Vuk i sedam jarića
Sedmoro funkcionera Srpskog pokreta obnove, uglavnom opštinskih, odvažilo se da pokuša da najuri osnivača i predsednika stranke i tvorca ideje na kojoj je opozicija jahala svih onih godina Miloševićeve diktature. Posle 21 godinu predsednikovanja, Vuku Draškoviću zamera se nedosledno vođenje politike, nepoštovanje programa i statuta stranke i još ponešto što ga kvalifikuje za staro gvožđe. Vuk se smeška i bradu češka. Što i priliči piscu koji ne piše rime.
Sedmoro koji Vuka pripremaju za odstrel za prethodnike ima troje istomišljenika iz Borskog okruga, što sabrano izgleda kao pun kombi ljudi. Zlonamerni će reći – gotovo polovina stranke. Zameraju mu i da je počistio neistomišljenike sa kojima je do juče vojevao u stranci koja je od nacionalističkog pokreta prerasla u nacionalnu stranku liberalnih, građanskih i demokratskih opredeljenja. Evropska provenijencija se podrazumeva. Na toj sredokraći sreo se sa Čedomirom Jovanovićem i pokrenuo „Preokret“.
Vuk nije uvek u političkoj karijeri imao snagu ekvivalentnu imenu. Bilo je političkih promašaja zbog kojih će rejting stranke istrpeti a on nastavljati da, kako je sam govorio, bude stub pokreta na čijem je čelu ako se to od njega traži. Tada je bilo malo onih koji su smeli glasno da izgovore: Ne tražimo, Vuče!
Redak je političar na ovim prostorima koji je dva puta izneo živu glavu kada su je drugi već videli na panju preživeši atentate na Ibarskoj magistrali i u Budvi. Preživeo je blamažu posle izjave usred NATO bombardovanja kada je na pripitomljenom engleskom skrenuo pažnju mrskom agresoru da „Don’t mix grandmothers and frogs!“. Pred petooktobarska gibanja sujeta mu nije dozvolila da se udruži sa ostalima koji su svrgavali Miloševića. Mislio je da je autoritet njegovog imena dovoljan da Milošević abdicira sam. Tada je sam pomešao babe i žabe. I dlaku je menjao, ćud je ostala vučija.
Možda i jeste došlo vreme da Vuk ode u političku mirovinu sa lentom počasnog predsednika stranke koju je stvorio. Da li je to baš ovaj trenutak sadašnji znaće se onda kada istorija bude pisala memoare. Vuk će ih sigurno napisati. Biće to zanimljivo štivo jednog sećanja na proživljeno u vrtlogu u kojem se često plivalo uzvodno. Greške se podrazumevaju.
Ako je sada došlo vreme da Vuk kabinetsku fotelju zameni kućnom neka mu ne bude žao. Sedmoro frakcijaša uklapa se u priču o broju sedam kao sudbinskom. Sedam je rimskih brežuljaka, sedam je i veličanstvenih, i Džejms Bond ima sedmicu u nadimku, sedam je i kabalin broj, bog je sedam dana stvarao svet, sedam je smrtnih grehova, sedam je svetskih čuda, sedam je krugova pakla, i duga ima sedam boja, sedam je tonova, sve se uvek završi iza sedam gora i sedam mora, na lotou samo sedmica ima pravu vrednost… Na kraju, sedam je sekretara SKOJ-a. Sedam je i patuljaka.
Vuk se, naravno, neće tako lako pomiriti s prevremenom penzijom. Tek Dana neće. Za njegov odlazak u političku senku na kladionici je kvota mala. Taj će se još neko vreme smeškati i bradu češkati. Što i priliči književniku koji ne rimuje stihove. Kada ga budem sreo dok u Koštunjaku šeta Cezara, pitaću ga: Koliko još ovako, Vuče? I da mi ne odgovori znaću da će ovako biti sve dok on, kao i sudija Vuković iz njegovog romana, sam ne osudi krivinu. To se, Vuče, zove preokret.
