Odgovorno sa imigrantima

Ogroman broj Mađara, procenjuje se oko 180.000 pobegao je kroz Austriju, a nešto manji oko 20,000 kroz tadašnju Jugoslaviju. Slomom revolucije i marionetskog režima u Budimpešti, granica prema Austriji je fizički pregrađena, a granica prema Jugoslaviji dodatno militarizovana kako bi se onemogućili budući prebezi.

Komunistički zid zapravo je fizički postavio granicu između Evrope u kojoj su građani slobodni da realizuju svoje snove i one Evrope kojoj im je to bilo onemogućeno partijskom direktivom i kagebeovskim nadzorom.   

Aktivnostima međunarodnog crvenog krsta, komesarijata za izbeglice i zapadnih vlada mađarskim je izbeglicama omogućeno da se nasele širom sveta – od Novog Zelanda i Australije, preko Južne Amerike, SAD i naravno Evrope.

Ako preskočimo nekih 40-ak godina brutalne istorije i dođemo u 27. jun 1989. godine, setićemo se jednog nesvakidašnjeg događaja. Na taj dan su austrijski ministar inostranih poslova Alojz Mok i njegov mađarski kolega Đula Horn u odelima i cvik caglama presekli ovu žicu i označili kraj komunističkog terora nad Mađarima i povratak slobode odlučivanja o sopstvenoj budućnosti iz Moskve u ruke građana.

Nekih 30 godina kasnije i evo nas kako u junu 2015. godine postajemo svedoci da se zid pomerio sa austrijske na srpsku granicu. Kao i njegov prethodnik i ovaj zid nažalost pokazuje mnogo toga, ali i to gde se nalaze granice „funkcionalne“ Evrope danas, a gde počinju problemi. Mi u Srbiji to nekako osećamo i bunimo se protiv njega, ne toliko zbog njegove namene, već zbog te njegove simbolike – zida u čijem podnožju počinju problemi.

Ostavimo sada po strani da li bi Mađari i posebno Vlada Viktora Orbana, koja potiče upravo iz ideološkog miljea pokretača i vođa velike revolucije 1956. godine, mogli da iz pijeteta prema ogromnoj nacionalnoj žrtvi podnetoj ’56. budu tolerantniji prema ljudima koji takođe traže samo mira i slobode – zato što bi mogli.

Srbija i Mađarska, neosporno, same ne mogu da reše problem imigranata, jer rešenje ili leži daleko, na poljima maka Afganistana, pustinjama Iraka i Sirije i širom siromašne Afrike ili prevazilazi ekonomske mogućnosti. Dve zemlje, međutim, imaju međusobno prijateljstvo i dobru saradnju dve vlade. Na ovim osnovama, koristeći svoje međunarodne pozicije (Srbija predsedava OEBS-om, Mađarska je članica NATO i EU) i ugled mogu inicirati širu regionalnu i globalnu aktivnost na zbrinjavanju izbeglica.

Umesto da grade zidove i povlače poteze koji pokazuju manje ili više prikrivenu ksenofobičnost svojih društava, Mađarska i Srbija bi mogle zajednički delovati u međunarodnoj zajednici na nalaženju rešenja za zbrinjavanje izbeglica možda i referirajući na model kojim su zbrinute mađarske izbeglice 1956 godine. Ovako bi se pokazalo ne samo da su u rukama odgovornih političara, već i da su sposobne za aktivno učešće u svetskoj politici, kao i da regionu ponude jedan novi model saradnje na rešavanju zajedničkih problema.

Napuštanjem regionalne politike zabijanja klipova u susedske točkove (koju je započeo Vuk Jeremić, a jedva dočekali manje više svi ostali, s izuzetkom za Balkan neverovatno staložene i konstruktivne Vesne Pusić, hrvatske ministarke ino poslova) i istinskim partnerstvom Srbija bi mogla značajno ojačati svoje međunarodne pozicije, posebno unutar EU, pritom pomažući ljudima koje su rat i haos isterali iz njihovih domova i naveli put Balkana, o kojem moguće do tada ništa nisu čuli.

Šta bi mogao biti cilj ovakvog delovanja? “Zaštita” Mađarske i Srbije od imigranata svakako ne. Postavi li se za cilj omogućavanje nesretnicima da svoje živote kreativno realizuju u slobodi – doćiće se do rešenja koja će pomoći i Mađarskoj i Srbiji, više nego bilo koja protekcionistička mera. Ko ne veruje meni, neka poveruje Norvežanima koji na osnovu svojih programa integracije izbeglica iz Eritreje, programa koji u centar stavljaju čoveka, ostvaruju izuzetno pozitivne rezultate od kojih koristi imaju svi Norvežani.

Da li će svi imigranti ostati u ove dve zemlje, naravno da ne. Što zbog kulturnih ili ekonomskih barijera, što zbog rodbine i oformljenih zemljačkih zajednica koje imaju po zapadnoj Evropi malo je verovatno da će se odlučiti za trajni život kod nas. Zato je neophodna i politička zrelost Evrope koja bi mogla pomoći trajnijem zbrinjavanju ljudi.

Ukoliko su procene o 150.000 imigranata u Srbiji i Mađarskoj tačne brzo delovanje postaje imperativ, a svako odugovlačenje ili potezanje pogrešnih poteza preskupo i dugoročno katastrofalno. Niti jedan zid, niti jedna policija niti jedan zakon neće zaustaviti čoveka željnog slobode. Tome nas najviše uči najsramniji od svih zidova, onaj berlinski.

Na kraju, slike ljudi, često s decom,  koji gladni i bez medicinske pomoći tumaraju našim putevima, parkovima i željezničkim stanicama ne govore ništa o njima. Govore mnogo više o nama i zemlji u kojoj se preko 90 odsto stanovnika izjašnjava kao hrišćansko, a koje je nesposobno da se seti možda i suštinskih delova jevanđelja po Mateju – šta učinite najmanjoj od moje braće, meni ste učinili. Govore mnogo i o Evropi i njenoj želji da bude učesnik globalne politike na osnovu svoje ekonomske i kulturne moći, nesposobnoj pritom da čoveka tretira kao čoveka.

Pokazati empatiju, dati pozitivan primer svetu kako udruživanje dve države može doneti nešto dobro običnom čoveku i tim putem odati poštu svojim izbeglicama i svojim imigrantima, pokazati da razumemo njihovu muku pomažući one koji danas kroz nju prolaze – pa, ima li odgovornije od toga?