Zovemo se Aleksandar
Funkcioner Demokratske stranke i predsednik Opštine Novi Beograd Aleksandar Šapić mogao bi da promeni partijski dres i pređe u redove Srpske napredne stranke. Razlog – njegovi partijski drugovi nisu mu stali u zaštitu posle informacije da je njegova doktorska disertacija sumnjiva i pod lupom stručnjaka. Spekulacije o Aleksandrovom prebegu u protivnički tabor – a koje su se mogle čuti ovih dana – neke demokrate, daleko od očiju javnosti, propratile su ushićeno i s radošću: „Idi Aco, pojačaj nas”. On, Aleksandar, doktor nauka – za kog zli jezici kažu da je retvitovao doktorat – odlučno je na Tviteru odbacio spekulacije: „Ne prelazim u SNS”. Neke demokrate, pak, ne odustaju: „Idi Gangula, bez tebe smo jači!”
Sličnih demantija o mogućem prelasku iz stranke u stranku bilo je u prošlosti tušta i tma. Podsetimo se jednog takvog sličnog primera. Igrom slučaja, ne i slučajno, u glavnoj ulozi je takođe jedan Aleksandar. Ne tako davno, član Srpske radikalne stranke magistar Aleksandar Martinović s indignacijom je odbacio mogućnost da obuče naprednjačko odelo i 4. jula 2012. godine izjavljuje: „Zvali su me da pređem u SNS, ali moj odgovor je bio ‘ne’ jer sam lojalan Vojislavu Šešelju. Prelazak u SNS bio bi krajnje kukavički potez i okretanje leđa čoveku koji se u tamnici natčovečanskim naporima bori ne samo za sebe, nego za celu Srbiju.” Samo koji dan kasnije, iste godine, 17. jula, Aleksandar koji nije doktor, ali jeste magistar, nastavlja: „Reč je o stranci koja od 2008. godine ne dobija ni jednog jedinog dinara iz budžeta Republike Srbije. To je apsolutni dokaz da je SNS stranka koja se finansira na apsolutno nelegalan način, da je finansiraju tajkuni, mafijaši i kriminalci.”
Indignacija je potrajala taman onoliko koliko je mr Aleksnadru bilo potrebno da u prelaznom roku, u svlačionici, iz radikalskih uskoči u naprednjačke gaće. Ljubav prema vođi iz Haga istopila se srazmerno brzini presvlačenja gaća. A dojadilo mu je da istovremeno bude i tuđ prljav veš. Magistar Aleksandar odlučio je da se mane uloge haškog donjeg veša koji je njegov voljeni vođa svako malo, poput Nadala, morao da izvlači iz donjeg dela leđa i eno Aleksandra kako danas sedi u skupštinskoj klupi u gaćama novog proizvođača ne hajući zbog toga što je, uprkos obećanju, okrenuo leđa „čoveku koji se u tamnici natčovečanskim naporima bori ne samo za sebe, nego za celu Srbiju”. Pre nego što je okrenuo leđa, rekosmo već, skinuo je gaće.
Eno ga i onaj Vulin, takođe Aleksandar koji nit je magistar nit je doktor, ali je principijelno „dosledan” kad god je to nekome potrebno. Njemu ponajviše. On je, sećamo se toga, najavljivao, davao, pa povlačio, pa opet davao… i tako unedogled… davao, davao i davao (i još je daje!) ostavku na funkciju prvog čoveka Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Stojeći mirno i postojano ka(n)o klisurina 23. maja 2013. godine Aca Vulin, srednje slovo Če, revolucionarno kliče: „Danas pred vama i pred narodom, a sutra pred Vladom i Srpskom naprednom strankom moram da podnesem ostavku na mesto direktora Kancelarije. Dao sam reč Srbima sa Kosova da će sporazum biti drugačiji i da ću uspeti da napravim ono što je možda nemoguće”. Posle je podvio rep, ostao da stoji tu gde je stajao dok nije avanzovao do ministra za rad i ostale nepotrebne delatnosti. Danas pred nama, a sutra ko zna gde i pred kim. Dostojno skojevca konspirativnog imena Aleksandar.
Ima među nosiocima tog imena svakakvih, ima poštenog sveta, ali ima i diktatora, apsolutista, vlasnika vlasti, lažnih evropejaca, drčnih, bahatih, svojevoljnih, umišljenih, namćora… Lepo ime Aleksandar, Aca, Acika, Aleks, Alek, zapatilo se u političkom životu još od Makedonskog (Velikog), bilo ga je i kod Obrenovića i Karađorđevića, pa i kod Tita (Ranković), internacionalno je, zvučno je i odzvanja svetski, raskošno je i odiše dostojanstvom. Samo se ponekad u istoriji dogodi da vlasnicima tog imena nedostaju raskoš i dostojanstvo. Takvi se jednostavno zapate. Kao bratija koja presipa iz šupljeg u prazno. I to što presipa, prolije.
