Zbogom prošlosti
Šta je trenutak bez večnosti? Na jedan takav čekali su nekadašnji saborci R&R da ga u haškim odajama ovekoveče zajedničkim povlačenjem šahovskih figura kao onda kad se Bosna tresla od teške artiljerije. Imaće sve vreme ostataka svojih života da na miru analiziraju da li topovi vrede koliko lovac i pešak zajedno i koliko je konja potrebno za dobru partiju.
Evo nije prošlo ni 10 godina a Ratko je najzad na korak od useljenja u stambenu jedinicu u Hagu. Rezidencija do Radovanove čekala je samo deceniju da se građanin sela Lazarevo pojavi i zaduži holandsku manjerku. Pre nego što se priključi starom društvu neka ode da podigne sve zaostale penzije zarađene obavljenim poslom u Srebrenici.
Hapšenje Ratka Mladića nije odzvonilo onim zvucima kojima bi zazvečalo da je pravda bila brža. U sveopštoj letargiji bila je to samo vest koja prekida programe užegle od višegodišnjeg čekanja. Da li nam je zbog toga lakše? Nije. Da li smo odahnuli? Nismo. Da li nam je hleb upola jeftiniji? Jeste ako kupite polovinu vekne. Da li je sistem vrednosti stao na noge? Ne može, sakat je. Da li smo koju milju bliže Evropi? Možda. Ukoliko blizina podrazumeva određene tektonske poremećaje.
Mladićevo arestritanje nije izazvalo cunami jer on odavno nije prvi na listi briselskih prioriteta. On je samo jedna u nizu srpskih zabluda prošlosti koje smo godinama gajili. Ostalo su krv, znoj i suze. Čestitke koje stižu iz prestonica sveta nisu hvalospev koji treba okačiti o rever, one su logičan odgovor na pitanje: šta ste do sada čekali. Nema u njima ni divljenja ni svetkovine, sve je to prazno licemerno tapšanje po ramenu.
Ništa manje licemerja nema ni na prostorima po kojima se general u penziji bezbedno šetao. Ovdašnji su ga tražili svuda samo ne tamo gde će ga pronaći. Možda se čekalo na pet minuta nečije slave i koji minut prazne retorike sa opštim mestima o efikasnoj i uspešnoj akciji bezbednosnih snaga. Kada je i to dostiglo unikum, došlo je vreme da drama dobije poslednji čin. Generalski.
Onima napolju laknulo je više nego nama koji smo vapili da nam se kaže u čijoj avliji Ratko sadi luk i bere celer čekajući ujedinjenje haškog tandema RR čiji logo nije ni bleda senka limuzine sa znakom balerine u pokretu. Za nabavku poljoprivrednih alatki bile su zadužene strukture koje su deset godina Ratku dodavale ašov i taj isti luk krčmile skupo nam ga prodajući. Luk je bio sve ljući, isplakalo se što se moralo. Aman, više!
Jedno je sigurno, Ratko Mladić je življi no što je to njegova porodica želela onda kada ga je sudski upokojavala. Sigurno je i to da je R.M. pluskvamperfekat odumirućeg vremena, miljenik dekadentnog i retrogradnog mišljenja, bivši ljubavnik rata i strahota, propala ljubav bolesnih neostvarenih ambicija. Mladić je prošlost! Svest o tome, nažalost, sazreva ljuto kao i onaj luk i miomiriše kao i one užegle vesti koje su čekale svoju katarzu u samo jednom seoskom hapšenju nadomak Zrenjanina. Tu svest, na sreću, ne dele oni koji su shvatili da nije vredno voleti izgubljeno, jedino vredno jeste sačuvati i ne izgubiti voljeno.
