Zašto nemamo i zašto imamo neke ambasadore?
Šta o diplomatiji jedne zemlje govori to što je funkcija ambasadora mnogima prvi stepenik u diplomatskoj karijeri? Da li su pehovi diplomata kojima se javnost iščuđava posledica pogrešne selekcije kadrova? Profesionalci su otišli u penziju, a vrh vlasti preferira “direktnu komunikaciju” sa strancima, kažu sagovornici Istinomera, ukazujući na praksu da se delovanje ambasada svodi na tehničke usluge.
Licitiranje imenima ambasadora u poslednje vreme u medijima zalazi među rubrike estrada, zabava i bizarno. Od kršenja protokola na Vimbldonu, do “vozača koji je dao otkaz jer nije mogao da izdrži tolike kilometraže nadređenog”.
***
Sin pokojnog pevača Šabana Šaulića, Mihajlo, u čijoj biografiji se navodi da je po zanimanju menadžer, novi je generalni konzul u Cirihu. Ivan Bauer, profesor i nekadašnji voditelj kviza “Sam protiv svih”, novi je ambasador u Maroku. Nela Kuburović, bivša ministarka pravde, pišu mediji, biće imenovana za ambasadorku u Švedskoj. A aktuelni ambasador Srbije u SAD, Marko Đurić, imenovan je ove godine za ambasadora u još osam država.
Za sve pomenute ličnosti zajedničko je jedno – nemaju baš mnogo iskustva u diplomatiji.
Bilo da je reč o ambasadorima, konzulima, otpravnicima poslova ili predstavnicima na nerezidencijalnoj osnovi, iskustvo u diplomatiji je važno. Upravo na to ukazuje naša sagovornica, Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, koja je do 1991. godine radila kao diplomata – između ostalog, u jugoslovenskoj ambasadi u Londonu i pri Kancelariji Ujedinjenih nacija u Ženevi.
“Ono što je bitno u diplomatiji jeste da prođete jedan proces od početka, od najnižeg mesta, da radite u raznim upravama unutar ministarstva. Da idete postepeno. Jer je to isto zanat, kao i svaki drugi. Nije to samo da idete na prijeme i da se slikate. Diplomatija zahteva ogroman rad”, objašnjava Biserko.
Pavle Jevremović, bivši ambasador Srbije pri Ujedinjenim nacijama, kaže za Istinomer da su nekada u Jugoslaviji pripreme za ambasadore bile vrlo ozbiljne.
“Recimo, kad je naš ambasador odlazio u Kinu, on je 10 meseci proveo u Sekretarijatu za inostrane poslove u Direkciji za Kinu, proučavao materijale, pratio rad ambasade preko telegrama koji su slati. To je normalna praksa u ozbiljnim diplomatijama i danas”, objašnjava Jevremović, uz opasku da kod nas sada “sve to ide na brzinu” i da se “svodi na to da ambasador dođe samo da uzme pasoš i akreditivna pisma”.
Prvo, pa ambasador
Biserko primećuje da danas sve više imamo diplomate kojima je prvi posao da budu ambasadori, ali podseća da je političkih imenovanja na ambasadorsku poziciju bilo i ranije i da nisu naša specifičnost.
“Čak u SAD, oni koji su podržavali ili Bajdena ili one prethodne, njih pošalju na neka ambasadorska mesta…Ali zato imaju jaka mesta drugog čoveka, tu su i drugi zamenici, uvek jaki diplomatski profesionalci.”
Jevremović podseća na primere posle petooktobarskih promena kada je, kako kaže, počelo oživljavanje diplomatske aktivnosti tadašnje SRJ i kasnije Srbije:
“Imali smo vrlo uspešne kombinacije ambasadora koji je kao politička ličnost postavljen sa solidnim timom oko sebe i onda su oni kao tim radili veoma dobro.”
Kad prorade emocije…
Slučaj ambasadorke Srbije u Velikoj Britaniji i kršenja protokola posle finala Vimbldona aktuelizovao je pitanja – ko su ambasadori Srbije i kako ih biramo? Ukratko, ambasadorka Aleksandra Joksimović je čekala tenisera Novaka Đokovića koji se peo uz stepenice da se pozdravi sa kraljevskom porodicom posle osvajanja titule (kako nalaže protokol). Ali nije sačekala svoj red, već je u dva navrata pokušala da čestita Đokoviću, naglasivši da je ambasadorka.
Za takav protokolarni ispad i “neprijatnu” situaciju Jevremović krivi neodgovarajuću pripremu ambasadorke pred odlazak u London.
“Zbog te jedne poremećene prakse u svetskim razmerama ovakvi propusti kao što je naš imaju relativno blaže posledice nego što bi to ranije bilo. Mi sad pošaljemo nekog potpuno nepripremljenog, nekompetentnog za ambasadora u neku ozbiljnu zemlju, pa bi ti ljudi mogli da se uvrede, ali onda shvate kakva je situacija kod nas i idemo dalje”, komentariše Jevremović.
Biserko, pak, pomenuti peh opisuje kao nešto neuobičajeno, a ponašanje ambasadorke vidi kao “emotivno”. Pogotovo imajući u vidu da se u Velikoj Britaniji do protokola i procedure veoma drži.
“Ovde je veći problem nivo profesionalnosti ljudi koje oni šalju u te najveće ambasade, kao što su recimo Lazanski u Moskvu, Đurić u Vašington, ljudi bez ikakvog prethodnog iskustva. To jesu jako važne ambasade za Srbiju i ne samo za Srbiju, s obzirom na njihov značaj u međunarodnim odnosima. To je, ja bih rekla, najveći problem srpskog kadriranja kada je reč o diplomatiji”, smatra Biserko.
Ona dodaje da Srbija i nema definisanu spoljnu politiku, ne zna šta su joj prioriteti, već “kao voda ide od jednog do drugog od četiri spoljnopolitička stuba”.
Srbija u ovom trenutku nema ambasadore u Brazilu, Hrvatskoj, Kamberi, Kinšasi, Nju Delhiju, Oslu, Pekingu, Pragu, Seulu, Skoplju, Tel Avivu, Tirani, Tokiju…
„To govori o katastrofalnom stanju u okviru Ministarsva spoljnih poslova (MIP). Nezamislivo je da toliki broj mesta ne bude popunjen. Sam broj nepopunjenih mesta je vrlo loš signal u tim zemljama i govori o lošem stanju u srpskom MIP-u“, ocenio je Vujačić.
Po njegovim rečima, uz svetske sile, zemlje Evropske unije (EU) kao i naši susedi su za nas od najvećeg spoljno-političkog značaja.
„To što nemamo ambasadora u Zagrebu je vrlo loše. Moramo ga postaviti pod hitno, kao i u Skoplju i u Tirani. Iznenađen sam da niko ne brine o tome“, rekao je ambasador.” (Izvor: Danas, 22. oktobar 2020.)
***
“Republika Srbija u ovom trenutku ima ukupno 102 diplomatsko-konzularna predstavništva, od čega 72 ambasade, sedam misija pri međunarodnim organizacijama, 22 generalna konzulata i jedan konzulat. Uz pomenuto, postoje i dve konzularne kancelarije van sedišta generalnih konzulata, u okviru kojih su otvorene, kao i tri kulturno-informativna centra. Ukupno 96 država pokriveno je od strane diplomatsko-konzularnih predstavništva van njihove teritorije“, navode iz Ministarstva spoljnih poslova Srbije.” (Izvor: Al Jazeera, 21. februar 2021. godine)
Đurić, SAD i osam nerezidencijalnih ambasada
Osim u Sjedinjenim Američkim Državama, Marko Đurić je ambasador Srbije i u Antigvi i Barbudi, Republici Surinam, Belizeu, Komonvelt Dominici, Sent Kitsu i Nevisu, Barbadosu, Kolumbiji i u Sent Vinsentu i Grenadinima, te u Karipskoj zajednici koja okuplja te zemlje. On je u svim tim državama ambasador na nerezidencijalnoj osnovi.
Takva, nerezidencijalna predstavništva jesu nešto što je uobičajeno, kaže Biserko. Ambasada se locira u većoj prestonici, a u druge zemlje određenog regiona se odlazi u kraće posete u regularnim razmacima i o tome izveštava.
Međutim, u vezi s Đurićem, naša sagovornica smatra da je njegova sadašnja pozicija malo neobična jer je SAD velika država koju treba pokrivati iz Vašingtona, ali da nije u pitanju veći presedan jer se radi o manjim državama.
- Biserko: Srbija od Bajdena može da očekuje vrlo ozbiljne korake
- Nismo potpisali da ćemo preseliti ambasadu u Jerusalim
Upražnjeno mesto za Kinu
Od novih imena koja će zauzeti ambasadorske pozicije u raznim zemljama, jedno ne čujemo – ko će biti ambasador u Kini, izuzetno važnom partneru Srbije. Biserko veruje da odgovor na pitanje zašto još nema novog ambasadora nakon Milana Bačevića čiji je mandat prestao 2020, već samo otpravnika poslova, leži u tome što “možda nema adekvatnog čoveka”.
Jevremović kaže da bi se moglo protumačiti da nam odnosi sa Kinom i ne idu dobro ali da to nije slučaj – ambasade se samo zaobilaze i ide se, kako kaže “na direktnu komunikaciju”.
“Ljudi u vrhovima vlasti baš i ne obraćaju mnogo pažnje na ambasadu ili je ambasada potrebna samo za tehničke usluge. Znate, ako dođe neka delegacija da se tu nađe pri ruci…”, kaže on, konstatujući da je, zahvaljujući modernim sredstvima, komunikacija znatno ubrzana, kao i da se kvalitet međunarodne saradnje znatno promenio.
“Nije ambasada kao nekada što je bila prevashodni glavni izvor političkih informacija jedne zemlje. Uloga ambasade je promenjena, ali nije beznačajna. Jer, za dugoročnije ozbiljnije praćenje i skretanje pažnje na elemente saradnje koje imaju izgleda da se razvijaju, ambasada i te kako može da pomogne. Tako da, s jedne strane, nije neophodno da se ima veliki broj ambasada i u svim mogućim zemljama, ali u nekim gde je perspektiva saradnje ili gde postoje stalni odnosi – tada je važno da smo prisutni”, kaže Jevremović.
Na kraju, iako se vremena jesu promenila, Biserko veruje da srpska diplomatija nikada nije bila na nižem nivou jer su, kako kaže, ljudi koji su bili profesionalci mahom otišli u penziju.
“Oni su držali neki nivo dokle god su mogli svojom profesionalnošću i uspevali su da održe nekakav imidž. Međutim, to sad rapidno pada pošto je ta generacija otišla ili je pred odlaskom u penziju”, zaključuje naša sagovornica.
Diplomatski ispadi postaju viralni, pa bi, u skladu s estradizacijom profesije, moglo da se kaže “sve je kul i sve je super”. Osim što nije.
Naslovna fotografija: Istinomer Kolaž /FoNet/N1/Wikipedia
