Ima li prosvete nakon polutke?

Prosvetni radnici nisu i ne mogu biti vrednovani kao državni službenici. U isto vreme, prosvetni radnici nisu i ne mogu biti vrednovani kao radnici u fabrici frižidera. Zbog svoje specifične uloge u društvu i svog nivoa obrazovanja (u većini slučajeva) prosvetni radnici zaslužuju i moraju biti vrednovani kao izuzetno važna karika u sistemu kojem je glavni cilj stvaranje uslova za kontinuirani napredak društva na humanističkim osnovama.

Prosvetari bi, ukratko, trebalo i moralo da uživaju brojne privilegije, i inače ali posebno u društvu poput našeg koje vapi upravo za obrazovanim ljudima. Nestašica funkcionalno obrazovanih ljudi bezmalo je i glavna prepreka daljem razvoju i ako hoćete opstanku Srbije. Prosvetne plate se, kao samo jedan aspekt, zbog toga ne bi smele posmatrati đuture sa platama blagajnice u javno komunalnom preduzeću, službenice u Koridorima Srbije ili referenta u Ministarstvu zdravlja.

Idealno, njihov privilegovani položaj u okviru našeg državnog budžeta morao bi da bude takav da ne samo motiviše postojeće zaposlene da daju maksimum na radnom mestu, već i privlači ono najtalentovanije što imamo u društvu. Bez jakog i motivisanog prosvetnog radnika ne može biti temelja moderne nauke i istraživačkog rada koji bi onda našoj privredi omogućio konkurentnost na globalnom nivou, tj. novih radnih mesta i većeg priliva novca.

Pitanje, šta je starije kokoška ili jaje – ulaganje u obrazovanje, nauku i istraživanje ili ulaganje u privredu – odgovoreno je na primerima Estonije, Indije, Finske i mnogih drugih zemalja koje su se ekonomski pozicionirale upravo zahvaljujući dobrom obrazovanju svojih građana. Danas, naime, ne morate imati Rafineriju Pančevo da biste bili bogata zemlja. Program za on-line komunikaciju Skajp, napisan na nekakvom kompjuteru od 500 dolara u estonskom podrumu ili garaži, danas vredi više nego bilo šta što mi imamo u državi. O Fejsbuku ili Tviteru ili Instagramu da ne pričamo. Za sve vas koji mislite da su ovo ekstremni primeri internet nudi more primera kako se milioni zgrću i na mnogo opskurnijim aplikacijama i programima. O kompjuterskim igricama da ne govorimo.

Da bi neko izumeo Skajp, on idealno mora da dobije kvalitetno obrazovanje koje će mu omogućiti da svoje zamisli realizuje – iz matematike, informatike itd. Mi se možemo oslanjati na preduzetnost naše omladine koja danas nažalost sama sebe uči ovim veštinama, ali zašto ne ubrzati proces kvalitetnim i modernim sistemom obrazovanja?

Telekomunikacije i internet nisu jedine oblasti u kojima se danas lepo zarađuje – tu su farmaceutska industrija, biohemija, robotika, nano-tehnologija… Spisak je zapravo beskonačan. Zajedničko mu je da napretka nema bez efikasnog sistema obrazovanja koji će ljudima – ne samo mladima koji prvi put idu u školu, već i onim starijima koji su je jednom „završili“- otključati vrata za dalja eksperimentisanja i istraživanja.

Zamislimo za trenutak koliko bi uspešna bila već uspešna firma poput Nordeusa, ako bi domaći obrazovni sistem radio sa njima u saradnji na obrazovanju kadrova koji su im neophodni, umesto što besciljno proizvodi bezbrojne štavljače kože, tekstilne tehničare ili gimnazijalce opšteg usmerenja tj. ljude za koje posla za koji se školuju više nikad biti neće. Govorimo o srpskoj silicijumskoj dolini ili proizvodnji visokotehnoloških delova za avio-industriju, a da se ne pitamo ko će tu raditi i odakle kvalifikovanih zaposlenih?

Zamislite kako bi bilo kada bi se u saradnji sa svim tehničkim gigantima koji posluju u našoj zemlji – a ima ih počevši od Simensa do Fiata – osnivali istraživački i naučni centri? Ali, da zaustavimo frustrirajuće snove ovde.

Prosvetni radnici su redom obrazovani ljudi. Njihova „dužnost“ nije da proizvedu frižider, ali jeste da „proizvedu“ mislećeg građanina i nekoga ko može i da se zaposli odmah posle srednje škole i da ode dalje na studije. U neku ruku, prosveta ima ulogu urbanističkog zavoda društva, jer mu daje konture koje ga čine, pre svega, humanim i efikasnim.

Ove nedelje Ministarstvo prosvete (kakva lepa reč – prosveta, uneti svetlo u tamu, prosvetiti tamu) bavi se spiskovima prosvetara i „racionalizacijom“ u prosveti, ma šta to danas značilo. Kao posledicu toga, čujemo da sindikati prosvete iznova zveckaju pričom o štrajku kao metodi zaštite radničkih prava svojih članova. Gde je tu problem? U ograničenosti i jednih i drugih.

O ograničenosti ministra Verbića i njegovog tima ne bih sada, jer su ti drugari u Ministarstvu skoro tri godine, a mi nikako da vidimo ni naznake da se razmišlja o promeni prosvetne paradigme u Srbiji. Najave nekakvog dualnog obrazovanja liče na ono što Englezi zovu šminkanje svinje, odnosno domaćim rečnikom rečeno pravljenjem devojke od babe. Što ne biva nigde, pa neće bivati ni kod nas.

Ono što, međutim, mnogo dublje razočarava od nedostatka vizije ministra Verbica i njegovog tima i spremnosti da makar predlože reformu, pa kud puklo da puklo, jeste spremnost prosvetnih sindikata da deluju samo u zaštitu svojih ekonomskih prava. Ovo im, ruku na srce, niko ne može osporiti, jer su tu zbog toga. Ali, da li je u društvu jalove vlasti, još jalovije opozicije i sve masovnijeg bekstva inteligencije iz zemlje, loše očekivati da prosvetni radnici, kao svojevrsni insajderi, i svakako prosvetari u smislu lučonosa, upru prstom u svoj sistem i kažu – ovo ne radi, treba ga pod hitno menjati, dajte nam opcije?

Da li je moguće da se niko od prosvetnih radnika, unosioca svetla u tamu, makar mlađe generacije, ne pita ko će im za 20 godina uplaćivati novac u budžet iz kojeg oni primaju platu ako nastave da štancuju decu sa zanimanjima koja nikom ne trebaju? Ili ako nastave da ih propuštaju da migolje kroz sistem bez mnogo pokušaja da im se makar omoguće sticanje osnovnih radnih navika ili mogućnosti da kritički primaju informacije.

Svi ovi novi roditelji koji ne žele da vakcinišu decu, pozivajući se na ordinarne gluposti, poluinformacije i čiste izmišljotine bolesnih umova, dokaz su da su danas u Srbiji nadridoktori poput Velkove jači i snažniji od srpskog obrazovnog sistema. Porast ksenofobije, netolerancije i građanskog poslušništva u direktnoj su vezi sa atrofiranjem obrazovnog sistema.

Stići ćemo tako u paradoksalnu situaciju da ne samo da u Srbiji neće biti kvalifikovane radne snage, nego će ona biti suštinski zatvorena za sve što je drugačije. Ako preživi velike boginje tj.

Niko ne očekuje od prosvetnih radnika da sami menjaju sistem, jer to nije njihov zadatak, ali mislim da društvo koje ih plaća kao svoje najobrazovanije ima pravo da od njih očekuje makar pokretanje inicijative za modernizaciju sistema obrazovanja i njegovo usklađivanje sa modernim svetskim rešenjima u ovoj oblasti. Naš trenutni „pruski“ sistem, koncipiran za potrebe 18. veka mora biti transformisan, a u nedostatku drugih mehanizama promene, nije za zameriti ako očekujemo da sindikati prosvete pogledaju preko plate i polutke i učine nešto što će im dugoročno omogućiti ne samo bolje uslove rada, već i više ljudi sposobnih da im, na obostrano zadovoljstvo, zaradi čak i za veće plate. Odnosno, da pogledaju preko plate i polutke i postupe odgovorno.