Zašto menjaš cenzus, a misliš na bojkot?
U subotu je “Politika” objavila da će se, kako "ekskluzivno saznaje u vrhu vlasti," izborni cenzus spustiti sa sadašnjih pet na tri odsto. U nedelju je na televiziji Pink najviši u vrhu vlasti javno podržao ovu promenu. U drugim prilikama, i u kontekstu šire reforme izbornog sistema, smanjivanje cenzusa na tri odsto za liste koje samostalno izlaze na izbore ne bi bila loša stvar. Međutim, trebalo bi sagledati ovaj predlog u trenutnom političkom kontekstu u Srbiji.
Vladajuću većinu suštinski ne zanima poboljšavanje izbornog sistema, ili izbornih uslova, već ih zanima da preduprede posledice najavljenog bojkota izbora. Glavni razlog zbog koga bi se izborni cenzus, kao jedan od elemenata izbornog sistema, sada menjao, jeste podsticanje izlaska više političkih listi na predstojeće izbore, kao i ulazak većeg broja listi u Narodnu Skupštinu i skupštine lokalnih samouprava, na izborima koji će se održati za tri do četiri meseca.
Nedozvoljena prednost
Većina zemalja Centralne i Istočne Evrope uvele su izborni cenzus (prag) od 5% ukupnog broja glasova za učešće u raspodeli mandata. To je bio način da se u periodu konsolidacije demokratije formiraju funkcionalni parlamenti i van njih zadrže tada marginalne političke stranke koje su dolazile sa levog ili desnog kraja političkog spektra.
Međutim, posle početnog perioda demokratizacije, u velikom broju zemalja u regionu došlo je do autoritarne reakcije. U zemljama kao što su Mađarska ili Srbija, razvili su se partijski sistemi kojima dominira jedna stranka. Ove vladajuće stranke zloupotrebljavaju svoju poziciju, i oslanjajući se na kontrolu medija, resursa, i institucija koje regulišu izbore, one stiču toliku prednost nad opozicionim strankama da se više ne može govoriti o poštenim izborima, u kojima bi svi akteri učestvovali pod relativno ravnopravnim uslovima.
U ovakvim okolnostima vladajuće stranke mogu da pribegnu ne samo uvećavanju postojeće prednosti, već i direktnim izmenama izbornog sistema, kako bi dodatno osigurale željene ishode. To se desilo u gotovo svakoj kompetitivnoj autokratiji, u većoj ili manjoj meri, dok se u Srbiji upravo dešava, predloženom izmenom izbornog cenzusa.
Izmena izbornog sistema morala bi da bude proizvod političkog konsenzusa, koga u ovim političkim okolnostima nema. Takođe, promena elemenata izbornog sistema pred same izbore stavlja vladajuće stranke u prednost, jer one svoju pripremu za izbore vrše imajući tu informaciju, dok ostali akteri moraju svoje ponašanje da prilagođavaju izmenama tek kada saznaju za njih. Zbog toga se izmene izbornog sistema ne vrše na ovaj način i u ovo vreme, jer njima vladajuća stranka potencijalno ostvaruje dodatnu nedozvoljenu prednost.
Međutim, čuju se argumenti da su tokom prošlogodišnjeg dijaloga o izbornim uslovima predstavnici opozicionih stranaka i udruženja građana tražili promene izbornih zakona, čime se opravdava i ova predložena izmena u Zakonu o izboru narodnih poslanika. Navodi se, takođe, da bi izmena išla u korist malim opozicionim strankama i direktno štetila velikoj vladajućoj stranci. Zapravo ni jedno ni drugo nije tačno. O čemu se zapravo radi?
*Izbori u Srbiji – trgovina na veliko i malo
Prvi spin: Izborni zakoni, izborni uslovi, izborni sistem
Često se u javnosti ne pravi razlika između izbornih zakona, izbornih uslova, i izbornog sistema. Nekada se radi o neupućenosti, ali češće se ta razlika namerno ignoriše, kako bi se ostvarili politički poeni. Međutim, nije teško razmrsiti ove stvari, a veoma je važno.
Izbori su regulisani Ustavom, izbornim zakonima, i podzakonskim aktima. Kada govorimo o zakonima, radi se o nevelikom broju koji uređuju izbore za narodnu skupštinu, lokalne samouprave, predsednika republike, birački spisak, i drugim zakonima koji uređuju važne aspekte procesa, kao što su finansiranje kampanje, medijska zastupljenost, ili integritet učesnika. Međutim, izborni uslovi ne mogu se nikako izjednačiti sa izbornim zakonima, oni su više od samih zakona.
Izborni uslovi su opšte stanje u kojima se održavaju izbori, i oni ne zavise samo od zakona, već i od toga da li se i kako ti zakoni primenjuju, i još važnije – u čiju korist. Tako se dešava da se izborni zakoni nisu menjali godinama, ali su se izborni uslovi pogoršavali. Predstavnici vladajućih stranaka insistiraju da se izbori sprovode na osnovu zakona donetih od strane prethodne vlasti. To je samo delimično tačno, jer se ti zakoni primenjuju na drugačiji način, pre svega tako što ne sprečavaju vladajuću koaliciju u ostvarivanju izuzetne izborne prednosti. Trebalo bi to da rade, ali u praksi ne rade – izborni zakoni su konstantni, ali uslovi se menjaju. Kada su političke stranke i udruženja građana tražili izmene zakona, tražene su u onoj meri u kojoj bi se uticalo na nesrazmerno prisustvo vladajućih stranaka u medijima i njihov pristup resursima. Nisu tražene promene izbornog sistema.
Izborni sistem, sa druge strane, je institucionalni okvir kroz koji se glasovi birača pretvaraju u mandate. On nije striktno definisan Ustavom, već je određen izbornim zakonima. On obuhvata pitanja koja se odnose, između ostalog, na veličinu i broj izbornih jedinica, tip izbornih listi, ili, u aktuelnom slučaju, na metod raspodele mandata. Izmene podzakonskih akata, pa i samih zakona, koji ne zadiru u pitanja izbornog sistema, a unapređuju izborne uslove, su gotovo uvek dobrodošla, i ne zahtevaju široki konsenzus. Ali izmene izbornog sistema, kakva bi bila promena izbornog cenzusa, kao jedan od parametara načina raspodele mandata, praktično u samoj izbornoj kampanji, i to bez šire reforme i bez konsenzusa, ne mogu nikako biti opravdane.
Drugi spin: Misterija prelivenih glasova
Postoji još jedan način na koji se opravdava ova promena cenzusa. Novinari, političari, i analitičari navodiće ovih dana da bi ova izmena išla na štetu najvećih stranaka jer bi smanjila broj glasova za liste koje bi ostale ispod cenzusa, a koji se po njima „prelivaju“ najvećim strankama. Ovaj misteriozni efekat „prelivanja“ glasova, često spominjan uz prizivanje magijske formule „D’Ontovog sistema“ u stvarnosti ne postoji.
Zakon o izboru narodnih poslanika koji uređuje način raspodele mandata (čl. 80-82) jasno kaže da se sistem raspodele mandata odnosi samo na liste koje su prešle cenzus, i da se mandati računaju samo na osnovu glasova za te liste. U zakonu i praksi nema te magijske formule prelivanja. Svako sa osnovnim znanjem deljenja i sabiranja može koristeći sistem najvećeg količnika da izračuna mandate koje dobijaju liste. Može na to da doda hiljadu, sto hiljada, ili milion glasova listama ispod cenzusa i da se sama uveri da ne postoji nekakav „efekat“ glasova za liste koje su ispod cenzusa.
Kada upućeni u misteriju prelivanja glasova kažu kako bi to škodilo vladajućim strankama, radi se o namernoj zloupotrebi široko rasprostranjenog, ali pogrešnog, uverenja građana. Vladajuće stranke ne odriču se ničega, jer je njihova prednost, u odsustvu najvećih opozicionih listi na izborima, još izraženija nego obično. Dodatno se, spuštanjem cenzusa, vrši promena izbornog sistema, kojim bi se ublažili efekti sasvim izvesnog bojkota, tako što bi se privuklo više aktera da izađu na izbore, i omogućilo većem broju da uđu u skupštine. To je očigledna prednost onih koji imaju skupštinsku većinu potrebnu za promenu zakona.
Dobro rešenje za drugo vreme
Promena izbornog cenzusa bi u ovim okolnostima služila nedemokratskoj svrsi, stvaranju privida participacije na izborima, i simuliranoj reprezentativnosti u predstavničkim telima. Ali kao deo šire reforme izbornog sistema pitanje cenzusa bi trebalo bolje regulisati u budućnosti. Niži cenzus značio bi bolje predstavljanje političkih opcija u Srbiji, i smanjili bi se podsticaji za stvaranje takozvanih „cenzus“ koalicija, odnosno, tehničkih, neprogramskih predizbornih saveza.
Ovaj fenomen trebalo bi dodatno da se potisne uvođenjem takozvanog stepenastog cenzusa, koji bi se progresivno uvećavao u zavisnosti od broja aktera u predizbornoj koaliciji. Predizborne koalicije se u Srbiji prečesto zloupotrebljavaju da bi se zaobišla sama svrha cenzusa i niži, stepenasti, sistem bi povećao rizik takvog ponašanja.
Ovo naravno ne bi bio odgovor na sve probleme, i zbog toga bi o izbornom sistemu uvek trebalo razmišljati kao o povezanim, međuzavisnim, elementima, o kojima je najbolje govoriti u celini. Promena izbornog cenzusa nije odgovor na prevelike pobedničke koalicije, kakve vidimo kod vladajuće stranke. One ne nastaju zbog borbe za određeni broj glasova, koliko zbog drugih, političkih ciljeva.
Srpska napredna stranka time glasačima šalje poruku „okupljanja“ različitih društvenih i političkih segmenata (poljoprivrednika, radnika, manjina, rojalista, socijalista, itd.), što je posebno značajno u kontekstu stalnog isticanja spoljnih, ali i unutrašnjih pretnji. Da bi se sprečile ovakve liste “masovke“ trebalo bi da postoji gornji limit broja članova koalicije.
Sa druge strane, promena izbornog cenzusa ne bi sprečila ni indirektnu parlamentarizaciju, koja nastaje kada politički akteri koji nisu ni učestvovali na izborima dobiju predstavnike u skupštini. Ovo je čest slučaj, u poslednje vreme uočljiv među odbornicima koji prilaze novoformiranoj Srpskoj desnici. Ovaj fenomen nije posledica predizbornih koalicija, već postizborne dinamike, i on bi se uredio izmenom pravila o statusu izabranih predstavnika, i regulisanju njihovog članstva u poslaničkim i odborničkim grupama.
Ali, o ovakvim stvarima ne bi ni trebalo govoriti sada, jer im nije vreme. Ako autoritarna vlast menja izborni sistem, po pravilu ga menja u svoju korist, i tim izmenama čuva ili uvećava svoju izbornu prednost. Nije vreme za promenu izbornog sistema, a možda je i vreme za aktivno bavljenje unapređenjem izbornih uslova već prošlo. Vreme je da se isprate efekti najavljenog bojkota, kao i potezi koje vlast povlači kako bi ti efekti otupeli. Najvažnije od svega, vreme je za razmišljanje o tome kako se autoritarna vlast smenjuje na nepoštenim izborima.
Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović
