici policije u nekom selu?
Deluje da se stvari u Srbiji u političkom smislu ubrzavaju, ali da u tom ubrzavanju ne može da se zamisli dijalog vlasti i opozicije o bilo čemu.
Kada bi Vučić organizovao dijalog, pravi dijalog, verujem da bi mu pola opozicije došlo i nije nazmislivo da se on ponovo preobrati. Jer, kada je jednom to učinio i to ne kao običan član Srpske radikalne stranke već kao ideolog, i kada je sa pozicije „100 za jednoga“ došao na poziciju evrofanatika, ne bi me iznenadila još jedna Vučićeva mena. Jer za te mene više ne mora da traži opravdanje. Podseća me to na golmana Stojkovića kada je iz Zvezde prelazio u Partizan, pa je nosio majicu sa natpisom „Oprostite mi moju prošlost“. Dakle, Vučić sada stalno može da menja strane i da se vrati i na radikalske pozicije i da kaže važna su mi poglavlja, pustite Kosovo.
Da li je povlačenje Saše Jankovića iz aktivnog političkog života potez koji je na cedilu ostavio građanski opredeljene birače?
Ja bih voleo da posle 29 godina napokon imamo političara koji drži reč i koji je procenio da posle 16 procenata podrške nije to kapitalizovao, niti uspeo da napravi stranku, a istovremeno je većina ljudi otišla od njega. On je imao prazan prostor nekadašnjeg Građanskog saveza Srbije jer je Liberalno demokratska partija tu ideju izblamirala i mogao je da pređe cenzus u dobroj korelaciji sa SZS. Ne mora da znači da je ostavio birače na cedilu, jer je rekao da ostaje član pokreta i da ne beži od političke ideje. Ako ta politička ideja nije problem, onda nema razloga da Pokret slobodnih građana nestane
Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović