Zveckanje ćirilicom, pod hitno – a ništa konkretno

Pominjana godinama unazad, ideja o kreiranju zakona kojim se nagoveštava da neko Srbima u Srbiji, zemlji koja je makar formalno slobodna još od 1945. godine, ugrožava jezik i pismo, ovih dana ubrzano je nametnuta kao presudna. I onda se danima pominjao srpski ponos, srpski svet, srpski jezik, srpska zastava, “veseli se srpski rode”, sa obaveznom ogradom da oko 20 posto stanovnika Srbije koji eto, zamislite, nisu Srbi, nipošto ne treba da se osećaju ugroženo. 

Čim mi neko kaže “Ne bojte se”, umrem od straha. 

Poslanici Saveza vojvođanskih Mađara na primer nisu se uplašili, već su podneli amandmane da se još jednom podvuče kako se ovaj zakon ne odnosi na delove društva u kojima se službeno koristi jezik manjina. I vratili smo se na početak. Naprednjaci su prihvatili amandmane svog koalicionog partnera, partneri su održali lekciju ostalim manjinama da nije tačno da u Srbiji ima diskriminacije (recimo da to nema veze sa tim da li si u koaliciji ili nisi) i tek tada je postalo još apsurdnije – čemu služi ovaj zakon? Osim da, kako je neskriveno i rekla ministarka kulture Maja Gojković – skupština ispuni snove i obećanja Aleksandra Vučića i Milorada Dodika. Dakle, pošto je postalo zvanično da predsednik države može od Skupštine da naruči ne samo kakav će zakon, nego i tačan dan i sat kada treba da bude usvojen, ostalo je još samo da utvrdimo i koliko je besmislen zakon koji je poslužio naprednjacima da dva dana drže govore kao da smo do juče ratovali, sada smo porobljeni i treba da dižemo ustanak. 

Zakon liči na zastavicu za jednokratnu upotrebu

Novi zakon nastao je na osnovu nacrta iz 2017. godine, bez objašnjenja šta je tačno sprečavalo da dođe na dnevni red u protekle četiri godine pred poslanike. Sad je upućen po hitnom postupku, vanredno ponedeljkom, kao jedina tačka dnevnog reda i najavom da treba da se izglasa tačno 15. septembra na novoustanovljeni praznik – Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave (uz napomenu da ovo nije stvarno praznik jer ga nema u Zakonu o državnim praznicima, ali se slavi jer je tako rekao Vučić). 

Za lingvistu Vladu Đukanovića nije toliko ni bitna simbolika trenutka donošenja zakona, jedino možda ako ga uporedimo, kako je on rekao “sa onim zastavicama kad smo dočekivali druga Tita, mahnemo i posle bacimo”. Iako priznaje da je sam naslov “Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma” zaista impozantan, Đukanović smatra da zakon ne donosi ništa novo i da će za nekoliko dana biti potpuno zaboravljen.

“Iza ovog zakona ne sledi ništa konkretno. Ovo je kao za vakcinaciju – iskazivanje interesovanja, dakle pokazuje se namera da možda jednom neko nešto uradi. Pričaće se par dana i za mesec dana će taj zakon svi zaboraviti, a za šest meseci će se možda formirati nekakav Savet  za srpski jezik, imaće jedan sastanak i onda će se predsednik tog saveta ponekad oglasiti o pitanjima od nacionalnog značaja”, ocenio je Đukanović za Istinomer.

Dodao je da se iza pojma ugroženosti srpskog jezika krije sve i svašta, a da se zaista ne vidi čime je konkretno srpski jezik ugrožen. Bolje bi bilo, kako kaže, da se zaštiti pismenost, jer kad se vidi šta piše u novinama, prevodima knjiga ili kako se govori na televiziji, čovek može da se šokira.

“Već u naslovu su pomešane dve stvari. Prvo, upotreba nije ni sporna, niti postoji neki drugi jezik koji ugrožava srpski. Sa ćirilicom stvari stoje nešto drugačije, jer se od sredine prošlog veka latinica upotrebljava sve više. Ipak, ugroženost ćirilice je zasnovana na subjektivnim procenama – idu ljudi ulicom pa gledaju koliko je natpisa na firmama ispisano latinicom, na tome što se većina štampanih medija štampa na latinici i na tome što se na televizijama (osim RTS-a i RTV-a) ćirilica praktično ne sreće. Ne znam da postoje istraživanja koja su se bavila ravnopravnošću ćirilice i latinice”, rekao je Đukanović.

I sam je gledao kataloge Narodne biblioteke Srbiji. U izdatim publikacijama, u poslednjih 10 godina, kako objašnjava naš sagovornik, za nekoliko procenata preteže ćirilica tako da se ne može reći da je ona ugrožena u smislu nestajanja, već se latinica koristi više nego što bi neki ljudi želeli.

Kada je reč o konkretnom zakonu, za Đukanovića nema smisla da se ćirilica definiše kao matično pismo, koje “predstavlja uporište nacionalnog identiteta”, ako zakon važi za sve građane Srbije. Ili kada se u članu dva kaže da “se srpskim jezikom, u smislu ovog zakona, smatra standardizovani tip srpskog jezika, kao sredstvo i opšte dobro nacionalne kulture”, dodaje da ne možemo srpski jezik vezivati samo za srpsku nacionalnu kulturu  ako njega koriste i građani koji se ne izjašnjavaju kao Srbi.

“Već ove dve stvari, opšte dobro nacionalne kulture i matično pismo kao uporište nacionalnog identiteta u stvari govore da namera ovog zakona nije očuvanje jezika i ćirilice i to se vidi kasnije iz obrazloženja. Da li je ideja da se samo konstatuje zakonski da srpski jezik i ćirilica imaju primarni značaj u Srbiji – pretpostavljam da je to. Ali iz dalje razrade vi ne vidite da će se išta bitno promeniti. Jer sve obaveze upotrebe  ćirilice i dalje su na državnoj i javnoj upravi i privrednim društvima sa učešćem javnog kapitala”, kaže Đukanović.

Dodatna relativizacija je što se ne govori o službenoj javnoj upotrebi jezika, nego o javnom životu – šta je javni život? Da li će pekare i kafane da menjaju nazive i koliko je realno da će svima biti odobren neki popust na porez?

Prihvatanje amandmana potvrdilo da se ništa ne menja

Pravni ekspret Crte Vladimir Tupanjac ne očekuje da će stvarno nekome biti odobrene poreske olakšice zato što je naziv firme umesto latinicom počeo da piše ćirilicom.

“U važećem zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisma stoji da organizacija ili drugi subjekt može svoj naziv, firmu ili drugi javni natpis da ispiše, pored ćiriličkog, i latiničkim pismom. Dakle ravnopravno. Povlastice nazivu na ćirilici bile bi diskriminacija i ne verujem da će se to ikada desiti. Uostalom, nije nam bio potreban ovaj zakon ako je postojala želja da se promene neki poreski propisi i uvede pravilo o smanjenju poreza za one koji koriste ćirilicu”, rekao je Tupanjac.

Potvrda da je i sam predlagač to shvatio jeste usvajanje amandmana u kojem stoji da se poreske olakšice mogu predvideti i za privredne subjekte koji koriste jezik i pismo nacionalne manjine u službenoj upotrebi. Tupanjac smatra da je time ne samo učinjen ustupak koalicionim partnerima iz stranaka nacionalnih manjina, nego je i potvrđeno da bi forsiranje ćirilice bilo diskriminacija i da se sa ovim zakonom “ne planira ništa ozbiljno”.

“Pojedine odredbe ovog zakona su samo mrtvo slovo na papiru. Može se desiti da ćirilica bude osnov za još neku privilegiju koju bi od države i ovako dobio neki strani investitor, ali odredba o zaštiti ćirilice smanjenjem poreza najverovatnije će ostati samo kao najava mogućnosti, dakle ništa”, kaže Tupanjac i dodaje da je otuda i formulacija baš takva – “mogu se ustanoviti olakšice”. Mogu, ali ne moraju.

Hitno za šest meseci

I na kraju, od hitnog postupka došli smo do odredbe da će se zakon primenjivati tek za šest meseci. Dva dana su se poslanici podsećali gde je sve i kako srpstvo bilo ugroženo, nabrajali logore i žrtve, sve zastave koje nisu pale u neprijateljske ruke, ponavljali da nam niko ne može zabraniti našu veru i naciju, naš jezik i zastavu. 

Samo niko nije rekao kome se obraća. 

Dosta je pominjan Milo Đukanović i Crna Gora, više nego Hrvatska koja se često pominje u Skupštini i kad nisu praznici. Mi navikli da su ovom sazivu skupšine “oni” u stvari opozicija, nismo do kraja saznali da li su srpstvo, jezik, pismo i zastava u kandžama onih koji žele na vlast i hoće sve to da nam uzmu i odnesu negde, ukinu i zakopaju, ili nam region objavljuje rat, samo što nam to niko nije rekao. Čekali smo uveče da na proslavi praznika čujemo od Vučića i Dodika (te dvojice toliko moćnih da se praznik slavi na njihovu reč) da saznamo ko nas je napao. I ništa! Fraze o barjaku, crkvene pesme, konji, vitezovi, samo da se pričestimo i krenemo u boj na Kosovo. Dok nas ne zaustave na administrativnoj liniji.

Naslovna fotografija: Canva