Uprkos odlukama nekoliko sudova, Gojko Lalović (61), artiljerijski pukovnik u penziji, nije vraćen na radno mesto u Ministarstvu odbrane. On je bio prinuđen da krajem septembra stajanjem na Brankovom mostu javnosti skrene pažnju na nepravdu koja mu je učinjena. Iako je, kako ističe, podnosio tužbe i tri puta je presuđeno u njegovu korist, nije vraćen na posao. U Ministarstvu ne kriju da duguju Laloviću, ali ne kažu kada će ispuniti svoje obaveze.
Gojko Lalović protestuje na Brankovom mostu / Foto: Twitter
Večernje novosti, 22. 9. 2016. godine
“Iz Ministarstva odbrane potvrđeno je da je prema Laloviću postupano van zakona. U obavezi smo da Laloviću isplatimo razliku između pripadajuće plate i isplaćene penzije za period od 15. novembra 2005. godine do 21. septembra 2011. u iznosu od 1.375.052,08 dinara, u opredeljenim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom. Takođe, na ime naknade troškova postupka, Ministarstvo odbrane je dužno da isplati iznos od 251.175,00 dinara – navode nadležni.”
Protest na Brankovom mostu bio je jedini način dolaska do pravde i za Bojana Jovanovića, oca Luke Jovanovića, koji je u avgustu 2014. godine poginuo dok je na mostu pokušao da popravi automobil. Tada je na njega naleteo obesni vozač u “kantrimenu”. Otac je danima dolazio na most i protestovao držeći u rukama sliku stradalog sina ne bi li skrenuo pažnju na svoj slučaj.
Blic, 3. 8. 2014. godine
“Moja namera je da svaki dan od 16:20 do 17 sati budem ovde u tihom protestu dok se vinovnik nesreće i ubica mog sina ne pronađe. Siguran sam da postoje ljudi koji iskreno rade na tome da pronađu vinovnika, ali posle deset dana javlja mi se sumnja.”
Bojan Jovanović protestuje na Brankovom mostu / Foto: Twitter
Tek nakon što su mediji počeli da izveštavaju o ovom tihom protestu, za Jovanovićev slučaj zainteresovali su se i nadležni, da bi posle velike medijske kampanje osumnjičeni bio uhapšen.
Ovo su dva potpuno različita slučaja koja samo povezuje odlučna borba za svoja prava običnih ljudi, nevidljivih za sistem. A sličnih, ali i neuporedivo težih primera u kojima država ne reaguje ima napretek. Mesecima
4.500 radnika nekadašnjih državnih preduzeća iz Niša traži od države oko dve milijarde dinara, na ime neisplaćenih zarada i kamata. Nakon nedavnog susreta sa premijerom Vučićem, ministar privrede Goran Knežević je saopštio da će ministarstvo formirati operativnu grupu koja će se baviti problemom zaostalih zarada i članovi grupe doći će u Niš 24. oktobra.
Protest niških radnika / Foto: Istinomer
Zakoni za čije donošenje postoji “politička volja” bivaju usvojeni po hitnom postupku, pa se zbog projekta „Beograd na vodi“ donosi i “leks specijalis”, dok za stavljanje na dnevni red akata koji se odnose na regulisanje problema “malih ljudi”, parlamentarna većina, najčešće, smatra da – ima vremena. Tako je majka pokojne Zoje Mirosavljević, devojčice koja je zbog kasnog odlaska na lečenje u inostranstvo preminula 2013. u osmoj godini, izjavila nakon još jedne odluke poslanika Skupštine Srbije da se “Zojin zakon“ ne nađe na dnevnom redu zasedanja parlamenta: „Svako jutro kada ustanu trebalo bi da pogledaju svoje dete i da se zahvale što im sudbina ne zavisi od nekoga kao što su oni“.
Parlamentarci su taj pravni akt usvojili nakon godinu i po dana od pokretanja inicijative, dok na usvajanje još čeka “Aleksin zakon”, nazvan po dečaku Aleksi Jankoviću, koji pre pet godina sebi oduzeo život jer su ga školski drugovi maltretirali. Taj zakon koji bi trebalo da spreči vršnjačko nasilje odavno je spreman da uđe u skupštinsku proceduru.
Čini se da državni funkcioneri iz mora problema i nepravde izaberu određene, medijski zanimljivije, čijim bi rešavanjem mogli u javnosti za sebe da pribave političku korist. I onda najave njegovo rešavanje. Bez sistema i dugoročne strategije.
Svojevremeno je Rasim Ljajić, tadašnji ministar za rad i socijalnu politiku, govoreći o štrajkovima radnika zbog neisplaćnih zarada, na konstataciju da se čini da “Vlada popušta pred onima koji su glasniji ili ekstremniji u svojim zahtevima, dok oni koji ćute ne dobijaju zaštitu” kazao:
Press, 20. 12. 2009. godine
“Iskreno, uvek sam za to da pre pomognemo onima koji ćute. Ne kažem da su zahtevi onih koji protestuju neopravdani, u većini jesu, ali adresa nije Vlada Srbije, nego poslodavci. Ne smemo da onima iz privatnih firmi koji štrajkuju isplatimo dugovanja umesto poslodavaca, jer bismo tek onda otvorili Pandorinu kutiju.”
Pojava da naša država interveniše u slučajevima koji privuku pažnju javnosti, a da (gotovo) nikada nije na strani slabijih nije nova pojava. Svaka nova Vlada, suočena sa ograničenim finansijskim resursima, ali često i nevezano za njih, reaguje tek od slučaja do slučaja. Kada je u stravičnoj saobraćajnoj nesreći na Adi Huji u Beogradu, u novembru 2014, poginulo troje mladih, ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović je izjavila:
Blic, 24. 11. 2014. godine
„Radna grupa koju sam formirala ima rok od sedam dana da predloži izmene zakona za zaštitu mladih u saobraćaju, koje moraju biti usvojene po hitnom postupku. Neću dozvoliti dalje od sedam dana, prosto zato što ta izmena zakona mora po hitnom postupku da dođe na vladu, zatim u parlament – da bi počela da se primenjuje od 1. januara 2015. godine.“
Zorana Mihajlović / Foto: Fonet
Čim su, nažalost, vesti o toj nesreći smenile druge, ni donošenje novih zakonskih rešenja nije u fokusu nadležnih. Ni nakon dve godine izmene zakona nisu usvojene, a ministarka ne pominje ono za šta je govorila da neće dozvoliti prolongiranje “dalje od sedam dana”. Takođe, iz dana u dan svedoci smo sve češćih ubistava žena i različitih oblika porodičnog nasilja, ali osim apela i obećanja, država je malo toga uradila na prevenciji.
“I pored brojnih obraćanja i obećanja ministra policije i predstavnika/ca drugih nadležnih institucija o suzbijanju i sprečavanju nasilja prema ženama, primena donetih zakonskih propisa ostaje deklarativna, a neispunjenje ovih obećanja žene plaćaju životima”, ističe se u saopštenju Mreže “Žene protiv nasilja”.
Lutanjem između formalnog stajanja na stranu “običnog čoveka” i neizgrađenog sistema, kada se država pojavljuje kao vatrogasac, i to samo u onim slučajevima koji ostave trag na medijskom radaru, građani s pravom osećaju zebnju da će uspeti da zaštite svoje interese i ostvare svoja prava, čak i u onim slučajevima kada im zakon to nedvosmisleno omogućava.
