Zlo pobeđuje kad većina “glembajevski” ćuti

Novogodišnje praznike obeležio je niz nacionalističkih ispada u Srbiji i Bosni i Hercegovini, a najviše pažnje privukli su oni u Prijedoru, kao i snimci iz Priboja. U međuvremenu su (presporo) stigle osude i izrazi, naravno duboke, zabrinutosti.

U tom raskoraku, s jedne strane između poruka institucija, kontradiktornih izjava koje čujemo od političara (i senzacionalizma), a s druge – običnih ljudi različitih vera i nacionalne pripadnosti, koji su ti koji nose teret nesigurnosti svakodnevice, razgovarali smo sa ljudima koji ne pripadaju “većini koja ćuti”.

Jer, svaki put kada na površinu isplivaju navijači mržnje, važno je čuti glas onih koji na to ne pristaju.

Udobno je biti ušuškan u većini

Bjelić, psiholog i aktivista iz Priboja kaže za Istinomer da je dodatno iskomplikovala situaciju odložena reakcija onih koji su morali odmah da reaguju.

“Nije bilo blagovremene reakcije, dok se situacija nije zahuktala na društvenim mrežama, oglasio se nešto predsednik i svi su zapravo čekali šta će prvo on da kaže”, napominje Bjelić i dodaje:

“Situacija u Priboju nije toliko loša koliko bi se mogao dobiti utisak sada, na osnovu svega u medijima. Inače su međuljudski odnosi u Priboju dobri, između Srba i Bošnjaka. I možda je upravo zato tako sve odjeknulo. Jer kada se neko navikne u sredini na mržnju, onda od drugog se i očekuje da se mrze.”

Govoreći o tradiciji ovog grada koji je, kako kaže naš sagovornik, nastao kao industrijski grad, u Priboj su dolazili ljudi iz svih krajeva.

“Pitanje nacije godinama nije bilo bitno, a onda je to rat poremetio. Bošnjaci sada imaju traumatska iskustva iz devedesetih… Mišljenje koje često preovladava je da o svemu tome ne treba pričati, jer ako pričamo stvara se još veća mržnja. Ja nisam pristalica toga. Važno je pričati i argumentovano razgovarati”, kaže Bjelić.

Posebno ističe to da su na snimcima na kojima se peva i veliča genocid u Srebrenici – policajci. A drugi primer, mladića koji potom i identifikovan, pripisuje nezrelosti.

“Mora da se radi kroz medije i obrazovni sistem i međusobno vaspitavanje i upoznavanje. Najviše mrze Srbe i Bošnjake oni koji nikada nisu seli jedni s drugima. Ti ljudi koji prave incidente su svugde manjina, ali su glasni, naročito na mrežama. U psihologiji i sociologiji ima pravilo da to što ne želiš, u kontekstu vaspitavanja i ponašanja, da se događa, treba da ignorišemo. Ali ne, onda, u ovom slučaju, samo dolazi do većih problema. Ćutanjem većine, agresivna manjina kreira život, naprave primitivnu sredinu, i toj većini. Ako je većina za suživot, dobre komšijske odnose, onda to treba da kaže, a ne da glembajevski ćuti”, ističe naš sagovornik.

Bjelić je generacija koja pamti devedesete, kada je kako kaže, većina ostala pasivna i nije zaustavila tu agresivnu manjinu:

“Oko Priboja su se dešavale užasne stvari. Malo je do straha, da se suprostaviš agresivcu, da izađeš iz svog čopora… Lepo je i udobno ušuškati se u većinu, u nacionalno, jer kad izađeš nije prijatno. Ali to svaki intelektualac treba da radi, jer to je doprinos zajednici. Setimo se otmice u Sjeverinu, otmice u Štrpcu. Ovde se ili ćutalo ili govorilo “ćuti, strašno”…”

Relativizacija kao vetar u leđa

O ovoj temi razgovarali smo i sa dvoje mladih aktivista iz Srbije i Bosne i Hercegovine. Najjači utisak našoj sagovornici Anđeli Savić iz Inicijative mladih za ljudska prava, o incidentima i snimcima, jeste izjava predsednika Vučića o odlasku u Priboj “kako bi smirio međunacionalne tenzije”.

“A onda i ministar unutrašnjih poslova i njegova osuda ponašanja policajaca koiji su pevali te pesme o veličanju genocida u Srebrenici i to što je istakao da svi građani u Srbiji treba da se osećaju bezbedno”, kaže Savić za Istinomer, kao i:

“Izgradnja mira i društva u kome će se svi osećati bezbedno nije nešto što se dešava preko noći, jednom posetom ili jednom izjavom, već je to jedan dugotrajan proces. Baš kao što je i suočavanje s prošlošću, što se gradi upoznavanjem činjenica, upoznavanjem drugog i stvaranjem atmosfere u kojoj pozivi na nasilje neće biti ohrabrivani i prolaziti nekažnjeno.”

Po nepisanom pravilu, kada institucije ne rade svoj posao, pritisak se preliva na civilno društvo i nezavisne medije.

“Jeste, kada su oni ti koji se bave ovim temama (suočavanja s prošlošću i izgradnje mira) i održavaju ih u životu. S druge strane imamo izjave poput srpskog sveta i ujedinjavanja Srba gde god oni živeli, koje smo čuli od Vulina. Svi ti napori civilnog društva, koji treba da budu korektor vlasti, treba i da budu praćeni osudom nasilnika i otklon prema nasilju, koji treba da dođu s najvišeg nivoa. A do sada smo uglavnom imali ćutanje i relativizaciju. Što ohrabruje nasilnike. Oni su uvek glasni, imaju svoje nacionalističe pesme, praćene bakljama i tako stvaraju iluziju da ih ima mnogo više, a zapravo su samo mnogo glasniji. Veliki broj mladih ljudi jeste negde između. Njima te ideje možda i nisu bliske, ali one im se najglasnije nameću”, objašnjava Savić.

Vraćajući se na udžbenik iz istorije, kako kaže, može da se vidi nekoliko strana o ratu iz devedestih gde su navedeni neki događaji, koliko ljudi je ubijeno, a onda i zaključak da “neki smatraju da i nije baš tako”.

“I tako iza svake rečenice sledi relativizacija”, kaže naša sagovornica.

Jedan od prvih događaja za koji je čula, a kojim se onda i više bavila, vezuje se za Prijedor.

“Posle toga sam ga i posetila. Konkretno govorim o komemoraciji u logoru Omarska, to je bilo 2019. godine. U to vreme sam stažirala u Fondu za humanitarno pravo gde sam radila na digitalizaciji snimaka suđenja iz Haškog tribunala, na predmetu Milomira Stakića, koji je optužen i osuđen za zločine u Prijedoru”, govori mlada aktivistkinja o svom iskustvu.

U Prijedor je potom otišla sama:

“Komemoracija tamo je jako upečetljiva, jer bivši logoraši imaju svega nekoliko sati da posete prostorije bivšeg logora, pošto je to sada privatno vlasništvo, rudnik koji njima dozvoli tih nekoliko sati da budu tu. Toliko ljudi dođe, isplaču se zajedno, razgovaraju i posle nekoliko sati to sve nestane. Moraju da se pokupe i odu. Na vratima prostorija bivšeg logora, poređaju se čuvari rudnika, koji su vrlo često isti čuvari iz 92. i iz logora, i onda to sve izgleda nestvarno.”

I posle svega toga postoje danas neki (i mladi) ljudi koji slave zločince, čuvaju im lik. Zločinci se slave bez obzira na ono što su učinili, kaže Anđela Savić, “ali, s nacionalističikim pesmama koje smo čuli u Priboju i Novom Pazaru, očigledno postoje ljudi koji slave zočince ne uprkos nego upravo zbog zločina koji su počinili”.

Odlazimo jedni od drugih…

Istinomer je nedavno objavio analizu o porastu nacionalizma među mladima.

“Mladi ljudi na Zapadnom Balkanu su suočeni s poteškoćama u razumevanju svoje stvarnosti i poznavanju jedni drugih zbog ogromnih stalnih istorijskih sporova, različitih percepcija nedavne prošlosti, kao i društvenih i političkih pitanja koja čine njihove živote. Stručnjaci u Srbiji, Albaniji i Crnoj Gori vide loše obrazovanje, predrasude i narative koji dolaze od političkih lidera kao glavne faktore koji doprinose porastu nacionalizma među mladima.” (Izvor: Istinomer, 11. januar 2022.)

Mladi aktivista iz Bosne i Hercegovine Slobodan Blagovčanin, koji radi u Omladinskom resursnom centru Tuzla, kao glavni motiv za rad i ono što ga je gurnulo u aktivizam, vidi isti “razlog kao i kod svih mladih koji odluče da odu iz Bosne i Hercegovine i drugih država Zapadnog Balkana”.

“A to je da je oko mene sistem neuređen, mladi su etiketirani kao osobe koje su apatične, koje ne žele da se uključuju, ne žele da doprinose… Isto tako, i moja sama životna priča, s obzirom da zbog rata ne živim u mestu u kojem sam rođen i mnogo smo se “pomerali”…”, priča Blagovčanin.

Odrastao, kako kaže, u duhu prijateljstava sa ljudima drugih vera i nacionalnosti, veruje da makar mladi moraju glasno da budu za mir.

“Ako govorimo o ovom trenutku i vodimo se temama, koje su u medjima, onda jednostavno desiće se ono što se desilo pre nekoliko dana – da posle nekoliko sporadičnih incidenata, ako posmatrate iz Srbije ili neke druge države, mislite da je ovde maltene predratno stanje. Ne treba zaboraviti da je ovo ipak predizborna godina i da takvi incidenti itekako idu na ruku korumpiranim vodećim elitama koje se vode nacionalističkom retorikom”, naglašava ovaj aktivista.

I šta onda posle takvih ispada, snimaka, skandiranja?

“Moraju se glasno osuditi. Ne samo organizacije ciivlnog društva – evo naša organizacija je poslala otvoreno pismo predsednici RS Željki Cvijanović i ministru unutrašnjih poslova Draganu Lukaču. Ako govorimo o incidentima koji su se dešavali u Republici Srpskoj, dešavali su se građankama i građanima Republike Srpske, bez obzira na etnički prefiks. I oni moraju da dobiju poruku iz vrha RS da su takvi incidenti nepoželjni. Ponavljam, ovo je predizborna godina, ovo je Bosna i Hercegovina, država sa dugom od 12 milijardi KM (podatak krajem decembra). Kada govorimo o entitetu Republika Srpska, ona je per capita duplo zaduženiji od entiteta Federacija BiH i ne treba puno biti pametan i razumeti da na Balkanu, a pogotovo u manje razvijenim državama kao što je Bosna i Hercegovina, upravo nacionalističke politike i takvi incidenti pogoduju elitama”, kaže Blagovčanin.

S jedne strane javnost ima za izvore medije, mreže, nekad zapaljive, nekad umirujuće izjave zvaničnika, a s druge strane je rad na terenu i običan život i ljudi. U toj distanci, civilni sektor dela, a očekivanja rastu naročito kada institucije propuštaju. Šta zapravo zaista može još da se uradi?

“Biću potpuno slobodan da kritikujem civilni sektor Bosne i Hercegovine, koji se evo nije oglasio – sem četiri organizacije možda od 10, 15 hiljada koliko ih ima, a povodom ovih incidenata”, kaže naš sagovornik:

“I nisu samo oni problem. Recimo, zadnjih par godina traje borba za pravdu dve porodice Memić i Dragičević – jedna je iz Sarajeva, druga iz Banjaluke. Organizacije civilnog društva, na primer, uopšte se nisu oglašavali. Ako uzmemo primer iz regiona, i proteste u Srbiji koji su vođeni protiv Rio Tinta, oni su praktično vođeni od ekoloških civilnih organizacija… Ovde u BiH nažalost se ne sećam protesta koje su povele organizacije civilnog društva. To uglavnom ili budu spontana okupljanja građana ili stranački instruisani protesti. To nije strano ni vama u Srbiji, ti spontani protesti kad dođe par desetina autobusa. Ono što želim da kažem, da civilni sektor, pogotovo s pojavom društevnih mreža, ne radi na ulici. Civilni sektor nema dovoljno resursa, da se upusti u veće bitke, žive od projekta do projekta…”

Naslovna fotografija: Ilustracija/Canva