Zli dusi
U senci pregovora, dijaloga i ostalih termina koji oslikavaju rešenje problema između Beograda i Prištine, i u tišini duhovnog mira svetih odaja, ljudi u crnom upriličili su projekciju filma – podrazumeva se, zatvorenu za javnost – u kojem, prema zlim jezicima koji otuda stižu, vremešni vladika zvorničko-tuzlanski Vasilije (Ljubomir) Kačavenda igra glavnu ulogu isterivača zlih duhova iz mladića koji spas potražiše u pričesti kod svog pastira. Pastir, ošišane ovce i vuna biće predmet čaršijske i svesrpske polemike o metodologiji vladikinog angažmana u svetom poslu uvođenja jaganjaca u tor.
A kad senka mine, bljesnu brojna nepočinstva koja terete oca Vasilija. Koji, u poslednjem izboru za vrhovnog poglavara Srpske pravoslavne crkve, zamalo nije postao patrijarh. Da li bi, da je kojim slučajem ne-dao-bog postao patrijarh, danas dao ostavku na sve svešteničke funkcije? Jer, Sveti sinod objavio je da je episkopu u grehu uslišio molbu za razrešenje i odlazak u penziju, te da će ga poslati u fruškogorski manastri Šišatovac da pravi društvo raščinjenom kolegi Artemiju, da tamo samuju, tihuju i šište zajedno.
Crkva se ne libi da kaže da mu je, jednoglasnom odlukom svojih članova, prihvatila molbu za penzionisanje, koju je, zbog bolesti, podneo još u novembru prošle godine. Onom ko hoće da vidi, jasno je i bez crkvenog objašnjenja, bolest jeste razlog.
Crkveno jedinstvo, međutim, nalikuje onom jedinstvu državnog vrha koji je parafirao sporazum s Prištinom onih dana kada je Kačavenda zbog bludničenja, pardon, zbog bolesti, poslat u mirovinu. Nije tajna da je njegov opstanak na tronu episkopije bio sasvim opravdan za neke njegove kolege, vladike, ali je i ta činjenica, kao i Kačavendin greh ostala pod tepihom u Patrijaršiji. To je, naravno, manje važno do crkvenog bavljenja politikom koja ima samo jedan cilj – Kosovo je srce Srbije. Ako je Kosovo srce Srbije, gde su joj ostali organi? Pod mantijama?
Državno rukovodstvo, gluvo na crkvene vapaje za pokrajinom, podrazumeva se jedinstveno, stavilo je paraf na briselski papir. Jedinstveni predsednik Tomislav Nikolić, predsednik vlade Ivica Dačić, prvi potrpedsednik Aleksandar Vučić, ujedinjena i decentralizovana Suzana Grubješić, direktor kancelarije za Kosovo i Metohiju Aleksandar Vulin i njegov zamenik Krstimir Pantić i savetnik predsednika Republike, renesansni Marko Đurić, istrajali su u jedinstvu samo dok nisu sleteli u Beograd. Onda je tikva pukla. Od renesansnog smo saznali da je u nekim delovima sporazuma dobijeno i manje nego što se imalo; Krstimir od Severne Mitrovice zabarikadirao se u svom gradu sa istomišljenicima ponavljajući ono što glagolja i Crkva, uglavnom o vitalnim organima Srbije; a njegov šef, onaj u odelu za parastose, daje ostavku nezadovoljan parafiranim sporazumom. Odlučio čovek da ne bude grobar Srbije. To mesto je već popunjeno, jednog mrtvozornika narod je lane izabrao na izborima. Onda se logično postavlja pitanje toj (ne)jedinstvenoj gospodi: „Kako vam, bre, nije bar nije žao onog Vučića, koji se za Kosovo žrtvovao i dremkom na patosu, dok su se u istom sobičku Dačić i Hašim Tači natezali o olovku za potpisivanje?“
I dok su Stanlio i Olio srpske politike, jedan dremkom, drugi potpisom rešavali sudbinu svih Srba gde god oni bili, predsednik Nikolić je potpisivao ukaze i delio priznanja. Za desetak meseci svog mandata podelio ih je više nego svi njegovi prethodnici za sve godine svojih vladavina. Kad se neko uželi gvožđurije na grudima, svrati kod Tome u Srbiju. Na njegovom otpadu ima onoliko medalja i ordenja za svakog ko je ikada izgovorio ime ove zemlje. Ili je telepatski kakvu srbofilsku poruku poslao predsedniku svih građana Srbije.
Kamo je, onda, orden za Crkvu? Ona Srbiju i Kosovo brani svojim saopštenjima, ne pitajući za cenu, koja, naravno, ne podrazumeva odricanje od džipova i blindiranog voznog parka, neophodih za prevoz do Šišatovca i nazad. Ako nema ordenja za njih, valjda će se država umilostiviti da im obezbedi penzije od kojih bi svako od crkvenih korisnika prinadležnosti državnog Penzionog fonda mogao sebi da priušti kupovinu novog modela crnog automobila sa dodatnom opremom. Da i na sedištima iza vozača postoji mogućnost gledanja filmova iz lične produkcije. Tamna stakla se podrazumevaju, zatvoreno za javnost.
