Zoran Stevanić: Ne mogu da uvažavam državu koja mi je ubila dete
Od toga da su im vezane ruke, da neko ne dozvoljava da reše slučaj, do poruka da iza svega stoji policija - sve to je Zoran Stevanić slušao od “nadležnih organa” tokom skoro četvrt veka koliko čeka pravdu. Slučaj razbojništva iz 1997. godine, kada se na meti usred Beograda našao njegov sin Novak (predmet u medijima često označavan kao “prva zemunska otmica”), sada je u rukama suda. Na Stevanićevu borbu sa sistemom kao da su preslikane sve manjkavosti odnosa tužilaštva i policije, veze institucija s kriminalom, nemar i tromost države... Surčinski klan, zemunski klan, poligraf, pretnje, optužbe na račun žrtve, predmet u fioci, pa sudija Nebojša Simeunović, četiri tužioca - sve su to delići jedne mučne slagalice o kojoj Zoran Stevanić govori za Istinomer.
U avgustu 1997. godine na uglu Nemanjine i Sarajevske ulice u Beogradu, kidnapovan je student prava Novak Stevanić (22). Držali su ga u garaži, pretili mu i tukli ga dok nije otkrio gde njegova porodica čuva dragocenosti – novac i nakit. Razbojnici su potom u porodičnom stanu Stevanića isekli sef i ukrali novac, zlato i dijamante (po optužnici, oko 50.000 maraka, 20.000 dinara i oko četiri i po kilograma zlata i nakita).
Mladić se posle nekoliko meseci agonije, novih pretnji, straha – ubio, kako kaže zvanična verzija istrage.
Optužnica za razbojništvo potvrđena je 22 godine nakon strašnog događaja. Sa Zoranom Stevanićem razgovarali smo o tome kako je tekla istraga i šta mu je naposletku davalo nadu da će se izboriti za nekakvu pravdu u ime svog sina. Danas, kako vidimo, u medijima opet čujemo roditelje koji su izgubili decu, institucije ih ignorišu, a neki novi klan je svima tema.
“Optužnica je podignuta nakon što je utvrđeno da postoje osnovi sumnje da su optuženi 22. avgusta 1997. oko 22.30, u grupi, umišljajno, zajedno sa Milanom Lukovićem, Dušanom Spasojevićem, Zoranom Vukojevićem i još nekoliko nepoznatih osoba počinili ovo delo.
“Radukić, Đajić i Vukojević, zaposleni u PS Zemun, na uglu Nemanjine i Sarajevske su, kako se sumnja, presreli 'audi' Novaka Stevanića, legitimisali ga, vezali mu ruke lisicima i ugurali ga u golf 2,” rekao je zamenik tužioca Miroslav Simić na početku suđenja.” (Izvor: Novosti, 18.4.2019.)
Posle svih komplikacija i dugog tapkanja istrage u mestu, nameće se pitanje da li je Stevanić pomišljao da odustane i skloni se od svega.
“Ne. Ja sam hteo da moj sin ode, školuje se u inostranstvu i živi negde gde je sigurno. Ali to se nije dogodilo”, kaže Stevanić.
- Dosije Tužilaštvo (1. deo): Politička, partijska i činovnička podobnost
- Slučaj sudije Simeunovića #Timeline
- Slučaj sudije Vučinića
U medijima mesecima slušamo o obračunu sa klanom Veljka Belivuka, o spisku mladića koji su nestali i pratimo, hteli to ili ne, uživo kako se raketnom brzinom vode istrage – kada postoji volja za to.
“Ali slučaj mog sina nema epilog evo već 24 godina. Ne mogu da uvažavam državu koja mi je ubila dete.”
“Ne mogu da svedočim zato što je meni ukinuto obezbeđenje”, rekao je Buha.
Sudija je na to odgovorila: “Nemam ga ni ja, a sudim ovo.”
“Nećete da odgovarate?, upitala ga je posle kraće rasprave.
“Ne, ja ne mogu da odgovaram”, kazao je Buha.
Predsednica sudskog veća je potom zatražila procenu njegove bezbednosti, a suđenje će se nastaviti u septembru kada bi trebalo da svedoči i Dejan Milenković Bagzi.
O Buhinom strahu, Stevanić se pita “čemu kalkulacija, ako je to ključno za rešavanje slučaja”.
Od te 1997. godine, zemunski klan je nasledio surčinski; na predmetu su se smenjivale sudije i tužioci. Među prvima je bio čuveni Nebojša Simeunović.
Uoči 5. oktobra 2000. godine, sudija Simeunović je, uprkos velikim pritiscima, odbio da napiše nalog za hapšenje 13 rudara organizatora štrajka u Kolubari, Nebojše Čovića i Borisa Tadića, zvanično obrazlažući da nije ispoštovana procedura u redosledu zakonskih radnji. Početkom novembra iste godine Simeunović je nestao, a početkom decembra njegovo telo pronađeno je u Dunavu, u blizini hotela „Jugoslavija“. Skoro 20 godina kasnije, njegova smrt nije zvanično razjašnjena…” (Izvor: Istinomer).
“Sa sudijom Simeunovićem sam se samo čuo nekoliko puta na početku”, kaže naš sagovornik.
Uz beskonačan niz promena nadležnosti, slanje predmeta u Tužilaštvo za organizovani kriminal, pa nazad, hiljade stranica u koje nije imao uvid, Stevanić se seća i tužioca, koji je u jednom trenutku bio uključen – Milana Radovanovića.
“U UBPOK su frizirali moju izjavu, koju nisam ni pročitao jer nisam mogao smireno i rezonski da razmišljam, nisam bio dovoljno priseban i oprezan. Nisu mi rekli ni od kojih dokaza, od čega uopšte treba da se branim... Smestili su me u blok sa Zvezdanom Jovanovićem, Željkom Tojagom, Brankom Berčekom, sa svima koje sam optužio u atentatu na Đinđića. To nije bilo slučajno.” (Izvor: Novosti, 9.3.2006.)
“Meni je načelnik UBPOK-a rekao u jednom trenutku da nikome ne veruje i da nema ljude”, kaže Stevanić.
Od drugih službi je čuo da nisu zainteresovani za slučaj, a jedan od načelnika u MUP je, kako kaže, tvrdio da je Novak “fingirao” otmicu.
“Jednostavno, na delu je bila dugogodišnja opstrukcija slučaja. U fioci je stajao skoro 10 godina, a tužiteljka je rekla da joj ne daju da radi”, priča Stevanić.
Pa se pita i danas:
“Ko su ti ljudi koji prikrivaju, pritiskaju tužioce i sudije da ne rade svoj posao?”
***
Suđenje se nastavlja 23. septembra u Višem sudu u Beogradu.
Naslovna fotografija: Privatna arhiva; Milijana Rogač
