Zašto sigurne kuće za žrtve nasilja nisu zaista sigurne?
Više od 70 odsto sigurnih kuća nema obezbeđenje u kontinuitetu, a svakom objektu je u nekom trenutku otkrivena lokacija koja bi trebalo da je tajna, pokazuju podaci istraživanja NGO Atina o prihvatilištima za žene žrtve nasilja. Situacija u ovim ustanovama odraz je kompletne slike sistema socijalne zaštite, njihova nebezbednost posledica je loših standarda, a sigurna kuća je „nužno zlo” - saglasne su sagovornice Istinomera.
Već deset godina konstantan je porast prijava nasilja. Od početka ove godine do polovine marta u Srbiji je izvršeno 9 femicida. Tokom 2021. godine Republički zavod za statistiku je sproveo istraživanje Kvalitet života i bezbednost žena koje ukazuje da je svaka peta žena doživela nasilje od intimnog partnera, a svaka deseta žena je doživela fizičko nasilje. Neretko su institucije te koje su izneverile žrtvu.
A šta se dešava u lancu tih događaja, kada žena uspe da se izvuče iz ruku nasilnika, prijavi ga i skloni se u neku od sigurnih kuća?
„Dešavalo se da nam nakon prijema žena kaže da je tog dana bila pretučena, u tim slučajevima odvodimo je u hitnu službu… Međutim, kada je prijem u toku noći i desi se ovakva situacija, moramo da procenjujemo da li ćemo ostaviti sve druge žene same u kući ili otići na pregled, jer noću najčešće samo jedna osoba dežura”, odgovor je osobe zaposlene u jednom od prihvatilišta u Srbiji, iz istraživanja „Funkcionisanje i rad prihvatilišta za žrtve nasilja u Srbiji”.
NGO Atina analizirala je stanje u prihvatilištima za žene koje su žrtve nasilja i otkrila je da je broj raspoloživih mesta u sigurnim kućama u Srbiji manji za 74 odsto od propisanog standarda koji važi u zemljama Evropske unije. Poseban problem predstavlja i to što ne postoje standardizovane procedure, već ih kreira svako prihvatilište za sebe. Iako nemaju ista interna dokumenta, problemi su im isti.
Pitanje bezbednosti korisnica smatra se prioritetnim, ali u svim sigurnim kućama zabeleženo je iskustvo da im je na neki način prekršena tajnost lokacije. Takođe, više od 70 odsto sigurnih kuća nema stalno obezbeđenje u objektima.
Autorka istraživanja „Funkcionisanje i rad prihvatilišta za žrtve nasilja u Srbiji” Andrijana Radoičić Nedeljković za Istinomer kaže da se tokom istraživanja otvorio problem koji govori da ni postojećim Pravilnikom nije do kraja definisano kako bi naposletku trebalo rešiti pitanje bezbednosti.
„Neke sigurne kuće u okviru budžeta koje imaju angažuju obezbeđenje, ali ni ono nije stalno prisutno u većini slučajeva, nego su najčešće prisutni ili samo noću ili samo u određenim periodima dana”, kaže naša sagovornica.
Pravilnik o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite je zajednički pravilnik za sve usluge socijalne zaštite, a među njima definišu se i posebni minimalni standardi za smeštaj u prihvatilištima namenjenim žrtvama zlostavljanja, nasilja i trgovine ljudima. Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja Istinomeru nije odgovorilo na pitanja koja se tiču regulisanja rada prihvatilišta za žene žrtve nasilja. A odgovore o temi bezbednosti nismo dobili ni od Ministarstva unutrašnjih poslova.
Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra tvrdi da bi promenom standarda moglo da se unapredi stanje, što bi podrazumevalo da objekti ispunjavaju sve bezbednosne procedure, poput – tajnosti adresa, video nadzora, duplih vrata, direktne linije – tastera za kontakt sa policijom, ali da moraju da postoje i bezbednosna pravila za angažovano osoblje i žene korisnice.
Ignjatović dodaje da mora da se radi sa ženama koje su smeštene u sigurne kuće da bi one razumele rizike po svoju, ali i bezbednost drugih žena.
„Svi standardi i pravila moraju da postoje da bi boravak žena i dece u sigurnim kućama bio bezbedan. To isključuje da nacionalni i lokalni funkcioneri, donatori i novinari posećuju sigurne kuće, da žene iz tih kuća idu u emisije zabavnog ili političkog karaktera, u čemu posreduje osoblje kuće, što je sve praksa koju smo mogle da vidimo prethodnih godina”, kaže Ignjatović.
Biljana Stepanov, direktorka Centra za podršku ženama, za Istinomer objašnjava da je jedan od zapleta i taj što lokalne samouprave, koje uglavnom osnivaju i finansiraju ove ustanove, sklapaju ugovore sa različitim agencijama za obezbeđenje. Pritom, kako kaže, „Mi i dan danas nemamo pružanje usluga u okviru sigurnih kuća postavljenih na feminističkim principima.”
„Apsolutno su nedovoljni profesionalni kapaciteti za rad sigurnih kuća, nema dovoljno zaposlenih, nema dovoljno stručnog zaposlenog kadra. Teško im je jako”, objašnjava Stepanov i dodaje da situacija u sigurnim kućama održava „kompletnu sliku našeg sistema socijalne zaštite” i da „nisu ni manje ni više ni dobri ni loši od svih ostalih, kao recimo Centri za socijalni rad”.
***
Andrijana Radoičić Nedeljković kaže da se dešavalo da nasilnik proba da uđe u sigurnu kuću ili u njeno dvorište.
„To govori o dve stvari – da lokacija nije tajna, kao što bi trebalo da bude, a drugo da čak i kada je lokacija otkrivena, žene nisu dovoljno zaštićene unutar sigurne kuće i samim tim kuće ne ispunjavanju svoju vrhu”, zaključuje Radoičić Nedeljković.
Kada se ovako nešto dogodi, zaposleni pozivaju policiju, kaže naša sagovornica, i policija jeste responzivna, ali ovakav događaj ostavlja trag na korisnice prihvatilišta.
„Gubitak poverenja i gubitak sigurnosti koji ta žena nakon toga oseća na mestu na kom se nalazi, ta šteta je nepopravljiva. Tada žena odluči da napusti kuću, jer se ne oseća bezbedno ni tamo čija je svrha bila da se tako oseća”, kaže Radoičić Nedeljković.
***
Naša sagovornica iz Centra za podršku ženama, koji mapira potrebe i usluge sigurnih kuća na teritoriji Vojvodine i Beograda, podseća da su sigurna kuća i oni koji u njoj rade „jedan živi organizam”.
„To je ustanova ili objekat koji živi u nekom gradu, ne možete da izbegnete da niko ne zna da vi radite u sigurnoj kući. Sigurna kuća se kreči, dolazi da se čita vodovod, da se popravi struja, to su radnici i ljudi iz tog grada”, kaže Biljana Stepanov i dodaje da ne može sigruna kuća da bude toliko izolovana da niko nikad ne sazna gde se ona nalazi.
I pored svega, Stepanov smatra da je mnogo veći rizik za žene napolju.
„Vi kada uđete unutra, imate zid od 2 metra, imate gvozdenu kapiju, interfone sa video kamerom, imate kontrolu otvaranja i zatvaranja kapije, pokriveno dvorište kamerama”, zaključuje naša sagovornica, kao i da ne možete ženi da tražite da bude zatvorena u toj kući kako bi je zaštitili.
I direktorka Viktimološkog društva Srbije Jasmina Nikolić je saglasna da žene nisu izložene velikom riziku u samim sigurnim kućama, a saglasna je sa principom da sigurne kuće treba da budu na tajnim lokacijama, kao i da žene koje tu dolaze potpisuju interna dokumenta koja ih obavezuju da održavaju tajnost mesta gde se nalaze.
„Sigurne kuće su nužno zlo, one moraju da postoje za neke urgentne siutacije, ali bi trebalo što manje da se koriste”, zaključuje Nikolić.
Usluge smeštaja u prihvatilište pružaju se najduže u trajanju do šest meseci. Da li su žene nakon toga osnažene za samotalan život van sigurne kuće?
Tanja Ignjatović iz Autonomog ženskog centra navodi za Istinomer da dok žena boravi u kući mora da se pripremi individualni sigurnosni plan, koji uključuje fizičku i emotivnu bezbednost. On obuhvata sve važne aspkete njenog života i omogućava joj da se bolje snađe u situacijama bezbednosnih rizika, ali i da zadovolni čitav niz potreba, poput psiholoških, pravnih, finanskijskih...
„Ovo je izrazito slaba tačka sistema, koji ne nudi ni minimalo zadovoljenje osnovnih potreba žrtava nasilja”, smatra ona.
Mnogo zavisi i od toga šta se sa nasilnikom, kaže Jasmina Nikolić iz Viktimološkog društva Srbije. Ukoliko je on u zatvoru žena ima vremena da preduzme mere reintegracije.
„Ekonomska pitanja najviše drže ženu u nasilju, ako izlazi iz sigurne kuće, a nema rodbinu ili mesto za stanovanje koje je u njenom vlasništu ili gde može da ode, onda mora da iznajmlje stan što je veliki izdatak za te žene”, napominje Nikolić.
Naša sagovornica iz AŽC-a kaže da je nužna podrška u rešavanju stambenog problema žena i dece, što bi moglo da se postigne prelaznim rešanjima i olaškicama, koji poznaju i naši zakoni i strategije.
„Ali oni se ne sprovode, pod izgovorom nedostatka sredstava. Sredstva međutim postoje – ona su samo pogrešno usmerena, jer ne postoji istinska briga države za bezbednost i dobrobit žena i dece”, zaključuje Ignjatović.
Izvor: Novinarke protiv nasilja / Anđela Petrovski
