Zemlja čuda
Postoje dva načina da živite: kao da ništa nije čudo ili kao da je sve čudo. Dobrodošli u zemlju čudesa!
U njoj je osvanula inicijativa Socijalno-ekonomskog saveta za izmenu Krivičnog zakona koji bi ubuduće po sili pravde gonio poslodavce zbog neisplaćenih zarada radnicima duže od tri meseca. Zar to do sada nije bilo zakonom regulisano? Nije. U nastavku inicijative navodi se da će pod udar zakona doći samo najbahatiji poslodavci. Bahatost, koju će naknadno utvrđivati sud, kategorija je imanentna srpskom tajkunu. Dok sud ne utvrdi kvantitet bahatosti, svima koji 90 dana kasne sa isplatom zarada preti grejanje optuženičke klupe. Zapravo, ne svima, bahati će pakovati kofere za Maldive, oni pošteni neka pakuju kofere za Zabelu.
Uskraćivanje zarada zaposlenima može da bude tretirano kao krivično delo ali samo ukoliko poslodavac namerno ošteti radnike. To se u slovu zakona piše kao – umišljaj. Sud, ovakav kakav je, reformisan i nezavisan, ekspeditivan, brz i pravičan, ima toliko precizan kantar da utvrdi nepoštenu nameru i delo umišljaja. Idealno čak i po teoriji relativiteta pod uslovom da umišljate da u pravosuđu postoje čuda. Čudiće se opet samo oni sa zavežljajima za Zabelu.
U gunguli koju je izazvala inicijativa isplivao je i podatak koji ne malo tereti državu: njena dugovanja premašuju milijardu evra! Znači li to da je država najbahatiji tajkun? Koje će čudo nju privoleti da sedne na sudski kantar pre nego što je čudo spakuje u Zabelu? (Često pominjan toponim u srpskom jeziku. Baš čudno!). Kome čuda nisu jasna neka konsultuje Ajnštajna. Kada je pominjao čuda verovatno je smišljao teoriju relativiteta. U relativnoj stvarnosti koju živimo čuda su moguće ostvarenje nemogućeg koliko i nemoguće ostvarenje mogućeg.
Sva je prilika da će još jedan paraf u zakonu biti kreiran tako da oni u ritama u njima i ostanu dok im i ono malo prnja najbahatiji tajkun ne zameni prugastim odelom s brojem. Plus besplatna hrana s kazana i šetnja krugom dva sata dnevno. To je ozbiljna pretnja za sve koji na svu muku krpe kraj s krajem prinuđeni da presipaju iz šupljeg u prazno ne bi li opstali u surovoj igri sa najbahatijima. Njihova nemoć da istraju u neravnopravnoj borbi obrnuto je proporcionalna moći bahatih. Čudno, zar ne?
Oni kojima je omogućeno da pazare pola Srbije taman su ojačali da vladaju i onom drugom polovinom. U takvoj vladavini niko nikome ništa ne plaća a duguju samo mali. Čudno? Nije. Krug finansijskih transakcija se ne zatvara pa ne čudi zašto se mali vrte u začaranom krugu. A proces je jednostavan: plati mi da bih mogao da platim. Moranje plaćanja, podrazumeva se, tereti samo nejake. Porodična firma sa tri zaposlena ni minimalac ne može da obezbedi zahvaljujući onom krugu čiji se krajevi ne spajaju. Koga je za to briga, poresko na nju laje kao besan pas. Sa velikom izvesnošću da je i ujede. Potom će je i sud izujedati namrtvo: pre nego što je ugasi naložiće joj sve da plati i da se porodićno obuče u dezen iz zatvorskog fundusa. Njoj će brojati onih 90 sudnjih dana, taman onoliko koliko se bahati šire na Maldivima. Čudno slatka smrt.
Ovo jeste zemlja u kojoj se naviklo da se živi u čudima i gotovo nikako bez njih, zemlja velikih i malih, moći i nemoći, bahatih i nejakih. Ovo je areal neravnoteže, neprincipijelnosti, neusklađenosti i (ne)pravde po meri jačeg. Ovo su terazije na kojima tasovi nemaju jednaku nivelaciju, baždareni na mondenska letovališta i apsanu pokraj Požarevca. Ovo je, ipak, odavno prestalo da biva čudo, ono se već dogodilo. Čudima smo prestali da se čudimo. Ajnštajn je u pravu: sve je relativno, samo su čuda čudna konstanta koja (ne) postoji.
