Za kim zvona zvone
Dan je počeo divno a onda je na naslovnim stranama dnevnih novina osvanuo Pahomije. Sa rozetom na mantiji. U sviti do njega beli anđeli – Tomislav Gačić, Mirko Bulović, Ljubomir Kačavenda i Gojko Mrđa. Odvajkada zaslužni duhovnici svetovnih pošasti. I bog je rekao: Aleluja!
Iz ruku sabrata Filareta – koji se davno odazivao na ime Jelenko Mićević – vladike Pahomije, Vasilije, Irinej i Nikolaj primile su prestižno priznanje ustanovljeno samo za njih i za tu priliku. Orden „Beli anđeo“ prikačila je na njihove grudi drhtava ruka božjeg izaslanika. Onog istog za kim je državno Tužilaštvo pokrenulo istragu. Mutio je, kažu, nešto sa prednjom fasadom manastira Sveta trojica u Pljevljima. Zbog zidne dekoracije u sedam niša i timpanonu prekrečio je freske na fasadi manastira i zamerio se Zavodu za zaštitu spomenika kulture. Pre toga, u postpetooktobarskim gibanjima, skrivao je odbeglog Hadži Dragana Antića.
Za kompaktnost društva petorice pobrinula se ostala bratija. Pahomija je zatvora spasao niški sud uprkos konstataciji Vrhovnog suda da je na suđenju vladiki vranjskom bilo ozbiljnih propusta. A suđenje je, podsetimo se, bilo upriličeno u slavu Pahomijevog zadizanja mantije pred golobradim isposnicima. Sve u svrhe vannastavnih aktivnosti o upotrebi i značaju kandila.
Vasilije zvornički mantiju je stavio u službu paravojnih snaga marke „Škorpioni“ kadeći ih pred pohode u ratne strahote ovenčane zločinom. Nije se libio ni da u svojoj eparhiji šacne muške stripere koji će mu u ambijentu vladičanskog dvora biti osveženje dekora sačinjenog od kožnih zidnih tapeta. Bivši đakon opisao je Vasilijeve igrarije na dvoru tvrdeći da je kao i Pahomije i vremešni vladika voleo dečacima da propoveda u intimi svoje kelije. Osumnjičen za silovanje muslimanke a gde nego u crkvi za vreme rata; za rušenje muslimanskih kuća u Bijeljini koje će kasnije opština morati da plati proteranim ljudima, zavredeo je medalju anđela. Druženje sa Ratkom Mladićem i Radovanom Karadžićem u ratnim godinama dođe mu kao olakšavajuća okolnost.
Za razliku od dvojice prethodnika Irinej bački ne voli decu. Smetaju mu graja i dečiji smeh pod prozorom. Uspeo je da izdejstvuje zabranu održavanja „Zmajevih dečijih igara“ na kraju novosadske pešačke zone, tik pod prozorima eparhijskog doma, tamo gde je priredba tradicionalno održavana još dok je Irinej bio samo Mirko. Osim što ne voli decu, vladika ne voli ni kobasice. Koje, inače, kao i svi velikodostojnici odani postu, mezeti inkognito. Ne voli ni tradiciju kobasicijade u Turiji na koju je božanski bacio anatemu. Ovi u Turiji baš su se uzbudili, pojelo se i prodalo više mesa u crevu nego u doba kada se Mirko preobratio u Irineja.
Na dodeli priznanja zaslužnim crkevnim građanima bio je i Ivica marički. Bilo je i zvono. Teško devet tona i 400.000 evra. Dogodilo se to u danu mileševske svečanosti upriličene za četvoricu musketara srpskog pravoslavlja. U grobnoj tišini dodele ordenja tuklo je samo poklon-zvono majčice Rusije. Patrijarh je ćutao.
Hemingvej sa tim nema ama baš ništa. Pisac, novinar, nemiran duh, vreo temperament i večiti putnik odavno se zapitao za kim zvona zvone. Onda se neko setio da mu dodeli Nobelovu nagradu. Prethodno su se setili da ga ovenčaju Pulicerovom a on je na Kubi nastavio da pije omiljeni „kuba libre“. Tako je živeo veteran Prvog svetskog rata, pripadnik izgubljene generacije, avanturista, alkoholičar, lovac na sabljarke i protuva Ernest. Vlasnik pisaće mašine, puške i udice ostavio je civilizaciji u nasleđe fantaziju književnosti 20. veka. Znao je i odgovor na ono pitanje o zvonjavi. Zvona zvone na uzbunu, ona zvone za tebe.
