Zverska pletisanka

Popodnevni sati 12. marta 2003. godine, sede tako Sretko Kalinić, Mile Luković Kum i Zvezdan Jovanović, sve sami intelektualci, gledaju televiziju, kad će Zvezdan: „Garantujem da nije živ!“. Prethodno je Kum u poverenju rekao Sretku da je „Zveki zveknuo premijera“. Sretko ne veruje u ono što čuje, tek izmileo iz kreveta da se opepeli iz blaženog sna u kome je bio baš oko pola jedan kad je Zveki povlačio oroz. Tako ovih dana zbori član zemunskog klana – tu funkciju ipak priznaje – Sretko Kalinić, čovek sa više nadimaka i još više duša na savesti. Ja mu ama baš ništa ne verujem. Da nije sve ovo sanjao negde oko pola jedan?

Luković nije u mogućnosti da potvrdi išta od navedenog, upokojili su ga pripadnici SAJ-a 14 dana po atentatu, Jovanović se zavetovao na višegodišnje ćutanje odmah po priznanju krivice ali Miloš Simović priznaje da je učestvovao u ubistvu. Sretka ne pominje. Sretko pominje sam sebe, kaže da ga je Luković sudnjeg dana probudio oko 13 sati da mu kaže da je zora odavno zabelela. Luković, rekoh, iz opravdanih razloga ne može da objasni zašto je Kalinić naručio buđenje tek sat po podnevu.

Miloš nastavlja: „Poznata mi je pozadina ubistva Zorana Đinđića ali o tome ne želim da govorim!“. I nama je poznata a mi želimo da o tome razgovaramo. Miško, budi drug, podeli svoja saznanja sa nama. Sretko, ovejana spavalica, nema šta da nam o tome kaže, ima tvrd san. Luković je, ponavljam, opravdano odsutan.

Koga, bre, vi zaj……e?

Bunovan Sretko, alijas Beli, Mićko, Zver…, čovek sa više lica i još više naličja, pokušava da ubije vreme koje mu je sud oročio na četrdesetogodišnju robiju. Usput, pokušava i da od nas napravi budale. Miloš, uprkos priznanju, kupuje isto to vreme naklapanjem o pozadini ubistva o kojoj ganuto ne želi da govori. Duševan kakvog ga znamo, ima tegobu da o tome priča, plašim se zasuziće nasred sudnice u Ustaničkoj. Srceparajuće farsično, lakrdijaški dramatično, prozaično jeftino.

I tako, sedeli tog dana akademici iz zemunskog odeljenja u Šilerovoj, bistrili Fridrihova dela kad je stigao aber da je ubijen premijer. Ovaj koji je imao sreće da u to vreme spava snom pravednika obezbedio je sebi alibi za vjek vjekova, ostali su mislili da je hvalisanje o učinjenom prava ulaznica za istoriju. Slušao ih Sretko, gledao ih svojim sanjivim očima, ne veruje rođenim ušima zaglunulim od podnevne dremke. „I šta kažeš, sašio ga Zveki?“, razočarano će Beli (Mićko, Zver), „auuu, propustih feštu.“ Zbog tog propusta Mićko (Beli, Zver) sada od suđenja pravi karneval. Miloš mu tercira, glumata mažoretkinju.

Morbidnost nastala u martu 2003. u glavama sa ozbiljnim kliničkim nalazima nije zamrla ni gotovo devet godina kasnije. Njom nas zamajavaju dvojica otpadnika od svega što je društveno prihvatljivo i zbog čega legislativa šalje u bukagije. Narednih 39 godina Sretko i Miloš imaće o čemu da razmišljaju, ne i da razgovaraju, Zabela nije debatni klub. Vremena za spavanje imaće na pretek, za san nimalo. Biće to četvorodecenijska insomnija u kojoj će laž biti jedini prijatelj a istina stvaran neprijatelj sna. Laku noć, neko će vam već reći da je prošlo podne.

Moj prijatelj Vikiliks ćuti, još nema depeše sa sadržinom koja ikoga inkriminiše u vezi sa Đinđićevim ubistvom. Slutim da svetski špijun čeka svoj trenutak. Imam predosećaj da tog 12. marta, osim Sretka, mnogi važni činioci nisu spavali. Kao što sam siguran da Sretko ne govori istinu. Znamo to svi, zna čak i onaj patuljasti pinč koji svaku kolonu policijskih marica pod sirenama i rotacijom punih zverova iz zemunskog klana isprati tužnim zavijanjem. Njegov lavež zvuči kao opomena, zove na oprez: zver je budna i nikad ne spava.