Zašto nas, Cvetkoviću, vređaš?
Kada je pre nekih mesec dana Mirko Cvetković radosno saopštio da je „u martu i aprilu broj zaposlenih povećan za 2.000 ljudi“, zapitao sam da li nas premijer zavitlava. Možeš misliti! Pa, to je kao da ste zaposlili jedno prosečno srpsko selo!
Dobro, razumem da je svako otvoreno radno mesto važno i da se onaj ko godinama nije imao posao sada beskrajno veseli prvoj plati. Poznato mi je i da se svaki dobar rezultat u predizbornoj godini dodatno „pumpa“ i „šminka“. Ali, šta je 2.000 zaposlenih naspram 770.000 nezaposlenih?! Ili, ako ste zaboravili, šta je to prema 200.000 radnih mesta koje ste obećavali glasačima pred izbore? Bolje da ne predstavljam u procentima, izgledaće porazno.
No, premijeru nije bilo dovoljno što je od skromnog broja radnih mesta želeo da napiše hvalospev. Daleko je gore što se sada ispostavilo da nas premijer, zapravo, smatra glupima. Kada je pre nekoliko dana Republički zavod za statistiku saopštio da je stopa nezaposlenosti na kraju aprila bila 22,2 odsto, što je osetan rast u poređenju sa 19,2 odsto zabeleženih oktobra 2010, Cvetković se, bogami, uvredio jer su mediji pisali kako ga je statistika demantovala. Kaže, nije on „komentarisao broj nezaposlenih u Srbiji, već povećanje zaposlenosti“, da to su dve različite stvari koje se „ne mogu dovoditi u vezu“ i da ga „iznenađuje da neko ne može da razume o čemu govorimo“. Eto nam lekcije plus klečanje na kukuruzu jer nismo pazili na času. Kada raste zaposlenost, to je za vest dana u RTS-ovom Dnevniku, a kada raste nezaposlenost, onda je raja to ne razume. Mislim… Naravno da zaposlenost i nezaposlenost ne funkcionišu po principu spojenih sudova i da je moguće da i jedna i druga brojka rastu (npr. veći broj nezaposlenih može da bude posledica toga što je neko završio školu, pa se prijavio na biro). Bilo bi isto tako pošteno priznati i da je, sa druge strane, moguće je da 2.000 zaposlenih nije novostvorena vrednost nego da je, možda, reč o onima koje je poslodavac tek sada prijavio, pa ih je statistika tek sada svrstala na pravu stranu.
Problem je, međutim, što premijer odnos zaposleni-nezaposleni ne želi da dovede u vezu. Zato jer to remeti sliku koju bi da stvori pred kraj mandata govoreći o „značajnim rezultatima koje je Vlada postigla“ i da osim „svetske ekonomske krize, ne vidi osnov za neku ozbiljniju kritiku“. Bilo bi krasno, premijeru, kada bi se govorilo samo o otvorenim radnim mestima, a da se ne priča o otpuštanjima, da se ističu samo uspesi, a zaboravljaju promašaji. Ali, ne ide tako. Kad se svode računi, onda se zbrajaju i plusevi i minusi, podvuče se crta, pa – to ti je što ti je.
A onda građani presude na izborima.
