Zapošljavanje i socijalna politika – šta je ostalo ispod radara Evropske komisije?

Izveštaj Evropske komisije u oblasti zapošljavanja i socijalne politike u oceni stanja kao i u oceni napretka ne razlikuje se od Izveštaja iz 2016. godine: Srbija je u navedenoj oblasti umereno pripremljena i ostvarila je izvestan napredak. Reklo bi se – ista meta, isto odstojanje.

Međutim, da li se i u kom pravcu nešto promenilo u oblasti zapošljavanja i u socijalnoj politici između dva izveštaja EK?

U 2017. godini doneto je nekoliko zakona i izmena zakona koji su dodatno pogoršali položaj zaposlenih, nezaposlenih, žena, dece… kako pokazuje analiza radnog zakonodavstva saradnika Fondacije Centar za demokratiju Marija Reljanovića. Usvajanje Zakona o dualnom obrazovanju otvorilo je vrata radnoj eksploataciji dece: učenici su radno angažovani bez ikakve zaštite koju bi imali po Zakonu o radu, plaćeni su za „učenje kroz rad“ 30 odsto manje od minimalne cene rada. Uprkos tome što nije „prošao“ na Socijalno-ekonomskom savetu Zakon o zaposlenima u javnim službama je usvojen, što pokazuje kako država razume ulogu socijalnih partnera i kako se odnosi i prema zahtevu EK o potrebi jačanja socijalnog dijaloga. Zaposleni u javnim službama po novom zakonu mogu da budu „dodatno opterećeni“ poslovima koji nisu u opisu njihovog radnog mesta, mogu biti „iznajmljeni“ drugim službama, njihov prekovremeni rad nije ograničen. Izmenama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, proširen je krug lica koji ostvaruju pravo na novčanu naknadu, što je predstavljeno u javnosti kao veliki napredak. Međutim, ono o čemu se nije govorilo je drastično umanjenje naknade, koja će u nekim slučajevima biti krajnje simolična, a čime se krši Konvencija 183 o zaštiti materinstva Međunarodne organizacije rada, kojom je predviđeno da naknada koja se prima ne može iznositi manje od dve trećine zarade koju je lice primalo pre odlaska na porodiljsko odsustvo.

Izmenama Zakonama o zapošljavanju i osiguranju u slučaju nezaposlenosti država je uštedela na najugroženijima – nezaposlenima. Prema starom načinu, obračun se vršio u odnosu na minimalnu zaradu tako da najniži iznos naknade nije mogao biti manji od 80 odsto minimalne zarade, a najviši nije mogao biti veći od 160 odsto minimalne zarade. Ako ste jedan od srećnika koji je posle 1. januara 2018. stekao pravo na novčanu naknadu i pri tom pripadate većini koja će primiti minimalni iznos naknade (u 2017. 83 odsto korisnika primilo je minimalni iznos naknade) na vaš račun će biti uplaćeno 14.262,43 dinara, odnosno 31 odsto manje nego što bi vam bilo obračunato na stari način. Ukoliko ste jedan od malobrojnih (dva odsto korisnika u 2017.) koji je imao visoku zaradu i ostvario pravo na maksimalan iznos zarade po novom obračunu ćete primiti 33.063,48 dinara što je 10 odsto više nego što biste dobili po starom obračunu. Novim načinom obračuna povećana je nejednakost između korisnika: minimalna naknada je po starom obračunu iznosila 60 odsto maksimalne naknade, dok po novom iznosi 43 odsto. Unatoč očigledno negativnom uticaju ovakvog zakonskog rešenja, Sekretarijat za javne politike u Analizi efekata zakona tvrdi: „Imajući u vidu navedeno, predloženo zakonsko rešenje na precizan i jednostavan, ali pre svega na pravičan način uređuje ovo pitanje“,  ilustrujući to podacima Nacionalne službe za zapošljavanje koji pokazuju da se visina iznosa prosečne mesečne novčane naknade po licu u periodu 2011-2017. godine smanjivala. Da li vladina agencija ne zna šta su efekti i/ili ne razume pojam pravičnosti ostavljamo svakom od nas da prosudi.

Strukturni problemi na tržištu rada Srbije i dalje o(p)staju. Prema podacima Ankete o radnoj snazi u 2017. manje od polovine stanovništva starog 15 i više godina je zaposleno (46,7 odsto), pri čemu svaki peti radi „na crno“; 46 odsto je neaktivno, održava se jaz u stopama zaposlenosti i stopama neaktivnosti žena i muškaraca, visoka je stopa nezaposlenosti mladih kao i visoko učešće mladih koji nisu zaposleni niti su u obrazovanju. Formalno zaposlenih u 2017. bilo je svega 46,6 odsto u ukupnom stanovništvu radnog uzrasta. „Poboljšanju“ indikatora tržišta rada doprinose negativni demografski trendovi koji su rezultat negativnog prirodnog priraštaja i emigracije: u odnosu na prethodnu godinu broj stanovnika radnog uzrasta u 2017. bio je manji za 58.400. Iz Srbije odlaze mladi i visokoobrazovani. Zašto?

Kako država brine o svojim mladim nadama ilustrovaćemo iskustvom koje je sa nama podelio mladi ekonomista iz Beograda. Njegova priča počinje 2009. godine upisivanjem Ekonomskog fakulteta u Beogradu, a završava se u Cirihu. Posle završenih osnovnih studija mladić nastavlja studije u Barseloni, uz podršku Fondacije za mlade talente. Po završetku master studija, donosi odluku da se vrati u Srbiju. Znao je da će pronalazak posla biti izazov, ali je bio spreman na malo teškoća kako bi ostao u svojoj zemlji. Kako je godinu dana bio stipendista Fondacije za mlade talente, bila mu je obezbeđena jednomesečna praksa u jednoj kompaniji po povratku u Beograd. Nakon toga počinje njegova potraga za poslom. Odmah na početku je odustao da traži posao koji bi mu omogućio da radi ono što voli, da nastavi istraživački rad. Znao je da za njega nema mesta na fakultetima. Pet meseci je odlazi na razgovore za posao (među kojima je bio jedan i u Ministarstvu finansija), ali svuda bezuspešno. Početkom 2015. godine, uz malu pomoć prijatelja, dobija posao u jednoj revizorskoj kući na mestu savetnika za poreze, gde je radio šest meseci. U isto vreme, dobija ponudu za nastavak studija u Švajcarskoj na Ciriškom univerzitetu, koju je bez razmišljanja prihvatio: „Shvatio sam da u Srbiji nikako ne mogu da ostanem i bavim se onim čime bih voleo. Mesta na fakultetu nije bilo za mene. Takođe, morao bih dugo da radim da bih se odvojio od roditelja, a meni je bio cilj da to uradim što pre.“ Kao doktorant ima platu od koje može više nego pristojno da živi, a može i da uštedi. Ono što je najbitnije, bavi se onim što najviše voli – istraživačkim radom. Iako i dalje ima obavezu prema Fondaciji za mlade talente da se po završetku studija vrati u Srbiju, to ne planira da uradi. Kako kaže: „Moj plan je da se ne vraćam, jer ne vidim šta bih mogao da radim u Srbiji. Ne vidim kako bi Fond mogao da mi pomogne kada bih se vratio u Srbiju. Srbija je puna ljudi sa doktorskim diplomama“.

Na kraju, ali ne manje važno: dok su politike zapošljavanja u Srbiji kao i analize tržišta rada usmereni isključivo na kvantitativne pokazatelje zaposlenosti i nezaposlenosti, EU i OECD u praćenju politika zapošljavanja izlaze izvan tog okvira i bave se analizom kvaliteta zaposlenosti i inkluzivnosti tržišta rada. Tako se u najnovijim Evropskim smernicama zapošljavanja koje su usklađene sa principima Evropskog stuba socijalnih prava od država članica zahteva da u nacionalne politike zapošljavanja i programe reformi uključe: jačanje potražnje za radom (smernica 5), poboljšanje ponude radne snage pristupa zapošljavanju, veštinama i kompetencijama (smernica 6), poboljšanje funkcionisanja tržišta rada kao i unapređenje efektivnosti socijalnog dijaloga (smernica 7) i promociju jednakih mogućnosti za sve, jačanje socijalne inkluzije i borba protiv siromaštva (smernica 8). Uprkos tome što je Srbija kao zemlja kandidat za pristupanje EU donošenjem Programa reformi politika zapošljavanja i socijalne politike kao i Programa ekonomskih reformi započela proces usklađivanja svoje politike u oblasti zapošljavanja sa evropskim smernicama, kreiranje kvalitetnih poslova nije postavljeno kao cilj ni jednog dokumenta. Oni se bave isključivo pitanjima ponude radne snage implicirajući da je jedini problem tržišta rada u Srbiji neodgovarajuća radna snaga koja nije usklađena sa potražnjom, pri čemu ne postoje nikakvi podaci o tome kolika i kakva je potražnja za radnom snagom. Rezultat toga je da se nepovoljno stanje na tržištu rada reflektuje u socijalnoj sferi. U Srbiji je stopa rizika od siromaštva i socijalne isključenosti najviša u Evropi: 2.724.000 ljudi je u riziku od siromaštva ili socijalne isključenosti, pola miliona ne može da zadovolji osnovne egzistencijalne potrebe, a dve trećine domaćinstava jedva sastavlja kraj sa krajem.

Donosiocima odluka preporučujemo da, za početak, sveobuhvatno sagledaju sve indikatore zapošljavanja i socijalne indikatore kako bi otkrili ključne probleme u području zapošljavanja i socijalne probleme što je preduslov za definisanje intervenicija u oblastima u kojima je politički odgovor najpotrebniji. Ne zato što je to važno za sledeći izveštaj o napretku već zato što je država u obavezi da svim građankama i građanima ove zemlje pruži uslove za dostojanstven život.